Jedna od znamenitosti na zapadu Nemačke svakako je bunker koji su šezdesetih godina prošlog veka izgradile vlasti za slučaj atomskog rata. Ta bizarna Nojeva barka danas je muzej.
Dan je toliko lep da se već kajem što sam na sajtu Muzeja kupio kartu za tačno određeno vreme. Mogao sam da sedim negde među čokotima, na klupi, i da posmatram kako se Dolina Ara kupa u jutarnjoj svetlosti. Do termina imam još sat vremena pa izađem iz voza stanicu ranije da bih propešačio celi put ispod brda pod vinogradima, potom i putem koji vodi naviše. Nema mnogo ljudi na obeleženoj stazi. Tu i tamo prođe poneki automobil. Pešačka prečica vodi desno. Posle poslednjeg, kraćeg ali strmog uspona ispred mene se otvara plato. Jedna građevina je posađena u podnožje pošumljenog brda.
Dragoslav Dedović/DW
Uspeo sam da naručim espreso u kafeu pored ulaza. Nisam znao šta me unutra čeka.
Dobro, znao sam da se radi o atomskom zaštitnom bunkeru iz vremena Hladnog rata. Smisao bunkera je bio da obezbedi sposobnost delovanja države i u vanrednim okolnostima. Bolje rečeno, on je morao da obezbedi da nemačka država usred nuklearnog Armagedona može nastaviti da funkcioniše i komanduje Bundesverom.
Podzemni hodnici su bili dugački 17,3 kilometra. Samo 203 metra je danas dostupno posetiocima.
Vidim da ljudi polako staju u red za ulaz. Platim osrednji espreso pa pođem i ja u bunker. Od ulaznog pulta – ne znam da li je u ovoj građevini primeren izraz recepcija – vode nas članovi Zavičajnog udruženja "Stari Arvajler".
Dragoslav Dedović/DW
U sali za projekcije prikazuje se film o nastanku bunkera, odustajanju vlade od njegovog finansiranja i napokon o pretvaranju dela podzemlja u muzej. Sedim neko vreme i gledam dokumentarac.
Prozivaju moju grupu. Simpatičan gospodin, naš vodič, najpre nam kaže da ćemo videti samo mali, ali reprezentativan odsečak onoga što je nekada bio najveći podzemni kompleks Nemačke. Svakih pedesetak metara on će zastajkivati i objašnjavati svrhu prostorija koje vidimo.
Već je zvaničan ulaz u bunker impresivan. Ulazimo u područje u kojem je vanredna državna uprava sa ukupno 3000 zaposlenih mogla da izdrži najmanje 30 dana bez dodira sa spoljnim svetom. Složeni sistem filtriranja vode iz dva sopstvena bunara, isto tako pametno zamišljen sistem filtriranja vazduha. Na površini, od koje nas deli 110 metara stene, u slučaju atomskog napada zatvorili bi se svi ventilacioni dovodi kamenim čepovima od po nekoliko tona. Hermetički zatvoren, bunker bi prodisao kroz filtere tek za nekoliko dana, kada bi se pojavila potreba za dodatnim vazduhom.
U isto vreme, zatvarala bi se vrata glavnog ulaza, pred kojima slušamo ovu priču. Čelično-betonska vrata kompanije MAN, teška 25 tona. Zamišljam zvuk sirene, pokretanje čelične grdosije i škljocanje u trenutku kada zupci upadnu u ležište. Između njih, koji su iza 25 tona čelika i betona i nas, otvorio bi se ponor. Njima je poklonjeno vreme od godinu dana. Mi bismo bili sprženi u kratkom vremenu, koliko je potrebno udarnom talasu da nas pronađe.
Dragoslav Dedović/DW
Naravno, kompleks je bio snabdeven sopstvenim generatorima električne energije. U bunkerskoj kuhinji divio sam se kazanima za koje sam najpre mislio da služe kuvanju vojničkih jela. Ali vodič nam je objasnio da su to kazani za kafu. Mora da je njen miris za vreme vežbi budio celi mravinjak, od kancelara do mehaničara. Naravno, zalihe kafe. Ulja, brašna, šećera. Makarona. Pirinča. Pasulja. Sve vrste konzervi.
Pitao sam se kuda idu isparenja iz kuhinje. Kada je napolju Hirošima, onda ne možeš da odškrineš prozor i provetriš. Nemam vremena da pitam. Već idemo dalje. Prolazimo i pored toaleta.
Dragoslav Dedović/DW
Onda stižemo do dela za koji sam najpre mislio da su obične kabine sa tuševima. Ali nisu. Za trenutak kada neko mora da izađe na radioaktivnu površinu i vidi u kakvom je stanju postapokaliptični svet, pa da se vrati i to ispriča, uređeni su tuševi za dekontaminaciju. I ovde su na sve mislili. Iza prozorčeta koje gleda u tuševe verovatno je dežurni vojni lekar posmatrao tela onih koji su upravo bili na površini zemlje pretvorene u pakao. Dužnost mu je, verovatno, bila da već na osnovu posmatranja uoči kada je neko jako ozračen, pa mu pod mlazom vode opadaju kosa i delovi kože.
Da bi vidik bio čist, na staklo koje bi se sigurno zamaglilo od pare, postavljen je brisač. I taj brisač na prozoru delovao je potpuno nadrealno. Pomalo smešno, pomalo potresno.
Dragoslav Dedović/DW
Hodnici bunkera su više puta bili ispresecani dodatnim čeličnim vratima. Za slučaj da jedan deo hodnika bude ugrožen, čelična vrata bi ga odsekla. Kao pantljičara koja odbacuje članke. Negde bi se hodnici granali, da bi se opet spojili. Samo da odnekud ne naiđe neki Minotaur, kao u podrumima Knososa.
Vodič nam prepričava anegdote sa vežbi. Neki konzervativni bavarski poslanik je izjutra zalutao tražeći sopstvenu kancelariju. Kada se potpuno unezverio, morao je da pita osoblje. Jedva su mu objasnili kako da nađe svoj radni sto. 936 spavaćih i 897 kancelarijskih prostorija. I oko 3300 čeličnih vrata koja je teško razlikovati.
Osim toga postoji više nivoa hodnika. Radni nivo sa kancelarijama, zbornim mestom, komandnom centralom. Na nivou sa spavaonicama, pravo na zasebnu sobu imali su samo predsednik države i premijer. Mada su i te sobe izgledale kao zatvorske ćelije, zaista su predstavljale privilegija u situaciji kada su spavaonice imale najmanje četiri kreveta.
Dragoslav Dedović/DW
Smestiti 3000 ljudi pod zemlju i organizovati život i rad predstavljalo je pravi logistički izazov. Ali u tom mikrokosmosu ogledao se veliki svet na površini, prepušten uništenju. Zubarska stolica. Frizerski salon. Ambulanta. Čak je postojala i bioskopska prostorija. Na jednoj tabli još uvek stoji repertoar iz davnih vremena: Monti Pajton – žitije Brajanovo. Maratonac sa Dastinom Hofmanom. Ratne igre, film koji tematizuje softversku grešku kao uzrok atomskog rata.
Ideja za bunker rođena je još pedesetih, kada se nemački kancelar zvao Adenauer. Bunker je započet u njegovom poslednjem mandatu 1960., gradnja je nastavljana pod naredna dva šefa nemačke vlade, da bi bio potpuno završen pod Vilijem Brantom 1972.
Vlada je 1997. odustala od bunkera, čije održavanje je koštalo 20 miliona maraka godišnje. Za održavanje i rad kompleksa oko 180 ljudi je stalno radilo u tri smene. Zbog tajnosti zaposleni su regrutovani samo u regionu i obavezivani na strogu poverljivost.
Zanimljivo je da jezgro bunkera sačinjavaju tuneli koji su probijeni za železnicu još početkom 20. veka. Pruga nikada nije puštena u saobraćaj. Tuneli su kasnije korišćeni za različite svrhe – od uzgajanja šampinjona do vojne industrije tokom Drugog svetskog rata, a stanovništvo je tu nalazilo zaklon od bombardovanja.
Dragoslav Dedović/DW
U bunkeru su od 1966. svake druge godine pod rukovodstvom NATO-a održavane vežbe. Političari i vojno rukovodstvo simulirali su život i rad države nakon nuklearne katastrofe.
Ko bi sve dobio kartu za ovu "Nojevu barku"? Državni vrh, deo parlamenta, ministri, pokrajinske vlade, bezbednosne službe, mediji, ključne industrije i vojni štabovi.
Od 2008. je poznato da bi bunker izdržao samo eksploziju jačine približne bombi bačenoj na Hirošimu, dok su već šezdesetih postojala znatno snažnija oružja. Dakle, bilo je jasno da bi u realnom nuklearnom ratu ovaj kompleks imao ograničene šanse.
Tri milijarde tadašnjih maraka uložene su u projekat čija je osnovna svrha bila – iluzija kontrole nad apokalipsom.
Iz bunkera sam izašao u blistav dan. Bele rade su pronašle svoj put do sunčeve svetlosti. Vinorodno pobrđe kao da mi svojom prozračnom lepotom, potpuno suprotnom podzemlju iz kojeg sam izašao, govori da je čovek čudna zverka: pravi oružje koje može uništiti svet, a zatim gradi skloništa nadajući se da će preživeti sopstvenu destruktivnost.
"Ne znam kojim oružjem će se voditi Treći svetski rat, ali u onom posle njega boriće se toljagama i kamenjem."
Italijan Franko Maloso osuđen je na zatvorsku kaznu nakon što je napravio lažni antički teatar u blizini Arkunjana, na severu Italije, predstavljajući ga turistima kao drevni grčko-rimski lokalitet.
Prema podacima koje prenosi Euronews, pretrage za "quiet destinations" porasle su čak 1.268 odsto za godinu dana, a trend odmora u mirnijim destinacijama dobio je i naziv – "quietcation".
Napulj je daleko od svakog pojma savršenstva. Ali je veličanstven. Zapravo to i nije grad. Već neka vrsta teške ljubavne groznice, kojoj ne razumete razlog i kojoj leka nema.
Ako tražite mesto koje će vam pružiti više od klasičnog letovanja, sa Jerisosom sigurno nećete pogrešiti. Možda upravo u tome i jeste njegova najveća vrednost, jer ne morate da birate između mira, mora, prirode i doživljaja.
Današnji dan je rezervisan za Alberobelo. U njemu živi desetak hiljada ljudi, ali je svetski poznat po svojoj arhitekturi. Unesko ga je 1996. uvrstio u svetsku kulturnu baštinu.
Italijan Franko Maloso osuđen je na zatvorsku kaznu nakon što je napravio lažni antički teatar u blizini Arkunjana, na severu Italije, predstavljajući ga turistima kao drevni grčko-rimski lokalitet.
Prema podacima koje prenosi Euronews, pretrage za "quiet destinations" porasle su čak 1.268 odsto za godinu dana, a trend odmora u mirnijim destinacijama dobio je i naziv – "quietcation".
Tri znaka horoskopa doživeće životni preokret, ali sreća se neće svima odraziti na istim poljima. Nekoga čeka novac, nekoga ljubav, a nekome se otvara potpuno novo poglavlje.
Voleli su se više od svega i njihova ljubavna priča, koju je prekinula smrt Karla Dina, trajala je do 2025. Kada je prvi put ugledao Doli Parton, pomislio je: "Oženiću ovu devojku".
Osim što je uspešna preduzetnica i moćna biznismenka, izgleda da je Ivanka Tramp i kraljica talasa, jer je pokazala da se odlično snalazi u surfovanju.
"Nakon kratke borbe sa bolešću, Doli je preminula u bolnici Vanderbilt-Ingram Cancer Center, okružena svojim najmilijima", navodi se u saopštenju, u kojem nije precizirano o kojoj vrsti raka je reč.
"Veoma mi je žao što moram da obavestim da je Doli Parton, jedna od najvećih kantri pevačica, i daleko više od toga, ikada, upravo preminula. Ovo je pravi gubitak za milione ljudi", objavio je Tramp.
Doli Parton preminula je 25. avgusta 2026. godine, u 80. godini. Iza nje je ostala karijera koja je trajala gotovo šest decenija i prevazišla granice kantri muzike.
Prema podacima Centra za kontrolu i prevenciju bolesti, ove godine je širom SAD prijavljeno 2.777 slučajeva malih boginja, što je najveći broj u SAD-u u poslednjih 35 godina.
