B92.sport intervju – Stefan Terzić: "Odbijao sam ponude zbog svojih principa, sa 21 godinom sam svašta prošao"

Momak iz Arilja je važio za čudo od deteta i evropski klubovi su se otimali za njegov potpis još pre nego što je postao punoletan. Sve je išlo ka tome da će Orlovi imati još jednog "bombardera" na desnom beku...

Ali, život ti nekad jednostavno nacrta drugačiji put. Umesto da se pričalo o njegovom topu u levoj ruci, s obzirom na to da je osvojio Ligu šampiona sa 19 godina, tri teške povrede kolena su srušile sve projekcije koje su se predviđale Terziću.

Kada je video da to više nije to, okačio je patike o klin sa 31 godinom. Složiće se svi - prerano, ako znamo koliki su mu zapravo dometi bili, i kakav je početak imao od banjalučkog Borca, pa Hamburga, Vardara, Benfike...

U velikom intervjuu za B92.sport, Stefan Terzić je govorio o svojoj karijeri, reprezentaciji Srbije, planovima za budućnost...

"Sve je izgledalo nesigurno i ludo. Odrastao sam bez oca, pa majka nije htela da me pusti. Imao sam ponude da odem za Beograd u Partizan ili Zvezdu, zvala je i Kolubara, ali majka nije htela ni da čuje. Molio sam da odem, i da nije bilo tadašnjeg selektora omladinske selekcije Aleksandra Savića, koji je porazgovarao sa njom, pa je na kraju ušao banjalučki Borac u priču koji je dao najbolju ponudu. Imao sam Marka Panića za cimera, koji mi je bio kao stariji brat. Ipak, bila su tada teška vremena u Borcu, gde smo primili prvu platu, pa deset meseci ništa. Tu sazriš kao ličnost. Imao sam tri treninga svaki dan, gde munjevito napreduješ. Išao sam i u školu, pa prve ljubavi, problemi... Danas je sve labavije i lakše nego tada. Bio je jako lep period, učio sam od Marija Blaževića, Igora Karačića, Fahrudina Melića...", počeo je rođeni Ariljac razgovor i nastavio:

"Pozajmili su me poslednju sezonu u Prijedor da bih igrao Prvu ligu 60 minuta. Bačen si u vatru sa 17 godina, igraš protiv duplo starijih momaka, nema maženja. Klub se borio za opstanak. Teško je bilo tada upasti u Borac, pa su nas nekoliko mladih poslali u Prijedor. Uspeo sam da se snađem, pa su krenule da dolaze veće ponude iz jačih evropskih zemalja."

 

 

Usledio je odlazak u Hamburg, sa kojim je uspeo da osvoji Ligu šampiona. Ipak, svi znamo šta je najviše potrebno mladom igraču - minutaža za razvoj.

"Videli su da posedujem potencijal, pa sam otišao na probu u Hamburg sa 18 godina i prošao je. Dočekali su me Domagoj Duvnjak, Blaženko Lacković, Igor Vori... Lacković mi je bio kao drugi otac, a Marćin Lijevski kao rođeni brat. Osvojili smo Ligu šampiona, indirektno sam učestvovao u svemu tome. Nisam imao neku ogromnu minutažu, kasnije sam shvatio da je bila greška biti u toliko ambicioznoj ekipi gde trener nema mnogo vremena za tebe. To treba mladi da znaju, da na primer pre neke Barselone izaberu prvo Osasunu gde će imati punu slobodu. Primer vam je Marko Grgić, koji je u Ajzenahu mogao da radi šta hoće i došao je do Flenzburga."

PATRIK STOLLARZ / AFP / Profimedia

 

 

Pojasnio je i zašto je izostala veća šansa u nemačkom klubu.

"Neverovatno iskustvo je bilo u Hamburgu. Trener nikada nije iskomunicirao sa mnom šta se očekuje od mene. Očekivao sam da ću dobijati šansu kada imamo osetnu prednost, ali toga maltene nije bilo. Ipak, ti si stranac, nisi nemački reprezentativac. Više je bilo da se priča kako imaju najvećeg talenta u Evropi, što sam u tom trenutku verovatno i bio. "

 

 

Usledio je odlazak u Vardar. Stepenica ispod, ali i ono što mu je trebalo, kako bi nastavio svoj razvoj i iskazao potencijal.

"U Vardaru je bio akcenat da igram, pravila se ambiciozna ekipa i trebalo je da rastem uz taj Vardar i krenem ka gore. Početak je bio težak, menjali su se treneri, tadašnji predsednik Samsonenko je umeo da vodi ekipu u prelaznom periodu, iako nikakve veze sa rukometom nije imao. Srećom, došao je Raul Gonzales, sadašnji selektor Srbije. On me je vratio sa pozajmice iz Zomimarka, čovek nije mogao da veruje da su me poslali tamo. Stalno razmišlja o rukometu, prizeman, uvek da te sasluša i popriča, šta god treba. Svaki dan smo gledali video analize kod njega. Perfekcionista je bio, bukvalno je gledao položaj stopala kada promašiš gol. Osvajali smo dva puta jaku SEHA ligu, bili smo i državni prvaci, dizali smo trofej i u Kupu, i dva puta bili u četvrtfinalu Lige šampiona, što je sa tim budžetom bio neverovatan uspeh."

 

 

Tada je na njegovoj poziciji u Vardaru bio i Aleks Dujšebajev.

"Otac mu je bivši najbolji rukometaš sveta, i ambicija kluba je bila tada da se dovede Talant Dujšebajev za trenera. Raul je bio pomoćnik Talantu i po meni je Raul puno kvalitetniji od njega. Aleks je bio zdrava konkurencija, bila je fer minutaža, iskorišćavali smo minutažu na najbolji način. Nije bilo ogromnih razlika u kvalitetu. Poprilično je eksplozivan, finter, ali nije bio igrač za odbranu, s obzirom na njegovu visinu."

 

 

Kako su rasle ambicije u makedonskom velikanu, ulazio je sve veći novac, što je rezultiralo dovođenjem igrača sa ozbiljnim renomeom. I više nije bilo mesta za Terzića.

"Pokidao sam ligamente na Svetskom prvenstvu, a imao sam već potpisan ugovor sa La Riohom. Vardar je tada imao ogromne ambicije, došli su Horhe Makeda, Krištopans... Dobili su ogroman novac i bilo mi je jasno da moram da tražim novu sredinu. Mogao sam da iznesem to što se tražilo, ali niko nije hteo da rizikuje. Kada mi je menadžer najviše trebao, da se i on bori za moje minute, imao je smrtni slučaj i pao je u totalni kanal. Raul me je poslao kod svog najboljeg prijatelja Hote Gonzalesa. Rekao mi je da ću eksplodirati, tada se La Rioha borila za titulu u Španiji."

 

 

Ipak, usledila je prva teška povreda u karijeri za tada izuzetno perspektivnog desnog beka.

"Oporavljao sam se od povrede kolena, pitali su me u januaru da li sam spreman, ali sam video da nisam. Nisu mogli da me čekaju i raskinuli smo ugovor. Ostaje mi velika žal. Svakom mladom igraču sada preporučujem da ide u Španiju. Najbolji treneri, najbolji rad... To mi je tačno tada trebalo i hvala Raulu na tome. U to vreme sam doživeo prvu tešku povredu, drugo dete na putu da se rodi, pa i razvod... Sve sa 21 godinom, što neki igrač tada ne bi trebalo da prolazi."

Alexandre Sousa / Alamy / Profimedia

 

 

Kada je počeo da pokazuje svoj talenat i kvalitet u dresu Benfike, kolena su opet napravila problem. I to je bila najava u kom smeru će ići karijera levorukog bombardera iz Arilja.

"Benfika se tada javila kao amibiozan projekat i od juna sam se priključio njima. Želeli su da se umešaju u Top 3 ekipe, bio je tu Nikola Mitrevski sa mnom. Niko ne zna na kraju šta nam je falilo za titulu. Njima Evropa nije prioritet već domaća titula. Kao i kod Nemaca. Dva puta sam u Benfici kidao ligamente. Igrao sam vrhunski posle druge povrede, i na utakmici protiv Porta ponovo povreda kolena. Benfika je maksimalno uložila u mene i obezbedili su mi da idem u Kuću fudbala, nešto slično kao kod nas u Staroj Pazovi, samo što su tu igrači Benfike. Ono je kao u NASA da sam bio, nisam video u životu. Tada su Ljubomir Fejsa i Andrija Živković igrali za Benfiku, sa Fejsom sam bio baš dobar. Mnogo mi je bio gotivan Adel Tarabt, i ja sam na jednom terenu sa peskom radio oporavak, a on je uvek bio sa strane jer ga Rui Vitorija nije stavljao u tim. Baš smo se sprijateljili tada, a posle ga je preporodio Bruno Laž, baš je doktor fudbala."

 

 

Podelio je Terzić i jednu zanimljivu anegdotu iz perioda dok je bio u Lisabonu, u koju je upleten Žoao Feliks, tadašnji omladinac Benfike.

"Bili su u tom centru i fudbaleri do 21 godinu, tada su igrali Žoao Feliks, Ruben Dijaš, pa Ivan Šaponjić i Filip Krovinović. I ja sam sa njima često bio u teretani, uvek smo se šalili jedni sa drugima, međutim, jedan dan mi dolazi fizioterapeut i kaže mi da ne zezam više te klince, jer se Žoao Feliks naljutio, on mnogo vredi, pa možemo svi da imamo problem. Nisam mogao da verujem šta čujem. I naredne sezone je prodat za više od 100 miliona evra."

 

 

Kada se pogleda Terzićeva karijera, vidi se da posle Benfike kreće pad u njegovoj karijeri koja je mnogo obećavala. Išao je potom u rumunsku Turdu, pa češki Plzenj, izraelski Ramat, onda Celje...

"Nije to bilo to više posle. Celje je bilo klasa jedino za sve, gde mi je trener bio Alem Toskić. Zvao sam ga da ga pitam da li mu treba desni bek. Tada sam se vraćao iz Izraela i jako je bilo teško da nađeš klub posle toga. Dobar je samo bio u finansijskom smislu. Česi su bili ambiciozni, bili smo lagano prvaci. Posle La Riohe više nisam igrao Ligu šampiona."

 

 

Kada se sve podvuče, povrede su koštale Terzića karijere koja se najavljivala kada se pojavio na velikoj sceni.

"Ako je neko razmišljao što se to desilo, onda sam to ja. Život sportiste je ishrana, odmor, trening. Kvalitetan odmor je važniji od dobrog treninga, pogotovo kod mladog igrača. U Nemačkoj i Portugalu ako imaš kijavicu ili temperaturu ne smeš da treniraš. Od 15. godine otkako sam u profesionalnom rukometu, prva pauza koja je bila duža od pet radnih dana bila je kada sam pokidao ligamente. Možeš da zamisliš koliko je to sve bilo naporno, posle ti dođe sve na naplatu. Jako je nezgodno sve to."

 

 

Dao je i svoj rezime cele karijere.

"Ne bih ništa menjao. Mislim da sam fenomenalno prošao zbog nekih poteza van terena. Ostvario sam se kao otac, imam sjajne kontakte, pričam strane jezike... Ali, bilo je teško posle treće povrede, kada sam morao da vraćam samopouzdanje u Rumuniji, a tamo me dočekaju ljudi koji znaju manje od mene i pokušavaju da me uče nešto. To nikada nisam mogao da prećutim, takav sam uvek bio. Imao sam sreće da novac plasiram na pravo mesto i da ne moram da se lomim sa 38 godina da igram. Odbio sam mnoge ponude jer nisam hteo da rušim svoje principe."

 

 

Vratimo se na generaciju '94 u rukometu koja je mnogo obećavala. Predvodnik je bio Terzić, tu su bili još Lazar Kukić, Vladimir Cupara, Mladen Šotić, Dejan Milosavljev... Izostao je ozbiljniji rezultat u mlađim kategorijama, a smene selektora su bile redovna pojava. Od Aleksandra Savića, Aleksandra Brkovića i na kraju Dejana Perića.

"Otišao sam na Svetsko prvenstvo u Brazil sa reprezentacijom, gde se od nas očekivalo mnogo, ali smo u periodu od 16. godine do 21. promenili tri selektora. Tako smo doživeli debakl u Brazilu. Da je bio samo jedan od početka do kraja napravio bi bolju priču. Ovako je gurao svako svoju teoriju. Imali smo generaciju za medalju, ali falio nam je kontinuitet sa jednim selektorom. Da smo bili naviknuti na jednog, bilo bi med i mleko. Očigledno neko nije imao strpljenja."

 

 

Osvrnuo se Terzić i na pisanja pre deset godina da je izbegavao da igra za tada juniorsku reprezentaciju. Sa dosta emocija je pričao o tom periodu.

"Nije to bilo zbog selektora Perića, već zbog Saveza. Igram 60 minuta, lomim se, daješ 200 odsto. Ako ti se desi nešto, tvoj klub to ne interesuje. Jedne godine sam imao potres mozga, pa druge povredim rame kada sam dolazio u Vardar... Moj kvalitet nikada nije bio upitan, ali nikada nisam hteo da me prave ludim. Jedino je Perić mogao da me vrati u reprezentaciju. Zvao me je i rekao mi da će mi biti žao ako ne idem, jer je ovo poslednje takmičenje za moju generaciju. I povredim se na poslednjoj utakmici, a ispali smo već u grupi. Ali, kada je trebala da se preuzme odgovornost, onda je Perić svalio krivicu na nas, a pričao nam je pre toga da nam on čuva leđa. Pa, gde si sad, majstore, da preuzmeš odgovornost?"

 

 

 

 

Srbiju čeka Evropsko prvenstvo u januaru sledeće godine, gde je u "grupi smrti" sa Austrijom, Nemačkom i Španijom.

"Ja bih sada odmah napravio smenu generacija i pustio decu od 18, 19, 20 godina da igraju. Mi moramo da se pomirimo sa činjenicama. Imamo pravo da se nadamo uspehu, ali je realnost sasvim drugačija. Krenuli smo ispočetka, i stvarno mislim da je dobro što je tu Raul postavljen za selektora. Osim toga, moramo da se pozabavimo klubovima. Eto, Nemanja Pribak je počeo novu priču u Železničaru iz Niša, ali ne može sve da dođe preko noći."

 

 

Ako je neko upoznat sa kvalitetima novog selektora Raula Gonzalesa, onda je to Terzić, koji je sa njim imao odličnu saradnju u Vardaru.

"Raul je prva liga. Nama treba neko ko je nepristrasan, a to je upravo on. Čujem komentare da pričaju kako on ne poznaje naš mentalitet. On zna da mi imamo inat, ego... On sve to zna da izvuče. Đerona je postavio sistem. Španci su takvi, nisu najbolji u svemu, ali su u toku. Raul je nama znao mozak da ispira video analizama i vežbama da smo mi hteli da povraćamo kada vidimo loptu. Ali, onda te situacije kada shvatiš, to je med i mleko. Ipak, za to treba vreme. Mi šest meseci nismo mogli da se pohvatamo, ali kada smo se pohvatali, igrali smo bolje od Španaca taj sistem."

 

 

Mnogo se priča o generaciji koja je bila treća u Evropi, pa četvrta na svetu. Tu su blistali Stefan Dodić, Miloš Kos, Nikola Zečević, Marko Tasić, igrao je i Aljoša Damjanović... I nekolicina njih je sada na spisku za Evropsko prvenstvo.

"Stefan Dodić sa 22 godine treba da ima već četiri godine staža u A selekciji ako je toliki talenat. Mene su zvali na jedne seniorske kvalifikacije, tada sa 18 godina i snašao sam se protiv mnogo iskusnijih igrača. Mi moramo da rizikujemo. Ako hoćemo da budemo najbolji, moramo da rizikujemo. Uspostavljaj sistem i podmlađuj kad možeš. Lako ćeš na mladom igraču korigovati nešto, nego na nekom starijem. Ko nije neka zvezda sa 30 godina, zahvališ mu se i daš šansu nekom detetu, koje ćemo istrpeti, a onaj koji dođe posle njega će biti pravi, znaće šta ga čeka. Evo koliko je Petar Đorđić morao da sačeka šansu u reprezentaciji, a ima bombu u ruci. Dajte šansu mladim igračima!"

 

 

Terzić je bio projektovan da jednog dana nasledi Marka Vujina na mestu desnog beka. Ali nije... Sada ima svog favorita u dresu reprezentacije Srbije.

"Sviđa mi se Uroš Mitrović iz Vardara. Baš me podseća na mene. Treba mu zrelosti još malo, ali ozbiljan potencijal. Kojadinović mi je okej, ali nisam baš fan takvog tipa igrača. Nizak je, što ti je laka meta u odbrani. Igra trenutno dobro, pošto takva selekcija igrača prolazi na krupnu i gabaritnu odbranu. Gidsel je najbolji primer za to. Ali, on je solista, neće da ti doda loptu iako si u boljoj šansi. Ima i ozbiljan kredit kod sudija. Pravi bek ima oko 2 metra i skoro 100 kila. Brzi igrači neka budu srednji bekovi, kao Ivano Balić. Ja sam ekstrem kada je mišljenje u pitanju, ako mi se nešto ne sviđa, pričaću na sav glas o tome."

 

 

Nije mogao da se zaobiđe ni sjajni golman Dejan Milosavljev. Jedan od najboljih čuvara mreže na svetu je u mlađim selekcijama Srbije delio svlačionicu sa Terzićem.

"Banda je bio pozivan za našu generaciju, iako je dve godine mlađi. Nikada neću zaboraviti jedne pripreme u mlađim selekcijama. Imao je problema sa težinom i vidi ga naš tadašnji selektor Aleksandar Savić krajem marta u Kaću. Pohvalio ga je što je smršao i nagovestio da će ga zvati na pripreme sa nama. Mi dolazimo u junu, prva baza na Goču, dolazi Banda sa 20 kilograma više. Selektor kada ga je video, iako nam je prethodno dao slobodno, momentalno je sazvao sastanak. I optuži ga da se Banda namerno ugojio njemu u inat. Bilo nam je svima smešno tada, mada Milosavljevu nije bilo do smeha. Savić je baš bio rigorozan oko svega, umeo je da proverava u kafiću da li pijemo hladnu vodu. Banda Milosavljev je izmislio rukomet, mogu slobodno da kažem. Strašan je momak."

Srdjan Stevanovic/Starsport.rs

 

 

Tokom razgovora je u par navrata naglasio da je za mladog igrača najbolje da ide u Španiju kada odluči da mu je vreme za inostranstvo.

"Mlad igrač Srbin mora da igra u Srbiji i da bude cenjen tu. Sve te talente moraš da zadržiš, ulažeš i radiš sa njima. U oporavak, suplemente, trenere... I da ga platiš. Lepo je iskustvo da odeš u inostranstvo. Ja sam to sve doživljavao kao avanturu, previše sam menjao. Neki ljudi nisu mentalno jaki, ne mogu da se uklope. Moraš uvek da učiš strane jezike."

 

 

Primer za našu reprezentaciju ima u našim susedima. Recept koji ne bi bio loš da se prepiše.

"Makedonija je napravila klub-reprezentaciju - Alkaloid. Farmaceutska firma je sponzor, a trener je selektor Kiril Lazarov. On je tu i vidi sve igrače. Ovi koji igraju u inostranstvu, lako će za njih. Kako Makedonija ima to, a mi ne? Hrvatska ima Sesvete, koje vodi Igor Vori. Bosna i Hercegovina i Crna Gora se polako gase. Strašni momci se rađaju u Bosni i Crnoj Gori, što ne može nijedna Danska da proizvede. To bi trebalo mi da iskoristimo i te momke koji mogu da igraju za Srbiju, privolimo da to urade."

 

 

Nastavio je Terzić u istom tonu...

"Braća Karabatići, pa Luka Maroš, golmani Martinović, Pilipović i Nikola Portner, koji je sin čuvenog Zlatka Portnera. Ali on je odabrao Švajcarsku jer tamo ima sigurniju budućnost. To ne možemo da promenimo jednim intervjuom. Moramo da zauzmemo jedan standard kojim ćemo ići ka budućnosti. Mađari ulažu veliki novac, ali neće imati nikada to što imaju mi. Moramo da gledamo tu decu koja mogu da igraju za našu reprezentaciju i da ih ne ispuštamo."

 

 

Rukomet u Srbiji pokušava da stane na noge. Sada su u Savezu imena poput Andree Lekić, Sanje Damjanović, Katarine Tomašević za žensku selekciju, dok su u muškoj Mladen Bojinović, Rastko Stojković, Dalibor Čutura... I povratak Petra Đorđića pre par sezona je imao pozitivan odjek po srpski rukomet, ali je to bilo sve kratkog daha.

"Super! Andrea je super za žene. Koliko se ne ulaže u muški rukomet, a duplo manje se ulaže u ženski. Ne možeš bez para, a da ti neko svira. Mora neko da gurne novac u klubove, a ne u samo jedan klub. Ima li lepše promocije za neku državu nego sport? Mi sve imamo, deca smo od roditelja koji su bukvalno svašta preživeli. Ne može da bude bitnije da neko sa 35 godina igra, a da dečko od 17 godina sedi na klupi. I da on mora da ide iz kluba da bi neki što je na zalasku karijere igrao. Daj tom da ti bude pomoćni trener i igrač, i da prenosi iskustvo, i da kada je frka uđe na parket. Super je dolazak Đorđića, ali kome mi to promovišemo kada je rukomet poslednji sport u Srbiji?"

 

 

Terzić na kraju nikada nije zaigrao u domaćoj Superligi.

"Veoma mi je žao. Ali, bilo je baš malo priče oko toga. Pominjala se Crvena zvezda, ali sam odmah znao da je neozbiljna priča. Tražio sam garancije iz banke da će mi isplatiti pare koje su mi ponudili. Ali Zvezda nije mogla to ništa da ispoštuje. Obećavali su da će praviti akademije rukometa po Srbiji... Nisam pao sa Marsa. Sačekao sam šest meseci, ali su tada krenuli da odlaze ljudi iz kluba zbog neisplaćenih plata. Sada igraju sve klinci u Zvezdi. Moram da istaknem Andreja Petrića. On leti po terenu, Partizanu je u derbiju dao 10 golova. Dete od 17 godina. Neka svaki klub ima jedno takvo dete. Kada ne guraš strance i starije, iskoči ti jedan Andrej Petrić."

 

 

Kada je stavio tačku na karijeru, ima hobi u vidu krosfita, u teretani Ground na Bežanijskoj Kosi. Ali, i sebe i dalje vidi u rukometu, u nekoj drugoj ulozi.

"Radi sebe idem na krosfit, divna je atmosfera, Marko i Anica Radosavljević to drže, baš je lepa priča sa tim klubom. Zdravo je i osećam napredak sam po sebi. Što se tiče rukometa, imam potrebu da želim da mu vratim nešto, i pokušaću da radim drugačije stvari od onih kako se inače radi. Da mogu tim momcima da donesem benefita, pa onda i meni neku korist kroz nekih pet, šest, sedam godina. To je neka inicijalna ideja, koju tek treba da razradim u nardenom periodu", zaključio je Terzić u intervjuu za naš portal.