U najkrvavijoj bici za Beograd učestvovalo je čak 350.000 vojnika

Ipak, jedna bitka se po mnogočemu izdvaja od ostalih. Osim što predstavlja verovatno najmasovniju i najkrvaviju bitku za Beograd, u kojoj je učestvovalo preko 350.000 vojnika obeju strana (po nekim izvorima čak pola miliona), zanimljivo je pomenuti da je pobednička strana dobila ovaj sukob zahvaljujući krajnje neobičnom savezniku - magli.

Tog 15. avgusta 1717. godine, za zalaskom sunca gasile su se i poslednje nade pripadnika udruženih snaga Svetog rimskog carstva, da mogu živi dočekati jutro. Iskrcavanje austrijskih trupa, koje su dva meseca ranije kod Višnjice prešle Dunav i preko Mirijeva i Vračara započele sa opsadom beogradske tvrđave, zašavši neprijatelju iza leđa, nisu donele očekivane rezultate, piše blog Urbane strane.

Austrijski vojni stratezi su predviđali da će osvajanje tvrđave, čija posada nije brojala više od 30.000 ljudi, biti rutinski posao. Sa silom od nekih 120 do 150.000 vojnika, prednošću u vidu iznenadnog napada i vojnim strategom kakav je bio Eugen Savojski, najuspešniji evropski vojskovođa u tom trenutku, predviđalo se da će tvrđava biti osvojena već nakon nekoliko nedelja.

Ipak, beskrajni dani ispunjeni nesnosnim vrućinama, koje su smenjivali periodi ispunjeni kišom, otežavali su opsadu koja je između ostalog podrazumevala i naporne radove na kopanju rovova, izgradnju grudobrana i reduta, kao i učestvovanje u neprestanim čarkama sa turskim odredima, koji su munjevitim izletanjima iz tvrđave zadavali velike gubitke najisturenijim redovima Austrijanaca.

Pored toga, po vojnike Eugena Savojskog bila je pogubna i mijazma, teška i smrtonosna zaraza nastala isparavanjem barske i stajaće vode, sa kojom su se trupe susrele već kod pančevačkih ritova (Uostalom, i ime grada Pančeva nastalo je od slovenske reči pačina/pančina, što označava stajaću vodu iliti rit). Međutim, kada su se prvih dana avgusta iz pravca carigradskog druma zaviorile turske zastave, odn. kada je pred Beograd došao veliki vezir Halil-paša sa 200.000 vojnika, Austrijanci su izgubili svaku nadu.

Beograd / Thinkstock

Opsedajući zidine i posadu beogradske tvrđave, Austrijanci su odjednom i sami bili pod opsadom, stešnjeni između snaga u tvrđavi i Halil-pašinih trupa koje su ih opkolile sa leđa. Gotovo niko u redovima Eugena Savojskog nije verovao u pozitivan ishod bitke. Niko osim samog vojskovođe. Dok su generali i drugi niži oficiri predlagali predaju, što je podrazumevalo stavljanje sebe na milost i nemilost neprijatelju, sa kime se nikada nije znalo, Savojski je mirno ponovljao da će Beograd, uskoro, biti u rukama hrišćana. Računao je na tajanstvenog saveznika uz čiju pomoć nešto ranije već pobedio Turke kod Petrovaradina.

Nepune dve godine ranije suveren habzburške monarhije, Car Karlo VI, pokrenuo je do tada najveću vojnu kampanju, sa ciljem da iz južnih krajeva carevine protera Turke. Nakon neočekivane pobede kod Petrovaradina, gde su austrijske snage potukle gotovo dva puta brojniju vojsku osmanlijskog vezira Damat Ali – Paše (Istog onog koji i dan danas počiva u jedinom sačuvanom turbetu na Kalemegdanu), pala su i manja utvrđenja u Temišvaru, Pančevu i Novoj Palanci.

Sledeći je bio Beograd, dobro utvrđen i odlično branjen grad, koji su Turci odvajkada nazivali Darul Džihad iliti – kuća rata. Ostalo je zapisano da je na strani Austrijanaca, pored brojnih pridruženih trupa i nesumnjivog vojnog genija kakav je bio princ Savojski, u bici kod Petrovaradina ključni faktor pobede bilo iznenadno nevreme.

Tačnije, u trenucima kada su Turci bili gotovo nadomak pobede, nad bojištem je počela da besni oluja, koja je zbunila Turke, a što su vojnici Eugena Savojskog iskoristili za jak kontranapad, izborivši veliku pobedu.

Hroničari su zabeležili da je ova pobeda izvojevana 5. avgusta 1716. godine, a da je neposredno pred početak bitke Savojski naredio da se pred njegovim vojnicima nosi ikona Bogorodice. Na prvi pogled ništa čudno. Među hrišćanskim vojskovođama je postojala čitava tradicija borbe pod znamenjem vere kojoj su pripadali. Uostalom, setimo se pobede Konstantina Velikog nad Miksencijem kod Milvijskog mosta, i njegove vizije krsta sa natpisom – ovim pobeđuj!

Savojski je naredio sveštenicima da neposredno pred bitku, vojnicima ispričaju priču o neobičnom snoviđenju pape Liberija, iz trećeg veka, zahvaljujući kome je bio izlečen od nekakave opake bolesti. Navodno, papa je usnio Bogorodicu koja mu je rukom pokazivala ka brdu Eskvilinu, jednom od sedam rimskih brežuljaka, zatraživši da izgradi svetilište na mestu koje će biti obeleženo snegom.

Eugen Savojski / GettyImages

Istog trenutka započela je ogromna snežna oluja, nakon koje je ostao trag na mestu na kome je kasnije izgrađena bazilika Svete Marije Velike, poznate i kao Snežna Gospa. Nema sumnje da je ova priča ostavila snažan utisak na vojnike, najviše zbog toga što se pomenuti slučaj pape Liberija, prema legendi, dogodio baš 05. avgusta 352. godine.

Noć pred bitku za Beograd, Savojski je iznenada okupio svoje generale i naredio brzo postavljanje u formaciju za napad. Po svedočenju jednog nepotpisanog učesnika bitke, čiji je tekst u celosti objavljen u Godišnjaku grada Beograda br. VII iz 1960. godine, oficiri su bili vrlo zatečeni ovim naređenjem. U trenutku kada su Austrijanci zauzeli pozicije za napad, na bojište se spustila gusta magla koja je potpuno poremetila Turke. Bitka je počela u zoru 16. avgusta i za vreme od oko pet sati, koliko je trajala, Austrijanci su u potpunosti razbili neprijatelja.

Godinu dana kasnije, jula 1718. potpisan je Požarevački mir, i nastaje period Kraljevine Srbije (Mnogi i danas ne znaju da je Srbija osim srednjovekovne i Srbije Obrenovića i Karađorđevića, imala kraljevinu i početkom 18. veka, koja je postojala pune 22. godine) čijim je nastankom jedan represivni sistem zamenjen drugim.

Mnogi biografi Eugena Savojskog, između ostalog, navode i njegove sklonosti ka onostranom, mističnom i tajanstvenom, što svakako ide u prilog neobičnim okolnostima pod kojima je dobijao svoje bitke. Pored toga, zanimljivo je da su gotovo svi velikaši novoosvojene teritorije Kraljevine Srbije, umrli u periodu od svega nekoliko godina. Među prvima je umro mletački dužd Karlo Ruzini (1735), jedan od potpisnika mira u Požarevcu. Sledeći umire Eugen Savojski (1736), zatim Karl Aleksandar od Virtemberga (1737), čovek koji je 13 godina vladao Kraljevinom Srbijom (Zanimljivo je da su sva trojica umrla od gušenja) Nakon njih, zbog navodne izdaje pogubljen je obnovitelj beogradske tvrđave i jedan od najvećih fortifikatora prve polovine 18. tog veka, Nikola Doksat de Moret (pogubljen 1738), da bi na kraju umro i sam Car Karlo VI u svojoj 55 godini, naravno od gušenja. Zapisano je da su poslednje reči habzburškog monarha bile – Umirem. Davi me Beograd koji mi sedi na grudima.

Da li su sve ovo samo slučajnosti ili su svi oni bili potpisnici nekakvog nesvetog pakta, uz čiju pomoć su uspevali da pobede neprijatelja, gospodareći vremenskim neprilikama, bila je jedna od polaznih pretpostavki potpisnika ovih redova, kojima se bavio u svom romanu prvencu Kal juga.