Doping uma: moralna dilema budućnosti

Još jedna dilema savremene bioetike: ispitni rokovi se približavaju, tako da je možda vreme da studenti zatraže pomoć lekara, koji im prepisuju pilule koje će ih „saznajno dopingovati”. Njihova koncentracija, fokusiranost, motivacija i izdržljivost biće znatno pojačani. Da li se, međutim, pobede tih akademskih Lensa Armstronga na ispitima mogu tretirati kao moralne i dostojne poštovanja?

Naučnici širom sveta takođe uzimaju slične lekove za saznajne funkcije čoveka, koje će ih podići do neslućenih otkrića ili pobeda. Srbija malo zna o poboljšanju ljudske vrste takvim savremenim biotehnološkim sredstvima, pa nam takva mogućnost deluje kao naučnofantastična priča o totalitarnim društvima koja funkcionišu na ideologiji narko-fašizma. Ali, takvi lekovi postoje u Srbiji i mi se nalazimo u predvorju farmaceutskog novog sveta u kojem će, uzgred, moći da se na recept dobije i moralno čistiji pojedinac-građanin. Ubrizgavanjem spreja u nos, ubrizgaće mu se i 10 božjih zapovesti.

Iako nismo toga svesni, svedoci smo stvaranja nauke budućnosti.

– Bioetičke studije na Zapadu su prvorazredna tema i njihov cilj je da pruže sistematske odgovore na etička pitanja koja se postavljaju u kontekstu uticaja nauke i medicine na ljudski život – kaže filozof prof. dr Vojin Rakić, direktor Centra za bioetičke studije.

Kada govori o poboljšanju ljudske vrste lekovima koji su se pojavili poslednjih dvadesetak godina i koji utiču na koncentraciju, motivaciju i izdržljivost, Rakić pominje SAD, gde te vrste lekova masovno koriste učenici, studenti, naučnici…U njih spadaju metilfenidat, neki antidepresivi (takozvani SSRI), ali i pomenuti hormon oksitocin koji jača saosećajnost.

– Postavlja se pitanje, kao kod dopinga u sportu: da li je to opravdano? Da li je atletičar koji se dopinguje steroidima prihvatljiv kao pobednik? I da li je osoba koja sebi ubrizgava saosećajnost kroz nos – majka koja je sačuvala svoj identitet – pita se Rakić.

Pitamo se i mi: kako će se Srbija uključiti u farmakološke integracije? Koliko je dozvoljeno menjati ljude lekovima, pre svega njihovu psihu i inteligenciju? Rakić, recimo, opravda kognitivno poboljšanje uz pomoć lekova, samo pod uslovom da imaju moralnu svrhu.

Beta / AP Photo/Petr David Josek

– Ako se u nekim zemljama sa manjom količinom joda u vodi rađaju deca sa manjim koeficijentom inteligencije, onda je davanje tih lekova moralno opravdano – smatra direktor Centra za bioetičke studije.

U Srbiji upotreba metilfenidata i nazalnog spreja oksitocin nije rasprostranjena. Metilfenidat se propisuje u zapadnim zemljama za sindrom hiperaktivnosti kod dece, a kod nas se to stanje ne priznaje kao sindrom koji treba lečiti. U razvijenim zemljama se on masovnije koristi, ali i za – saznajni doping.

Prvorazredna tema poslednjih godina je – moralno poboljšanje pojedinca lekovima. Rakić se slaže da takav „tretman“ nekima zvuči bogohulno.

– Da li veštačko poboljšanje morala dovodi do toga da gubimo slobodu? Da li zapravo postajemo automati – pita naš sagovornik, smatrajući da sve dok imamo slobodu da odlučimo da li ćemo uzeti takva sredstva i sve dok te medikamente ne propisuje država, njihovo uzimanje ne ugrožava slobodu pojedinca – to je moralno opravdano.

Na naše pitanje, ima li tog spreja kod nas, kako bismo udahnuli nešto od moralnosti, Rakić kaže:

– Sve se može nabaviti. Svi pomenuti lekovi realnost su i u Srbiji, kao i njihova sporna upotreba i njihova kontroverznost. Negde se u upotrebi tih lekova otišlo znatno dalje. U SAD je još devedesetih godina prošlog veka izašla knjiga o roditeljstvu, gde se savetuje porodilji da, ukoliko nema dovoljno snažnu želju da doji, uzme nazalni sprej oksitocin – precizira dr Rakić.

U Srbiji su ove pojave već delimično realnost. I, mnogo je izvesnije, bliska budućnost. Jer, lekovi su već tu. Samo ih još ne koristimo masovno, jer ne znamo dovoljno za njih. Ali se i Srbi uskoro mogu naći u ispovedaonici Velikog brata.

Izvor: Politika.rs