Divlji pas u dimnoj noći

Divlji pas je već izumro u 25 od 39 zemalja koje je u prošlosti nastanjivao. Ukupna danas preživela populacija se procenjuje na oko 5000 životinja, od čega samo šest populacija broji više od 100 pasa, što se smatra donjom granicom da ne dođe do ukrštanja međusobno bliskih srodnika. Rezervat Madikwe je jedno od svega nekoliko mesta gde se još mogu videti.

Nije ni čudo ako uzmemo u obzir činjenicu da teritorija jednog čopora može da pokriva i svih 2000 km2. U Južnoj Africi je samo jedan nacionalni park, Kruger sa 20.000 km2 (približno kao Vojvodina), dovoljno veliki da u njemu živi prirodna populacija divljih pasa. Mimo Krugera, divlji pas je u Južnoj Africi naseljen u Madikweu te još jednom manjem rezervatu, ali pošto su te životinje ogradama i poljoprivrednim zemljištem onemogućene da napuštaju područje i mešaju se sa drugim čoporima, potrebno je veštački vršiti razmenu pasa radi osveženja genetskog fonda. Pre desetak godina su u uzgojnom centru De Wildt za naseljavanje u divljini odabrane četiri ženke odgajene u zatočenistvu. Uparene sa četiri divlja mužjaka, uhvaćena u Krugeru, našle su se u Madikweu. Kada sam pola godine ranije posetio centar, nisam se niti usudio nadati se da ću te iste životinje videti i u divljini – definitivno najređa vrsta koju sam ikada posmatrao!

U De Wildtu sam kamionom preuređenim za posetioce ušao u zabran sa malim čoporom divljih pasa: roditelji, četiri mladunca i ujka koji se uvek zastitnički postavlja između nas i kučića. Divlji psi su omrznuti i progonjeni zbog svog načina ishrane: kada sustignu plen, počinju ga još živog jesti, ne čekajuci da izdahne. Ali, kada meko srce stavimo na stranu pa pogledamo činjenice, videćemo da 25 kg teški psi svoje stanište dele sa 70 kg teškim hijenama i 200 kg teškim lavovima, a sve njih vriska plena vrlo brzo privuče, dok na preotimanje tuđeg ulova gledaju kao srpski biznismeni na izbegavanje plaćanja poreza. Dakle, jedi brzo ili ostani gladan. A gladna životinja je isuviše iscrpljena da uspešno lovi. Iscrpljena, životinja umire od gladi. I njihov način ishrane je samo adaptacija na uslove sredine.

Kamion se zaustavio nedaleko velike posude za hranu. Ne, nikakve kosti i meso, već džak granulirane hrane za pse. Za ručkom se zna hijerarhija: mama i tata prvo puštaju kučiće, da se tek potom nahrane i sami. Ujka je hijerarhijski najniži član čopora i to znaju čak i kučići: kada pokuša da se približi, i oni kuražno nasrću na nesrećnika! Tek pošto se podmladak nahrani, ujka ima priliku da utoli glad. Primena pseće hrane umesto mesa, objašnjeno mi je, značajna je sa medicinskog stanovišta: u divljini će se odrasli nakon lova vratiti u više desetina kilometara udaljenu jazbinu i tu kučićima povratiti već napola svarenu mesnu kašu. Ovde je jazbina jedva 15 metara od trpeze, pa bi im povratili čitave komade nesvarenog mesa sa kojima se njihov digestivni trakt ne može izboriti. Hrana za pse je lakša za stomak. Prvi psi koji su uvedeni u rezervat Madikwe uspešno su napredovali i posle dve godine je bilo preko 20 divljih pasa, koji su od pasa lutalica sa okolnih stočnih farmi dobili besnilo i morali da budu ustreljeni.

Veterinar koji je pratio projekat se zatekao pokraj čopora u noći u kojoj je jedna ženka poubijala svih 12 kučića. Iako zapanjen onim što vidi, nije smeo da reaguje: politika rezervata je da se sva dešavanja u njemu prepuste prirodnim tokovima. Tek kada je sutradan pri autopsiji mladunaca otkriveno besnilo, doneta je odluka o odstrelu. Dalje širenje besnila, kao i rizik po posetioce, se nije smeo dozvoliti.

U nacinalnom parku Serengeti u Tanzaniji je pre petnaestak godina besnilo zbrisalo lokalnu populaciju divljih pasa – izumrli su u potpunosti. Tamo je danas problem što ne postoje uslovi za uvođenje životinja iz zatočeništva – ekološku nišu upražnjenu nestankom pasa popunile su hijene, čija je populacija eksplodirala. Jedini način da se napravi prostor za pse bio bi da se odstreli 50% populacije hijena, što je tehnički neizvodljivo; da i ne pominjem kako bi reagovale grupe za zaštitu prava životinja i kako bi se to odrazilo na tanzanijski turizam. Potom je u rezervat Madikwe uveden novi čopor koji se uspešno razmnožava ali su iskustva stečena sa prvim čoporom dovela do otkrića da standardna vakcina protiv besnila za domaće pse ne deluje na divlje, te je u toku razvijanje nove vakcine. Madikwe, objašnjava vodič, danas ima dva mala čopora pasa, po oko sedam životinja (prosečna veličina čopora je 12 i više jedinki), te ova dva usamljenika koje, izgleda, nijedan čopor neće. Naizgled neopterećeni svojom izopštenošću, divlji psi ubrzo skreću sa puta, da nestanu u žbunju. Nadam se, ne i zauvek nestanu.

Divlji psi imaju problem životnog prostora koji ne bi delili sa ljudima, njihovom (lakom za lov) stokom i svim problemima koji iz toga proističu, a taj je problem dodatno uvećan njihovom pokretljivošću i potrebom za prostranom teritorijom – što im jedino veliki nacionalni parkovi mogu garantovati. Pred takvim problemima, sav trud deluje beznadežan, ali ću ja ipak verovati rečima antropologa Margaret Mid: “Nemojte sumnjati da mala grupa promišljenih posvećenika može promeniti svet. Zaista, to je jedino što ga je ikada promenilo.” Dužina: 1,3 m
Težina: 25 kg
Stanište: savane Afrike, od gusto obraslih do otvorenih
Način života: prosečna veličina čpora 12 jedinki. Love ujutru i uveče, prelazeći velike udaljenosti i retko odustajući od plena koji progone.
Ishrana: impale i manje antilope
Reprodukcija: ženka nosi dva i po meseca, do 12 kučića u okotu
Broj u divljini: oko 5000
Status: ugrožen (izumro u 25 od 39 zemalja koje je nastanjivao)