Pesnik belog čoveka

Biblioteka Prosveta je bila moja čarobna kutija. Krajem šezdesetih uzimao sam slobodno knjige za decu iz kompleta koji je kupila majka od trgovačkog putnika. Čitao sam ih redom. Naslov broj 23. bio je neobičan. „Knjiga o džungli“. Ime na koricama je bilo takođe nesvakidašnje. Džozef Radjard Kipling. U mom detinjstvu nije bilo nikoga ko bi se tako zvao.

A tek likovi iz sveta između korica! Ljudsko mladunče Mogli. To je bio moj najbolji drug. Hrabar i vedar dečak usred divljine. Moja bosanska varoš nije bila džungla, ali imala je u sebi nečeg divljeg – i razuzdanog i opasnog i lepog. Mogao sam da razumem Moglijev svet.

Spadam u poslednje generacije koje su imale sreću da pročitaju knjigu pre nego što je Dizni ponudio svoju verziju crtanog filma, u kojoj su Mogli, panter Bagira, tigar Šir Kan i medved Balu vizuelno zamrznuti za sve ostale generacije. Na mom unutrašnjem platnu izgledali su drukčije.    

Mogli je bio dečak koji je odrastao među vukovima. Čopor ga je odbacio. Ljudi ga nisu prihvatili. Mogli – čovek koji je govorio zverinje, zmijske i ptičje jezike – platio je cenu toga što je drugačiji. Naposletku nije pripadao nikome. Sloboda je bila isto što i samoća. I ja sam bio došljak. Više nisam pripadao tamo odakle sam došao, a još nisam pripadao domicilnoj zajednici. Ali Mogli mi je pomogao da shvatim, da se ta priča ne dešava samo meni.

Radjard Kipling – čedo Imperije

 Tek mnogo kasnije saznao sam nešto o autoru. U detinjstvu su stvarni i živi likovi iz knjiga, a ime autora tek čudan zapis na koricama.

Kipling je rođen u Indiji pod britanskom vlašću 1865. godine,  u gradu koji se tada zvao Bombaj, a danas Mumbaj. I već me misao odvede drugom piscu – Luisu Bromfildu – i njegovom romanu Noć u Bombaju. Otresem tu misao na davno pročitanu knjigu koju je zatrpalo vreme – to brašno zaborava. Vraćam se Kiplingu.

On je bio prvo dete Alis i Džona Lokvuda Kiplinga. Otac je bio vajar, ilustrator i autor. Bračni par se preselio u Bombaj da bi otac postao predavač u Umetničkoj školi koju je osnovao indijski preduzetnik iranskog porekla Džidžiboj Džamsetdži. Bio je to prvi čovek u Britanskoj Indiji kojem je dodeljena plemićka titula i kojem su se obraćali sa „ser“.

Dečak Radjard i njegova mlađa sestra Alis imali su portugalsku dadilju i indijskog slugu. Mada je sluga pripadao najnižoj hinduističkoj kasti, pa je zapošljavanje takvog osoblja bilo smatrano nepristojnim, porodica je imala finansijske poteškoće i zanemarila je kastinske konvencije. Ostaće zabeleženo da je dečak osećao engleski kao strani jezik.

Roditelji decu šalju na desetogodišnje školovanje u Veliku Britaniju, kada je Radjardu pet godina. Za dečaka je to bilo proterivanje iz raja. Mladi gospodin Kipling koji se 1882. vratio u Indiju počeo je odmah da radi kao novinar. Dolazak u Bombaj doživeo je kao olakšanje. Njegova majka je o svom trošku objavila njegove pesme. On je to saznao naknadno.

Putovao je Indijom i objavljivao tekstove o tome. Uskoro je stekao ime kao hroničar Britanske Indije. Pristupio je masonskoj loži. Simbolika slobodnog zidarstva prožeće neka njegova dela.

Književna slava

U Englesku se vratio kao već poznat novinar i pisac šest knjiga kratkih priča, da bi 1890. objavio je svoj prvi roman „Svetlost se ugasila". To delo je ostalo nezapaženo i tek je docnija slava autora skrenula pažnju na njega.

Priča iz tog vremena „Čovek koji je hteo da bude kralj“ poslužila je značajnom filmskom režiseru Džonu Hjustonu kao osnova za istoimeni film, snimljen 1975.

U Engleskoj je odmah primljen u značajne književne krugove, tada poznati pisci kao što su Henri Rajder Hagard ili Henri Džejms založili su se za njega. Ne treba potceniti ni njegovo učešće u masonskim ložama.

Godine 1892. stupio je u brak sa Amerikankom Kerolajn Balestir. Svi su je zvali Keri. Mladi bračni par pošao je na put oko sveta, ali su stigli samo do Amerike, jer su veliki novac izgubili na berzi. Dobili su troje dece. Naredne četiri godine živeli su na imanju u Vermontu, gde su 1894. i 1895. nastala oba dela Knjige o džungli.

Godine 1896. Kiplinzi se vraćaju u Englesku. Razlog je neprijatna porodična parnica oko nasleđa, koja se provlači kroz bulevarsku štampu –  pisac Kipling je već neka vrsta književne pop-zvezde pod stalnom prismotrom novinara.

Kipling je 1898. otišao na putovanje po Africi. Tamo se sprijateljio sa Sesilom Džonom Roudsom, osnivačem države belaca na jugu Afrike, koja je po njemu dobila ime – Rodezija. Sasvim u duhu vremena, Rouds je Britance smatrao prvom rasom sveta. Politički ideal mu je bilo ujedinjenju anglo-američkog sveta pod zajedničkom imperijalističkom vlašću. Nesumnjivo je i Kipling slično mislio. Te godine je svojim patriotskim pesmama poput „Breme belog čoveka“ postao slavljeni, a docnije osporavani borac za Britansko Carstvo.

Smrt devojčice zbog koje je pisao knjige za decu

Njegova supruga je u zimu 1899. godine insistirala na porodičnoj poseti Americi. Otac i deca su se na putovanju po neobično oštroj zimi teško razboleli. Kipling je bolovao u njujorškom hotelu, opsednut fanovima i novinarima. Želje za brzo ozdravljenje dolazile su sa svih strana. Slale su ih i kolege poput Artura Konana Dojla, ali i suvereni kao što je nemački car Vilhelma II. Slava nije pomogla. Najstarija ćerka je umrla. Za njenu smrt je Kipling do kraja života  krivio suprugu.

Beg u pisanje je bio uspešan. Niz kratkih priča kao što je „Izgubljena legija“ donose mu reputaciju majstora ove forme.

Roman Kim nastaje 1901. Radnja se odvija u Lahoru, glavnom gradu danas pakistanskog dela Pendžaba. Irskog dečaka koji kao siroče raste na ulicama tog grada, svi vide kao „domoroca". Kim je proputovao Indiju.

Ovaj roman je najkompleksnije Kiplingovo delo. Učvrstilo je njegovu svetsku slavu. Dovoljno je reći da je to bila omiljena knjiga Džavaharlala Nehrua, koji je posle Gandija, najznačajniji borac za indijsku nezavisnost.

Za vreme Drugog burskog rata u kojem je Velika Britanija anektirala burske teritorije na jugu Afrike, domogavši se tako nalazišta dijamanata, Kipling je od 1900. duže boravio u tom području kao ratni izveštač.  On u isto vreme objavljuje i zbirke poezije. Jedna od njegovih najpopularnijih pesama „Ako" nastala je u tom periodu.

Kruna njegovog književnog rada došla je rano – tek je zakoračio u petu deceniju života. Godine 1907. dodeljena mu je Nobelova nagrada za književnost.

Prihvati breme belog čoveka

Kako je pisac svevremene knjige za decu, prvi pisac engleskog jezika koji je sa samo 42 godine dobio Nobelovu nagradu, postao pesnik britanskog imperijalizma? I odbojan lik za sve antiimperijalistički i antikolonijalno orijentisane intelektualce? Naznake da je Kipling bio duboko prožet idejama o beloj anglosaksonskoj superiornosti mogle su se iščitati i ranije iz njegovog dela. Njegova Balada o Istoku i Zapadu je bila poprilično jasna: „Oh, Istok je Istok, Zapad je Zapad, i nikada se neće sresti“. Meni se čini da od ovog stiha do mračne hipoteze o neizbežnom sukobu civilizacija Samjuela P. Hantingtona vodi vidljiva misaona staza.

Kipling 1899. objavljuje imperijalističku himnu sa prizvukom rasizma: Breme belog čoveka. Malo ljudi danas zna da se Kipling u pesmi zapravo obraća Sjedinjenim Državama u usponu. Vašington je upravo oružjem proterao Španiju sa Filipina i Kube, preuzimajući hegemonijalnu ulogu tamo gde su potrošene evropske kolonijalne sile morale da pokleknu. Od Španaca i Britanaca Amerikanci moraju da preuzmu „breme belog čoveka“, civilizovanje onih naroda koji su, kako Kipling kaže u pesmi „pola deca, a pola đavoli“. Da bi od njih dobili nagradu:

Prekor onih koje unapređuješ,

Mržnju onih koje štitiš

Ti „mrzovoljni narodi“ neće umeti da cene žrtvu koju podnosi beli čovek, vodeći ih. „Take up the White Man's burden". To je mešavina etičkog misionarstva i imperijalno-patriotskog kiča kojim su se tešili britanski vojnici i kolonisti na egzotičnim tačkama planete, tamo gde su golom silom poboli britansku zastavu. Zapravo, ta je pesma svedena na kulturni alibi za surovu imperijalističku praksu.

Prvi svetski rat – smrt dečaka

Kipling se početkom Prvog svetskog rata stavlja na raspolaganje londonskom odeljenju za propagandu. Tamo je u društvu kreme književne Britanije. Nagovara svog još maloletnog, kratkovidog sina da se prijavi kao dobrovoljac, pomaže mu da navede pogrešan datum rođenja, da bi bio primljen. Sin Džon je poginuo u prvoj akciji u Francuskoj 1915. Mučen grižom savesti, Kipling je na sinovljevom nadgrobnom spomeniku ostavio zapis: „Ako neko pita, zašto smo umrli, recite mu, jer su naši očevi lagali“.

Ukoliko se osvrnemo na vreme i istorijski kontekst u kojem je pesma nastala, iznenadiće nas činjenica da je, na primer, Tomas Vudro Vilson, američki predsednik u dva mandata koji je posle Prvog svetskog rata slavljen kao apostol prava naroda na samoopredeljenje, to je pravo primenio isključivo na evropske narode. Nadali su se ljudi u Indiji, Egiptu, i u mnogim drugim zemljama. Ali svima ostalima je osporavao punoletstvo: „Oni su deca, a mi smo odrasli ljudi“.  Takva američka elita je američkom intevencionizmu u decenijama koje slede samo prigodno navlačila moralno ruho, učeći od bivših kolonijalnih gospodara, Britanaca.

Sa druge strane, Kipling je sa odbojnošću pratio uspon Nemačkog Carstva i njegove imperijalističke ambicije. Kada su nacisti u Nemačkoj usvojili dalekoistočne simbole kao što je kukasti krst, pisac je odmah naredio da se svi indijski sunčevi točkovi – izvorne svastike – uklone sa njegovih knjiga. Hitler mu se gadio.

Velikog, kontroverznog pisca žuta štampa nije ostavljala na miru. Čak su za njegova života objavili vest o tome da je umro. On je cinično prokomentarisao da ne zaborave da ga uklone sa liste pretplatnika. U sve većem nesporazumu sa svetom, spalio je pred kraj života brojne rukopise, pisma i dnevnike.

Ko zna šta je sve otišlo u dim.

U sumnji vidiš trag istine

Kada je umro 1936. Kipling je sahranjen u Vestminsteru. Kao što dolikuje jednom od najznačajnijih pesnika razdoblja nazvanog Pax Britannica – Britanski mir. Društvo mu prave Dikens, Hendl, Njutn, Darvin, Stiven Hoking. I britanski kraljevi. Britanska Imperija ga je nadživela samo za još poneku deceniju. U Indiji se pojavio čovek koji je demantovao imperijalne predrasude o porobljenim narodima – Mohandas Karamčad Gandi. Veliki indijski pesnik Rabindranat Tagor nazvao ga je  Mahatma – Velika Duša.

Gandi je bio samo četiri godine mlađi od Kiplinga i nenasilnim otporom je sahranio britansku vlast u Indiji. To je za bio početak kraja Imperije. Da li bi Kipling razumeo promene u tom svetu?

Šta li bi tek rekao o današnjim političarima koji ne poštuju nikakve zakone, čak ni zakone džungle, a kamoli međunarodno pravo. Ponovo se oslanjaju na golu silu, pravo jačega bez bilo kakvog kodeksa.

Džejms Džojs ga je upoređivao sa Tolstojem. Džordž Orvel ga je nazavo „dobrim lošim psenikom“. Borhes ga je smatrao „kritičkim bardom britanskog Svetskog carstva“. Argentinac je možda bio najprecizniji, jer je kod Britanaca prepoznao refleks potiskivanja: „Njegovi sunarodnici mu nisu nikada do kraja oprostili njegovo stalno pozivanje na Imperiju“.

Pre nekoliko godina u Engleskoj su aktivisti prekrečili grafit sa poznatom Kiplingovom pesmom: „Ako“, mada ta pesma nema direktne imperijalne konotacije kao „Breme belog čoveka“. Ispalo je na kraju da je Kiplingovo delo u budućnost ponelo breme sopstvenih zabluda. Britanska Imperija mu je bila dom. Kiplingova književnost je stoga na specifičan način i neka vrsta epitafa bivšoj imperiji.

Ako možeš da sačuvaš razum, kada oko tebe

Svi drugi ga gube i za to te krive,

Kad sumnjaju ako veruješ u sebe,

A u sumnji vidiš trag istine žive

Jedna od poruka sa početka pesme za mene je potpuno prihvatljiva. U svakoj sumnji živi istina. Pa čak i kada sumnjam u tvorca jednog od mojih najboljih drugova iz detinjstva – Moglija.