Ovo je Beograđanin koji stvara revolucionarnu bioničku ruku

On je naučnu karijeru ostvario na uglednim institutima u Švajcarskoj i Italiji, a zahvaljujući uspehu bioničke ruke, postao je poznat i van naučnih krugova.

“Centri u kojima radim su evropski i svetski lideri u područjima nauke i tehnologije, osećam se jako privilegiranim što sam u njima”, kaže za Telegram Staniša koji je pre 13 godina napustio Srbiju i počeo svoj naučni put. Iako u šali zna da kaže kako njegovi poznanici ponekad komentarišu da ne mogu da povežu lik iz kafane i iz nekih provoda sa likom naučnika koji je postigao tako veliki uspeh, oni koji ga bolje poznaju savršeno su svesni puta koji je prošao i truda koji je uložio.

Ali dok je u društvu, nikad ne stavlja u prvi plan svoje obrazovanje i ono čime se bavi. Recimo, na klasično pitanje kako bi se opisao profesionalno, a kako privatno, Raspopović pomalo nevoljno odgovara: “To je jako nezahvalno, i trebalo bi biti zadatak drugih, ali ako bih nešto izdvojio to su entuzijazam, srčanost i tvrdoglavost da se izdrži, naročito u nezgodnim situacijama.” Mi smo ga ipak zamolili da nam ispriča sve o bioničkoj ruci, svom uspehu i nekim pogledima na svet.

Život i karijera u dve zemlje

“Otišao sam iz Beograda nakon završene Matematičke gimnazije još 2002. godine. Studiranje u Pizi je bilo idilično, a uz školovanje i učenje još sam radio u piceriji, igrao sam šah i košarku, sportove koje jako volim. Ljudi su tamo bili divni i otvoreni, a mogućnosti, ako se potrudite, mnogobrojne. Nisam bio onaj student koji želi da se bavi naukom zbog nauke nego mi se svideo projekat za koji sam aplicirao i potom pobedio na takmičenju za doktorat. Tada je sve nekako prirodno krenulo”, kaže doktor koji je osim u Italiji, studirao i u Španiji, Barseloni i SAD-u.

”Tokom mog studiranja i kasnijeg rada, uzori su mi bili i ostali divni profesori s kojima sam kasnije, kao u nekom filmu, imao čast direktno da sarađujem i upoznam ih”, kaže stručnjak ističući pozitivnu stranu svog odlaska u inostranstvo.

“Otkako sam otišao na studije, živim u inostranstvu, ali se u svoj Beograd veoma često vraćam. Dok sam tamo nedostaju mi prijatelji i porodica, sitnice kao što je sarma kod mojih roditelja, basket na Adi u Beogradu i Bokeška noć u Kotoru s mojim prijateljima koji su osnova cele dobre energije i inspiracija u ostatku godine”, kaže i nastavlja: “Zapravo, to su neki od glavnih razloga zašto nisam otišao u Sjedinjene Američke Države iako se tamo odvija najveći deo istraživanja u mom polju.”

Prva bionička ruka osetljiva na dodir

A pre realizacije bioničke ruke, bilo je potrebno obaviti dosta eksperimentisanja, proučavanja i istraživanja. “Prva stvar na kojoj sam radio su bili eksperimenti sa pacovima u kojima smo pokušavali da merimo nervnu aktivnost i stimulišemo nerve, jer nam je to bila baza onoga što smo kasnije radili na ljudima. Nakon toga se istraživanje nastavilo na proučavanje povreda kičmene moždine i protezama za njihovu rehabilitaciju kao i računarskim modelima koji služe za njihovu rehabilitaciju”, prepričava.

Zbog svoje predanosti i talenta Staniša je danas među svetski cenjenim naučnicima u svom polju istraživanja. Zajedno s timom naučnika iz Nemačke i Švajcarske stvorio je prvu bioničku ruku osetljivu na dodir. I na to je jako ponosan. “Najveću profesionalnu satisfakciju sam doživeo kad sam u očima našeg pacijenta vidio iskreno zadovoljstvo i zapanjenost time da je u stanju da oseti i koristi ruku koju nema već deset godina”, kaže. Naravno, povezanost nije osetio samo s Denisom koji je testirao bioničku ruku nego i sa mnogim drugim dragim ljudima koje je tokom svog rada upoznao i koji su na neki način uticali na njega. “Zbog toga sam zapravo osetio da sve u šta ulažem svoje vreme jedinog života, zaista ima smisla”, kaže Staniša. Prvi pacijent

A prvi čovek koji je imao čast da isproba bioničku ruku koju je Staniša razvio sa svojim timom, bio je Danac Denis Abo Sorensen. “On je danas naš dragi prijatelj. Njegov entuzijazam i stabilnost bili su kritično bitni za ono šta smo napravili”, objašnjava Raspopović. I da, priznaje kako nije lišen emocija ni dok radi na istraživanjima s ljudima. Štaviše, smatra da bi bilo pogrešno emotivno se distancirati od ljudi i doživljavati ih samo kao objekte proučavanja.

“Ljudi za razliku od mašina zahtevaju kompleksan i predan pristup, a jedna od najtežih stvari pri ovakvim probama je održati im motivaciju i interes pa čak i prilikom eksperimenata tokom kojih je neophodno ponoviti istu stvar ponovno i ponovno, stotinu puta.”

Najvažnija razlika između prethodno razvijenih bioničkih proteza i one koju je Raspopović stvorio sa svojim timom je ta da je reč o prvoj protezi kojom korisnici mogu osetiti senzorijalne informacije putem proteze, ili jednostavnije, Danac koji je imao čast da prvi testira čudo bioničke prostetike je intuitivno i voljno mogao primiti i identifikovati objekte koje je držao protezom dok je na očima imao povez, baš kao što bi mogao i da je pokušao da ih identifikuje rukom.

Testiranje na drugima

Sam rad na bioničkoj ruci trajao je nekoliko napornih meseci, praktično bez spavanja, slobodnih dana i odmora, ali se isplatio. “To je bila samo kruna nekoliko godina rada na detaljnom istraživanju i razvoju”, kaže Raspopović. A tim koji je radio na svemu činilo je oko 25 ljudi iz nekoliko evropskih država. Iako zvuči zaista komplikovano, rad bioničke ruke moguće je i dosta jednostavno objasniti. A Raspopović je jedan od onih naučnika koji lako komuniciraju i s laicima i sa stručnjacima.

“Kad osoba poželi da napravi pokret rukom, čitamo njegovu nameru iz signala koji emituju njegovi preostali mišići. Dok se proteza pokreće, senzori iz robotske ruke mere količinu pritiska na prstima i putem veštačkih tetiva koje kontrolišu pokrete prstima. Zatim se ta mera, putem algoritma, pretvara u električne impulse kojima se stimulišu preostali nervi. Osećaj dodira je postignut slanjem digitalno rafinirsnog signala preko mikroelektroda koje su hirurški implantirane u ostatak nerava u nadlaktici. Budući da je to prirodni put osećaja, korisnik oseća sasvim prirodno dodire na ruci koju nema, a nakon toga nema potrebe za interpretacijom ili treningom”, objašnjava Raspopović po čemu je ova bionička ruka revolucionarna.

Nakon ruke, na redu je bionička noga

Ne skriva oduševljenje činjenicom da će ruka uskoro biti testirana i na novim pacijentima i da će se njeno usavršavanje nastaviti, a sledeća faza im je istraživanje u kojoj meri bionička ruka može uticati na smanjenje fantomske boli.

Zainteresovani pacijenti, koji imaju jaku fantomsku bol, mogu se prijaviti ili direktno meni ili preko portala EU projekta EPIONE. Ruka će uskoro biti testirana na novim pacijentima, i moći ćemo shvatiti prave limitacije i prednosti takvog sistema, a nakon ruke sledeći nam je korak bionička noga”, kaže Raspopović koji predviđa da će morati da prođe još nekoliko godina dok se bioničke proteze osetljive na dodir ne počnu koristiti izvan kliničkih ispitivanja.

“Ono što smo postigli do sada, bio je timski rad inženjera, neurologa, programera i bolničara. U tom timu sam bio lider tokom provođenja eksperimenata i u bliskom kontaktu s najvažnijim članovima s kojima sam donosio odluke šta treba raditi, često u jako stresnim situacijama”, pojašnjava naučnik koji je zbog svojih istraživanja često na putu. Naime, radi na Švajcarskom institutu za tehnologiju u Lausani i na Biorobotičkom institutu u Pizi, a život na dve adrese ponekad mu zna biti prilično naporan. “Moj život je uglavnom u avionu ili automobilu, i iako zapažam da je to sve češća pojava kod raznih drugih profesija, i mada je u jednom razdoblju jako uzbudljivo, nije baš najbolje rešenje za duži period”, smatra doktor.

Leto na Jadranu

Ipak, predviđa da će usavršavanje bioničkih proteza generalno potrajati decenijama, a jednom kad se njegova misija završi, Raspopović se vidi u jednoj sasvim drugačijoj ulozi. “Ako se dogodi u sledećim decenijama, rado ću neku dečicu učiti kako da igraju šah i košarku, koje sam igrao po 10 godina”, kaže i odaje da bi bi u jednom trenutku voleo da se vrati u Beograd. “Privatno sam zaljubljenik u Beogradski kulturni pokret i boemstvo iz nekih srećnijih osamdesetih godina koje su bile prepune divne kreativnosti i talenta, pravog ljudskog kontakta, a koje sam jedva imao priliku da omirišem.

Gde ste u uglu kafane mogli zapaziti najvećeg pesnika koji stvara ili na koncertu slušati divne pripadnike jugoslovenskog novog talasa, a na malom Kalemegdanu gledati buduće svetske prvake u košarci”, kaže Raspopović i dodaje: “Leto mi je najdivniji deo godine, i ono je nezamislivo bez Jadrana – od Ade Bojane do Boke, i divnih mesta na kojima sam proveo mnogo vremena još od detinjstva pa sve do danas.”