Savremena diplomatija

Jovan Kurbalija i Fondacija koju vodi (www.diplomacy.edu) izabrani su među 10 aktera koji su najznačajnije uticali na Internet i politiku u 2009, zajedno sa Facebook-om i Twitter-om (link). Za svoj doprinos razvoju svetskog upravljanja Internetom dobio je posebno priznanje na nedavno održanom Forumu UN o upravljanju Internetom. Sa dr Kurbalijom razgovaramo o diplomatiji i izazovima savremenog sveta, kao i o diplomatiji kao jednoj od veoma važnih političkih nauka.

Da li diplomatija može pomoći rešavanju problema modernog društva?

Danas je diplomatija važnija nego ikada u istoriji. Savremeni svet je toliko međuzavisan da se sporovi više ne mogu rešavati vojnom silom. Diplomatija je nužnost. Irak i Avganistan su poslednji primeri ograničene upotrebljivosti vojne sile i sve većeg značaja diplomatije. Iz iračkog geostrateškog živog blata, zapad pokušava da se izvuče pregovarajući sa svima, uključujući i sa Irancima – nominalnim neprijateljima.

Da li to znači da nam više neće biti potrebna vojna sila?

Naravno da ne. Ideja o nestanku vojske je utopistička. Aparat sile bio je i biće neophodan za organizovanje ljudskog društva. Pitanje je koliki će biti njegov obim i kako će se koristiti. Silom se ne mogu zaustaviti klimatske promene ili omogućiti razvoj siromašnih zemalja. Silom se ne može uticati na svest drugih. Silom se ne može zaustaviti komunikacija između ljudi koji koriste Internet. Većina problema savremenog sveta može se resiti jedino pregovaranjem i diplomatijom. Politika sile i nametanja nudi kratkoročna rešenja ili gura probleme pod tepih. Najčešće se takvi problemi vraćaju u mnogo goroj i opasnijoj formi.

Da li mi možete dati neki primer?

Pogledajte problem piraterije u Somaliji. Ne Internet piraterije, nego one prave. Početkom 1990 godine u somalijskim vodama počele su da ribare flote razvijenih zemalja. Sve manje ribe ostaje za lokalne ribare. U ratom zahvaćenoj Somaliji, nekadašnji ribari danas su “prinudno” postali pirati. Piraterija ugrožava najvažnije plovne puteve globalne ekonomije. Svetske sile troše stotine miliona dolara na ratnu flotu koja patrolira somalijskim vodama. Relativno mali problem (pomoć ribarima koji su ostajali bez posla) je mogao biti rešen jednostavno, uz pravu političku viziju i malo novca.. Problem je eskalirao i doveo do krize koja moze imati ozbiljne posledice za svetsku bezbednost...

Vaši primeri ukazuju na duboke promene u savremenom svetu. Kako biste ih vi opisali?

Promene su tektonskog karaktera. Promenjen je koncept moći. Tu evoluciju je na neki način najavilo Staljinovo pitanje “Koliko divizija ima Papa?”. Bila je to dobra ilustracija logike vojne sile. Šta se desilo? Trideset godina kasnije, bez ijedne divizije, Vatikan je bio jedan od glavnih aktera kraja Sovjetskog Saveza. Kao što smo ranije naveli, međuzavisnost u savremenom svetu bitno ograničava mogućnost korišćenja vojne sile. Moć se stiče kroz ekonomiju, obrazovanu radnu snagu, nauku i prestiž.

Kakav je uticaj Interneta na savremeni svet i promene u odnosima moći?

Upravljanje Internetom

Internet je komunikacijska “armatura” savremenog sveta. Navešću vam dva primera koji ilustruju uticaj Internet-a na medjuzavisnost u medjunarodnim odnosima. Prvi je vezan za našu zemlju. U vreme NATO bombardovanja Zapad je imao određene pravne osnove da kroz sankcijski režim prekine telekomunikacije, uključujući i Internet. Takav predlog bio je na Klintonovom stolu, ali je odbijena iz praktičnih razloga. NATO je preko Internet komunikacija pratio raspoloženje ljudi u Srbiji. Znači korišćenje sile (prekidanje Internet veza) nije bilo u interesu NATO-a.

Ili drugi primer Internet medjuzavisnosti je vezan za Kinu. S jedne strane, Kina koristi Internet za brzi ekonomski razvoj. Danas Kina ima najveći broj korisnika Interneta u svetu, preko 300 miliona. S druge strane, za kinesku vlast Internet predstavlja veliki politički rizik. To je razlog zašto su napravili “Virtuelni Veliki Zid”, preko koga se cenzuriše korišćenje Interneta. Za Kinu veliki izazov je kako da kontrolišu Internet, a da pri tom ne ugroze ekonomski razvoj zemlje.

Iz ovih primera izgleda da je upravljanje Internet-om mnogo više nego tehničko pitanje.

Da, upravljanje Internetom je sve manje tehničko, a sve vise pravno, ekonomsko i društveno pitanje. Što se više naša svakodnevice prenosi na Internet, to upravljanje Internetom postaje politički i ekonomski značajnije. Samo zamislite kako bi izgledao vaš danasšnji dan da nema Internet-a. Danas je biznis gotovo nezamisliv bez Internet-a. Ljudi se upoznaju preko Internet-a, sklapaju se brakovi. Sve više se studira online. Možemo provesti sate navodeći primere uticaja Internet-a na savremeno društvo.

Sa tako velikim značajem Internet-a postavlja se pitanje – ko nam može garantovati da će Internet funkconisati. Svaka država vodi računa o snabdevanju vodom, strujom, saobraćaju i ostalim funkcijama od vitalnog društvenog značaja. Sve više sazreva svest o Internet-u kao vitalnoj infrastructuri savremenog društva. Prošle godine, Egipat je bio bez Internet-a jedan dan zbog presecanja strateškog Internet kabla u Mediteranu. Internet je u Estoniji kolapsirao zbog cyber-napada, što neki smatraju prvom primerom cyber-rata. Posle ovakvih i sličnih kriza, mnoge države su počele da tretiraju Internet kao stratešku infrastrukturu.

Ne možemo a da ne pomenemo i niz drugih pravnih i etičkih pitanja. Verovatno koristite Facebook? Ko vam može garantovati privatnost na Facebook-u? Fotografija sa žurke na srednjoškolskoj ekskurziji od pre 20 godina možda ne bi pristajala vašem današnjem porodicnom i profesionalnom statusu. Društvo je uvek imalo mehanizme “zaboravljanja”. U Francuskoj je čak pokrenuta inicijativa za uvodjenje “prava na zaboravljanje” na Internet-uu.

U knjizi “Upravljanje Internetom” naveo sam 50 problema, kao to što su cyber-kriminal, spam, Internet bankarstvo, cenzura na Internetu, zaštita intelektualne svojine.

Kako upravljanje Internetom povezujete sa diplomatijom?

Većina problema Interneta koje sam naveo ne mogu se rešiti na nacionalnom nivou. Kad ukucamo www.facebook.com vi pristupate serveru, koji je najverovatnije lociran u Americi. Način kako koristimo Facebook regulisan je američkim zakonodavstvom. To dovodi do niza pravnih i praktičnih problema. Na primer, kako možemo tražiti skidanje kompromitujuce fotografije sa Facebook-a? Pre postojanja Internet-a prvi korak bi bio da tražimo sudsku zastitu u svojoj zemlji. Danas, ako se obratimo sudu u Srbiji, ne mozemo postici puno jer naši sudovi, slično drugim drzavama, nemaju načina da uticu na Facebook. U postojećem sistemu većina država je nemoćna u pitanjima upravljanja Internet-om. To je razlog zašto su 2004. godine Ujedinjene nacije pokrenule pregovore o medjunarodnom upravljanju Internet-om.

Kakva je trenutna situacija u pregovorima i kakva je budućnost medjunarodnog upravljanja Internet-om?

Prva faza – od 2004 – bila je faza učenja. Diplomate su morali da nauče prvo sta je Internet, a zatim kakav je uticaj Internet-a na savremeno drustvo. Pored toga učili su kako da pregovaraju sa inžinjerima, predstavnicima nevladinog sektora i drugima koji utiču na razvoj Internet-a. Od ove godine pregovori ulaze u novu fazu i veoma je verovatno da će u narednih nekoliko godina biti formirana medjunarodne organizacije za Internet.

Pored upravljanja Interneta uključeni ste i u pregovore o klimatskim promenama. Kakva je sličnost izmedju ove dve oblasti?

Prva sličnost je u nužnosti za globalnim rešenjima. Internet i klimatske promene ne “priznaju” nacionalne granice. Druga sličnost je multidisciplinarnost. Nisu dovoljna samo diplomatska znanja. Potrebna su široka znanja iz oblasti nauke, prava i ekonomije. Treća sličnost je nužnost učešća sve veceg broja aktera pored diplomata. Globalni dogovor nije moguć bez saradnje sa naučnicima, poslovnim ljudima I predstavnicima nevladinog sektora.

Da li je diplomatija spremna za ove izazove?

Konceptualno govoreći, diplomatija se nije bitnije promenila u poslednjih 200 godina, od kada su na Bečkom kongresu postavljeni osnovi protokola i organizacije diplomatske mreže, a svet se suštinski promenio. Na primer, 1814. godine putovanje od Beograda do Beča trajalo je danima i putovali su najbogatiji, diplomate i trgovci. Danas se za 19 evra može otputovati do Beča i takva mogućnost je dostupna svima.

Ono sto je zanimljivo je da se za sve ovo vreme nije promenila percepcija diplomatije u javnosti. I dan danas mnogi diplomatiju vide kao ekskluzivnu i misterioznu profesiju. Diplomatiju vide kroz glamur, crne limuzine, prijeme i život na visokoj nozi. Realnost je bitno različita. U osnovi to je profesija kao i svaka druga profesija. Puno je administracije, rutine i tehničkh poslova. Glamura je sve manje, a i kada ga ima deo je poslovne rutine.

Kako objašnjavate taj nesklad između realnosti i percepcije?

Ajnštajn je dao dobro objašnjenje rekavši da je lakše razbiti atome nego predrasude. Diplomate pažljivo čuvaju imidž diplomatije, kao sto je, uostalom, I slucaj sa drugim profesijama. Jedan od statusnih relikata je formalna titular ambasadora: “extraordinary and plenipotentially”. “Problem” percepcije diplomatije ne bi bio problem da je savremena diplomatija efikasna i da uspeva da reši probleme savremenog sveta.

Kako bi trebalo reorganizovati diplomatiju da bi rešavala probleme savremenog sveta?

Pre svega, diplomatija mora izaći iz svojih tradicionalnih limita. Više nije dovoljno da diplomate pregovaraju između sebe. U pregovore se moraju uključiti svi oni na čije živote mogu uticati rezultati diplomatskih pregovora. Znači, srazmerno proporcionalno: što je ograničeniji broj učesnika u pregovorima to su manje šanse da će rezultat pregovora biti primenjen.

Ko su novi akteri u diplomatiji?

To su pre svega službenici specijalizovanih ministarstava. Proces “diplomatizacije” resornih ministarstava već je odmakao u Evropskoj uniji. Na primer, o medjunarodnim finansijskim pitanjima pregovaraju ministri finansija, a ne diplomate. U mnogim zemljama sve više se razvijaju male diplomatske službe resornih ministarstava poljoprivrede, finansija, trgovine, transporta, itd. To je očigledan trend i nužno je da resorna ministarstva budu obučena da učestvuju u diplomatskim procesima.

Kao novi akteri sve više se pojavljuju predstavnici lokalnih vlasti i regiona. Mnogi evropski regioni imaju svoje predstavnike u Briselu. “Male” diplomatije pregovaraju o pitanjima kao što je npr. saradnja u oblasti saobracaja i kulture.

Nevladine organizacije su sve uticajnije u diplomatiji, što se jasno videlo tokom pregovora o klimatskim promenama u Kopenhagenu. One se sve više pojavljuju kao korektivni mehanizam za sve sklerotičniju, ako tako mogu da kazem, tradicionalnu diplomatiju. Nevladine organizacije pokušavaju da se u međunarodnim telima čuje glas svih onih čiji interesi se ne mogu čuti kroz traditicionalne diplomatske kanale.

Da li nam mozete dati neki primer razlike izmedju tradicionalne i savremene diplomatije?

Možemo uporediti Dejtonske pregovore i pregovore o klimatskim promenama. Dejtonski pregovori su primer tradicionalne diplomatije. Pregovaralo se o granicama i novom ustrojstvu Bosne. Pregovarali su diplomate uz pomoć generala, kartografa izmedju ostalih. Ako se zanemari korišćenje digitalnih mapa, ti pregovori su bili u osnovi slični mirovnim pregovorima koji su vodjeni nakon ratova od kada je sveta. Nakon potpisa Izetbegovica, Tudjmana i Milosevica stigli su geometri u Bosnu, povukli granice izmedju entiteta. Za njima je stigao pro-konzul, koji je pokusao da implementira novu politicku arhitekturu za Bosnu. Diplomatski govoreći sve je bilo uradjeno po šablonu tradicionalne diplomatije.

Klimatske promene su primer savremenog diplomatskog problema. Pre svega, rezultat pregovora uticaće na način života velikog broja ljudi. Budući klimatski dogovor će “ući” u naše živote, zahtevati promene naših navika. Koje automobile vozimo? Da li gasimo svetla u stanu – ovome će se obradovati moj otac? Da bi ljudi bili spremni da promene način ponašanja moraju prihvatiti globalni dogovor kao svoj. Nametanje rešenja nije moguće. Izazov savremene diplomatije je kako povećati legitimnost novih dogovora, a pritom to uraditi efikasno. Pregovori u Kopenhagenu nisu uspeli. Popravni ispit sledi u 2010.

Budući da ste uključeni u stvaranje nove Evropske diplomatije interesuje me kako se Evropa prilagodjava ovim promenama?

EU ima dobru startnu poziciju za razvoj nove diplomatije. U temeljima EU nalazi se diplomatija, pregovaranje i kompromis kao način usaglašavanja različitih interesa. Budućnost EU diplomatije je da svoje temeljne vrednosti prenese na globalni nivo. Što je više diplomatije i demokratije u svetskoj politici to su veće šanse za EU da zaštiti svoje vitalne interese. EU ima znatno manje izglede u sistemu odnosa u kome se prave globalni dilovi u uskom krugu pregovarača. To je teren za tradicionalne diplomatije i države kao što su SAD, Kina i Rusija. Nova EU diplomatija koja se stvara ovih dana imaće misiju ne samo da štiti interese EU, već i da promeni način rešavanja svetskih problema.

Kako bi to EU trebalo da uradi?

EU bi trebalo da inicira suštinsku reformu Ujedinjenih nacija, kako bi u njenom radu bili predstavljeni interesi sto je moguce veceg broja organizacija i ljudi iz celog sveta. To podrazumeva i veću javnost rada UN-a i drugih globalnih tela. EU bi trebalo da revitalizuje značaj kompromisa kao rešavanja sporova u savremenom društvu. Na žalost, mnoga društva nisu spremna na kompromise, a često se kompromis smatra izdajstvom. O kompromisu i pregovaranju puno se može naučiti od EU.

Kako vidite položaj Srbije u savremenoj diplomatiji?

Kod nas diplomatija fascinira mnoge, pre svega zbog spoljnog sjaja. No, kada se dođe do suštine diplomatije – kompromisa – mislim da još uvek nismo odmakli daleko. Još iz vremena komunizma, kompromisi su često imali prefiks “truli”. 1990-te su primer do čega sve može dovesti nespremnost na kompromise. Dobra vest je da smo krenuli ka EU, a tamo se može stići samo kroz pregovaranje i uvažavanje interesa drugih.

Razgovor vodio Nikola Božić.