Milano posle Milana

Milanski sajam je kontroverza sam po sebi. Namenjen, pre svega, izlaganju i razmeni kreativnih ideja i ostvarenja, za stalne i prilježne posetioce ima gotovo suprotan efekat: dok hodate sajmom, nižu se hala za halom krcate štandovima koji pripadaju renomiranim firmama.

Štandovi jedan drugog sustižu lepotom, luksuzom, kvadraturom, skupim materijalima i još skupljim eksponatima. Posle dvadesetog ili stodvadesetog štanda, posle pedesete dobre fotelje i stotog dobrog kreveta, teško da nešto može da pobudi vašu pažnju, sećanje, maštu. Kada vam pred očima prodefiluje sve najbolje što svet dizajna može da ponudi, postaje teško da se izdvoje pojedini primeri koje ćete pamtiti, koji će vas inspirisati ili koje ćete poželeti da imate.

Kao kakav rog izobilja, milanski sajam nameštaja zamamljuje luksuzom, stilom, besprekorno osmišljenim i izrađenim predmetima. Ali kao Odisej očaran na ostrvu čarobnice Kalipso, treba imati snage i setiti se zašto ste tu – da među obiljem pronađete nove dizajnerske vrednosti. Ove godine bilo je vanredno teško pronaći dragulje među svetlucavim kamenčićima – ipak, stara garda dizajnerskog univerzuma ni ove godine nije razočarala. Tu su najsjajnije zvezde na nebu dizajna – standardno dobra Patricia Urquiola u svojoj kooperaciji s "Morozom", kao i španska dizajnerka tepiha Nani Marquina.

Na štandovima zaista veilikih proizvođača mogao je da se vidi tek poneki sasvim nov dizajn, uglavnom skromne inspiracije. Kada velikan u svetu tapaciranog nameštaja kao najveći novitet godine ponudi detalje (jastučiće) u tirkiznoj boji, to vas nagna da počnete da razmišljate o stvarnim razmerama ekonomske krize. Da li je ovo odsustvo truda i volje da se pokaže nešto novo i epohalno rezultat smanjenih budžeta za razvoj novih proizvoda, ili je, upravo suprotno, to pokazatelj da veliki proizvođači, oni zaista etablirani i skupi, uopšte ne moraju da brinu o prodaji jer će elita postojati čak i pri najvećoj krizi? Ostaje da se vidi.

Bez nekih epohalnih događaja, ove godine milanski sajam kao da je potvrdio koje su firme „prva liga“ među proizvođačima nameštaja. Philippe Starck je za "Kartell" uradio neke nove proizvode, "Edra" je s braćom Campana ponudila neke šarmantne predmete. Sve je bilo na nivou. Na žalost, sve je bilo na istom nivou.

Upravo je ta nemogućnost proizvođača da se izdvoje među jednakima izrodila prateći događaj, „pitino dete“ Milanskog sajma pod nazivom Zona Tortona.

Sve je počelo pre 5 godina kada je nekoliko avangardnih proizvođača nameštaja, udruženih s dizajnerskim studijima, školama dizajna i par vodećih globalnih brendova, potražilo novi prostor u kom bi izložili svoje kreacije, stavove, proizvode. Možda su na taj korak bili nagnani sveprisutnom komercijalizacijom milanskog sajma, koji suštim obimom vizuelnih doživljaja – industrijskih proizvoda – kao da satire kreativnost. Možda je cena zakupa izložbenog prostora na samom sajmu bila presudna, a moguće je i to da je novi sajamski prostor u prigradskom naslju Rho za neke bio previše udaljen od grada da bi bio aktuelan.

Te prve godine, u jednom kvartu svega par stanica udaljenom od milanske katedrale, izlagalo je ne više od dvadeset imena, od kojih je najveći odjek imala ogromna skulptura od pleksiglasa, kreacija Zahe Hadid, izložena u ogromnom hangaru preduzeća "Armani", koji je projektovao japanski arhitekta Tadao Ando. Tom prilikom je bilo izloženo mnoštvo ostvarenja mladih dizajnera iz čitavog sveta, koje je okupio slavni magazin "Wallpaper", a sponozor događaja je bio Burj Dubai, najveća zgrada na svetu.

Kada se na jednom mestu okupi toliko „naj“ imena, uspeh ne može izostati. Naravno, već naredne godine proizvođači iz skandinavije i s dalekog istoka, previše specifični da bi svoju publiku našli na samom sajmu, navrli su u kvart Tortona i zakupili sve raspoložive prodavnice, izložbene salone, pa čak i dvorišta među zgradama, napravivši od njih poseban doživljaj prolaska kroz začarani svet dizajna, prepun emocija i iznenađenja.

Danas, par godina kasnije, komercijalizacija je i tu učinila svoje. Utisak koji se na samom ulasku u taj kvart "zalepi" za vas i ostaje do samog kraja je „gužva“. Ni ulice Njujorka nisu tako zakrčene. Iako je automobilima dozvoljeno da ulaze u taj deo grada, njihova pojava je besmislena jer su i trotoari i kolovozi doslovce prekriveni ljudima svih rasa i nacionalnosti. Svi se oni kreću istom brzinom, gazeći jedni druge po prstima, i kao najezda mrava preplavljuju izložbene prostore jedan za drugim.

Sva čarolija mesta je nestala, ali ono što je ostalo nije nimalo za potcenjivanje, jer je u poređenju s kvartom Tortona od pre pet godina sada pred nama jedan moderan, obnovljen i sređen deo grada. Zona Tortona, kakve se sećamo, bila je ruinirana industrijska zona u postindustrijskom gradu. Sada se jedna za drugom nižu galerije, kafei, predstavništva firmi i dizajnerskih organizacija. Stare hale su preuređene u zanimljive prostore i čitav kraj diše novim ritmom. Ovaj socijalno-urbani eksperiment se pokazao toliko uspešnim da je ove godine oformljen još jedan dizajnerski kvart, pandan Zoni Tortona, pod nazivom Zona Brera. U kvartu Brera, mnogi istaknuti italijanski proizvođači nameštaja već imaju svoje izložbene salone, te ih pravljenje posebnih izložbi za vreme trajanja sajma gotovo ništa ne košta.

Sve ovo je ipak uticalo na doživljaj milanskog sajma jer se treba opredeliti: ili ćete obilaziti sajamske štandove, što je vrlo kondenzovano i komercijalno iskustvo, ili ćete svoje vreme posvetiti tumaranju kroz ulice ovog ili onog kvarta, u potrazi za bljescima prave inspiracije. Izbor je težak, a naredne godine će pokazati u kom pravcu će se sajam nameštaja, kao uostalom i svet dizajna, kretati – prema komercijalizaciji ili inspiraciji.

MAGAZIN ELLE DEKOR U NOVOM BROJU DONOSI:

Ekskluzivno:
Tajne doma Tricie Guild

Savršeni komadi nameštaja za vaš dom

Sve tajne jednostavnog dekora

Savršene ideje i inspiracija za poklone

Vruć letnji šoping