Civilno služenje kao prinudni rad

Mladići su organizovali peticiju za njihovo upućivanje na druge poslove, a kada je stvar dospela u lokalne medije u Smederevu, počele su pretnje. Rukovodstvo fabrike "Milan Blagojević" tvrdi da oni samo brišu prašinu sa šporeta, a neformalno stižu upozorenja da bi mogli da budu poslati u kasarne. U jednom trenutku, neko im je čak objasnio da proizvodnja u "Milanu Blagojeviću" predstavlja društveno koristan rad, s obzirom da je ta fabrika jedan od retkih izvoznika u Srbiji.

Prema njihovoj računici, fabrika na njima štedi oko pola miliona dinara, s obzirom da je do sada - pre nego što su u nju stigli prigovarači savesti - bila prinudjena da u sezoni angažuje radnike preko omladinske zadruge.

Goran Duković iz Regionalnog centra za prigovor savesti Vojvodine kaže da ovakvih primera ima širom Srbije. Prigovarači savesti rade u privatnim firmama, ili su rasporedjeni kao obezbedjenje u nekim ustanovama firmama, što je direktno u suprotnosti sa idejom civilnog služenja. On navodi i primere prigovarača savesti iz malih mesta koji su rasporedjeni na poslove u susednim gradovima, pa svakodnevno putuju vozovima ili medjugradskim autobusima. Te troškove niko im ne nadoknadjuje.

Smernice iz Evrope

"To u Smederevu je klasičan prinudni rad, zabranjen svim mogućim konvencijama", kaže Petar Milićević iz Evropskog biroa za prigovor savesti. On upozorava na preporuke Saveta Evrope, OEBS-a, UN-a i Evropskog parlemanta, prema kojima civilno služenje ne sme da ugrožava radna mesta, i jasno mora da predstavlja društveno koristan rad. Zajedno sa Regionalnim centrom Vojvodine,  Evropski centar prosledio je peticiju iz Smedereva ministarstvu odbrane, uz apel da se poštuju medjunarodne konvencije. Nikakav odgovor nije stigao.

Civilno služenje vojnog roka u medjunarodnim konvencijama priznato je kao jedno od osnovnih ljudskih prava. U mnogim evropskim zemljama to pravo je  zagarantovano i ustavom. Ispunjavanje prava na prigovor savesti u skladu sa preoprukama medjunarodnih organizacija predstavlja jedan od glavnih aspekata politike ostvarivanja ljudskih prava u EU. To je bila i važna tema u pregovorima sa zemljama kandidatima za članstvo u Uniji. Način na koji se to pravo ostvaruje u SCG moglo bi da predstavlja prepreku tokom pregovora o priključivanju sa EU, upozorava Petar Milićević. I to ne samo zbog nepoštovanja preporuke da civilno služenje ne sme da ugrožava radna mesta.

Socijalna i finansijska jednakost

Medjunardone konvencije, naime, predvidjaju da izmedju vojnika na redovnom i vojnika na civilnom služenju ne sme da postoji socijalna i finansijska nejednakost. Dok su vojnicima u kasarnama u SCG obezbedjeni stan i hrana - uz mesečnu naknadu od 355 dinara - prigovarači savesti, uz istu nadoknadu, mogu da se upuste u trinaestomesečno služenje samo ako su roditelji u stanju da ih za to vreme izdržavaju.

Osim što većina puno radno vreme provodi na poslovima na koje su ih rasporedili vojni odseci, njima se, prema zakonu, zamrzava i radni staž, ukoliko su pre odlaska na civilno služenje bili zaposleni.

Posle ukidanja vojne obaveze u većini evropskih zemalja, civilno služenje se nastavilo kao volonterski rad. Pre toga, medjutim, prigovarači savesti u svim tim zemljama dobijali su platu, a u nekim zemljama bio im je obezbedjen i smeštaj. Početkom devedesetih u Nemačkoj je ta naknada iznosila 300 maraka, u Italiji, kasnije, 400 eura. U Finskoj je poslodavac, za vreme trajanja civilne službe,  obavezan da prigovaračima savesti pokrije sve dnevne troškove.

Petar Milićević podseća na nedavnu izjavu bivšeg ministra odbrane da jedan vojnik u SCG na redovnom odsluženju vojnog roka državu košta oko 6000 dolara. Prigovarači savest - ništa, s obzirom da su ustanove u kojima su rasporedjeni obavezni da im isplaćaju 355 dinara.

Što je još gore, upozorava on, zbog raznih komplikacija oko nadležnosti, njima se često ni to ne isplaćuje, kao ni troškovi prevoza.

Zbog toga, Evropski biro za prigovor savesti u Beogradu prima po nekoliko poziva prigovarača savesti dnevno, koji se žale da ne mogu finansijski da izdrže civilno služenje.

Što se tiče člana 76. Zakona o radu, prema kome se prigovaračima savesti zamrzava radni staž, on direktno uvodi u diskriminaciju i približava civilno služenje prinudnom radu, kaže Petar Milićević.

Bez prava na žalbu

Pored svega, kod nas se često ni propisi i zakon o zaštiti na radu ne primenjuju na prigovarače savesti. Petar Milićević navodi primer bolnice u Pančevu, gde su prigovarači savesti radili na iznošenju bolničkog otpada bez neophodne obuke, pa čak i bez zaštitnih rukavica.

Nema ni pravog načina za žalbu. Ukoliko se požale na svoj položaj, prigovarači često, po kazni, bivaju premešteni u kasarne. Evropski centar za prigovor savesti imao je slučaj prigovarača savesti u Zaječaru koji je imao aferu sa ženom direktora ustanove u kojoj je služio. "Prebacili su ga u kasarnu, iako preljuba, prema našim zakonima, nije krivično delo", kaže Petar Milićević.

Ipak, ni prigovarači kod nas nisu isti kao u Evropi. "Kod njih nema onog prirodnog  aktivizma, koji prati pravo na prigovor savesti. Kod njih nema pravog odnosa prema poslu. Oni uglavnom civilnoj službi prilaze sa idejom da to otaljaju i izbegnu kasarnu, sede po ustanovama i rade šta im se kaže", kaže Petar Milićević.