Ovde nema krokodila

Obrasla vrbama Combretum, njene obale su bujnozelene kao snažan kontrast okolnoj smeđežutoj paleti sušne, trnovitim akacijama obrasle savane. Pesak Kalaharija, ,,kičme sveta” kako je Dejvid Livingston opisao ovu pustinju, počinje kojih tridesetak kilometara odavde.

Dok sam se uvlačio u kajak-dvosed, pitao sam Endrua Hestera, lokalnog stručnjaka za ptice, ima li bilharzije u plićacima akumulacionog jezera Notvane, dalje niz reku.

Ovu prilično neprijatnu bolest prenose paraziti čiji su domaćini slatkovodni afrički puževi. Paraziti prodiru u kožu, putuju kroz krvne sudove i konačno se (ako imate sreće) zaustave u urinarnom traktu gde se veselo razmnožavaju čineći nepopravljivu štetu (a ako nemate sreće, oni se mogu zbuniti i smestiti unutar kičmene moždine ili čak mozga). Ako iko zna kako izbeći kontakt sa vodom veslajući u kajaku, bio bih srećan da to otkrijem...

Endruov lakonski odgovor je bio: ,,Ne, ne verujem. Moglo bi biti bilharzija u vodi, ali ja sam veslao ovuda prilično često i nikada je nisam zaradio. S druge strane, u reci ima krokodila.”

Hladnokrvno odvratim: “Krokodili me ne brinu dok god ne prevrneš kajak!” O, moj dugački jezik! Čitao sam već izveštaje kajakaša iz Afrike i znao da nilski krokodil (Crocodilus niloticus) ne obraća pažnju na čamac te da sam, u teoriji, bezbedan dok god sam unutra. S druge strane, krokodil može biti u iskušenju da zgrabi parče mesa koje visi nisko iznad vode, a gde mislite da će moja ruka sa veslom biti? Ako iko zna kako da izbegnem da mi ruka bude nisko nad vodom dok veslam, bio bih srećan da to otkrijem...

U svakom slučaju, pošto je jedini krokodil koga sam do tada video u Africi bio dug jedva metar i po, a nalazio se u bazenu obližnjeg izletišta, žudeo sam da vidim jednog u njegovom prirodnom okruženju. Nilski krokodil je najveći afrički gmizavac i savršeni slatkovodni predator koji za poslednjih 100 miliona godina nije osetio potrebu da dalje evoluira. Dostiže dužinu od preko šest metara i težinu od preko 1000 kilograma, životni vek mu je i do 150 godina i može preživeti godinu i po dana bez hrane. Nije ni čudo što sam fasciniran njime, pa kako da ne budem?

Nekoliko zaveslaja niz reku, i na desnoj obali stvoriše se četiri impale (Aepyceros melampus). Mužjak sa fino izvijenim rogovima sumnjičavo nas je merkao dok su ženke iz njegovog harema pile vodu.

Svuda oko nas su leteli vodomari, neodoljivo lepe ptice jarkih boja. Posebno su brojni bili šumski (Halcyon senegalensis) i smeđeglavi vodomari (H. albiventris) sa dosta plave u svom koloritu, te crno-beli vodomar šarac (Ceryle rudis) koji lovi ribu (dok se prethodni hrane insektima).

Ispred nas je crna čaplja (Egretta ardesiaca) lovila ribu pod suncobranom od raširenih krila, uklanjajući tako brojne odsjaje nemilosrdnog sunca sa površine vode i možda čak privlačeći ribe u ,,bezbednost” senke. Među nekih 60 vrsta čaplji na svetu, ovo je jedina koja koristi ovu neobičnu ribolovnu taktiku. To deluje poput ritualnog plesa: ona raširi krila, zaviri u senku, onda ih sklopi, napravi nekoliko koraka, potom ih ponovo raširi da zaseni vodu…

Ni meni ne bi smetalo malo senke. Bio je januar, koji je ovde, u južnoj hemisferi, najtopliji letnji mesec.

Južno od brane nalazio se plitak zaliv gde su se grane utopljenih akacija protezale ka nebu. Bile su ukrašene raznobojnim pticama pčelaricama koje su vrebale vilin-konjice. Uprkos svom imenu, plava pčelarica (Merops persicus) je gotovo u celini svetlozelene boje, dok živopisno perje karminske pčelarice (M. nubicoides) savršeno odgovara imenu. 

Površina vode je bila pokrivena plutrajućim listovima plavog lokvanja (Nymphaea nouchali) čiji veliki bledoružičasti cvetovi dostižu 25cm u prečniku. Po lišću je šetala afrička jakana (Actophilornis africana) kestenjastog tela, belih prsa i glave, te plavog kljuna i čeonog ,,štita”, svojim dugačkim prstima raspoređujući težinu na što veću površinu plutajućih listova.

Udaljujući se od nas koračao je nilski varan (Varanus niloticus), najveći gušter Južne Afrike, koji spretno iskopava nezaštićena gnezda krokodila ostavljajući pustoš dok trepneš. Može dostići dužinu od preko dva metara, ali ovaj je bio samo trećina te dužine.

Da upotpuni prizor, afrički orao belorepan (Haliaeetus vocifer) kružio je iznad nas sa trijumfalnim kliktajem ,,kjoukao-kau” koji u letu izvodi zabačene glave. ,,Uzgred, koliki su ti krokodili ovde?”

Postajalo je pakleno vruće… Možda je temperatura imala neke veze sa mojom nesposobnošću da zavežem.

,,Ogromi”, odgovorio je Endru. ,,Znam jednog koji je veliki kao ovaj kajak. Neka četiri metra, pretpostavljam.”

,,...uh, deluješ kao da bi mogao da mi pokažeš tog?”

,,Probaću. Znam gde se obično sunča.” 

Šta god se desilo kasnije, nisam mogao da krivim Endrua. Sam sam to tražio.

Sećam se razgovora koji sam pre nekog vremena vodio sa barmenom u lokalnom jaht klubu. Ispijao sam led-ledeni Windhoek Light (za razliku od južnoafričkih, namibijska piva su nadasve preporučljiva), posmatrajući beskraj akumulacionog jezera Gaborone (počinje nekoliko kilometara niz reku od mog trenutnog položaja) i raspitujući se o znacima upozorenja na ulazu.

,,Krokodili?” rekao je. ,,Ne, ovde nema krokodila. Nikada nisam video ni jednog. Ne znam nikoga ko bi mogao iskreno da tvrdi da jeste.” Mora da se ratni poglavica Mzilikazi isto tako smeškao dok je robio pleme Bahuruše, nedaleko od mesta gde sam zaronio veslo u reku. Možda je bio zabrinut da upozorenja mogu oterati njegove mušterije, ali, uveren da se tu ne mogu videti krokodili, ja sam rešio da nema razloga da se vraćam u njegov bar.

Kasnije sam upoznao ljude kojima sam više verovao. Gospođa koja živi na farmi pored jezera rekla mi je: ,,Videla sam krokodila kako grabi čaplju.”

Njen muž, instruktor ronjenja, rekao je: ,,U ovom jezeru ne bih ronio.” 

Gospodin koji živi na farmi uz branu Notvane dopunio je priču: ,,Krokodil je pojeo mog psa, baš ovde!” 

Sada smo veslali uzvodno gde su se obale reke sužavale na 12 do 15 metara. Krošnje drveća su se njihale, grane se ljuljale; grupa majmuna travnih gvenona (Cercopithecus aethiops) je bila u pokretu, a mi smo posezali za dvogledima.

Vođa grupe je seo u račvu drveta, ljutitio lajući na nas i upozoravajući svoju grupu da prestane sa kretanjem. Gvenoni imaju razvijene glasovne sposobnosti i koriste više od 36 različitih upozorenja da označe različite opasnosti. Koliko opasan može biti život?

Ženka sa mladuncem koji joj je visio sa stomaka našla se usred skoka sa jedne vrbe na drugu, održavajući ravnotežu repom koji je bezmalo dvostruko duži od tela, ali ostatak grupe je usporio, čekajući da nestane opasnost, tj. mi.

Ipak, jedan mališa lica okruženog sivim krznom i radoznalog pogleda još uvek je sedeo na grani, klateći nogama sa jedne strane i repom sa druge, ignorišući autoritet vođe. Bilo je nečeg neodoljivo detinjastog u njegovoj radoznalosti. Sa takvim stavom možda neće doživeti da odraste, ali sam siguran da je imao viši IQ od ostatka grupe.

Jarkožuta vuga (Oriolus oriolus) nas svojim letom vodi dalje uz reku.

,,Tamo, u onoj trsci”, Endru je pokazao ka visokoj i podlokanoj levoj obali gde je pre jednog veka tokom anglo-burskog rata stajao burski logor, ,,To je mesto gde se taj krokodil obično sunča.”

Još jedan zamah veslom i trska se njihala, lomila, razdvajala, nešto veliko se brzo kretalo. SVUUŠŠŠ, teško telo se suljalo niz tobogan  usečen u obalu; PLJUUUSS, upalo u vodu i nestalo sa površine.

,,Kuda je otišao?”, pitao sam Endrua dok se kajak ljuljao na talasima koje je napravio krokodil.

,,Ne znam. Bilo gde samo ne ovde, ogroman je!”

Onda se kajak ukočio u vodi. Znate onaj osećaj težine, kao kada se naslonite na potopljeni panj…

...ili kada se Endru bolje namešta u svom sedištu…

...ili kada krokodil pliva ispod samog kajaka…

Razmišljaljući o lancu ishrane i svom mestu u njemu, ovog puta sam držao jezik za zubima.