Dnevna soba

Poslednja nedelja na Vimbldonu. Dan za krunisanje teniskih kraljeva. Nekom veliki trofej, nekom utešni tanjir. I tako je, od pamtiveka.

Sve je podeljeno u dva tabora – Novakov i Rodžerov. Cela teniska planeta deli se prema ličnim afinitetima. Znamo da je onaj manji deo uz Novaka, ali tako je otakako igra.

Dobro, šta napisati o sudaru dvojice igrača koji su ispisali stranice istorije ovog sporta, kada je svako slovo suvišno, kada su tolike knjige ispisane o njima i kada je, praktično, sve rečeno?

Ovo je samo jedna od brojnih epizoda čiji ćemo epilog videti u nedelju popodne, u onoj kako sam to nedavno napisao, „zelenoj činiji“.

Bolje je to opisao kolega iz „Gardijana“, rekavši da je Centralni teren Vimbldona Rodžerova „dnevna soba“.

Na neki način i jeste, tu se oduvek osećao kod kuće. Ali šta je onda za Novaka? Hostel, u kojem prespava, završi što je naumio i ode dalje?

Neeeee. Nikako, dragi moji. Niko, pa ni samo „božanstvo“ Vimbldona nema prava na svoju dnevnu sobu. Iako se tako u njoj oseća, iako je to njegov teren, njegov avatar.

Rodžer se krije u svakoj od ovih stolica, Rodžer je u svakoj rečenici stjuarda, dama u godinama koje su došle da pogledaju meč pre ćaskanja na čaju u pet sve sa prigodnim biskvitima.

Rodžer je i simbol njihovog digniteta, te neke aristokratske arogancije, Rodžer je sve ono što Novak (na sreću) nije. Jer kud bi ovaj svet otišao da smo kojim slučajem svi isti?

Ovako, ova priča ima dva početka i dva kraja. Vimbldon je, istina, uvek imao svoje miljenike, ali nisu samo miljenici trijumfovali na njemu.

Treba li bolji primer od Novaka Đokovića? Boljeg u stvari i nema, posebno ako se setite onog teksta, s početka turnira, kada su mu u britanskim medijima priredili dobrodošlicu s etiketom „respected, but not loved“, dakle „poštovan, ali ne i voljen“.

Photo by Al Bello/Getty Images

Ipak, uveravali su me danas primerima u britanskim novinama da i nije baš sve tako „rodžerovski“ na Vimbldonu. Ne mislim na „nadaliste“, kojih je naravno takođe mnogo na svakom koraku, ali i ovde primetno manje od „federerista“.

Mislim na neke obične ljude, žene, devojke, Engleskinje, koje eto u inat svima ovde na Vimbldonu baš hoće da navijaju za Novaka.

"Ja više volim Đokovića od Federera. On je pomalo autsajder, i čini mi se kao bolji momak, humaniji, spontaniji. Držim da je Federer stvarno arogantan, pa ko još hoda sa svojim inicijalima na džemperu? To je stvarno nepotrebno", kaže 34- godišnja Emi iz južnog Londona.

Sindi iz Satona je pogodila suštinu.

"Znam da sam u manjini što podržavam Đokovića, ali on zaslužuje šansu i mislim da mu ne poklanjaju dovoljno respekta koji zaslužuje", uverena je Sindi.

To da je recimo Andreu iz Sao Paola u Brazilu Novak neko ko u sebi ima više smisla za humor sasvim je u redu, Novak ima daleko više fanova van Velike Britanije.

Photo by Mike Hewitt/Getty Images

Zamišljam kako će izgledati taj Novakov nedeljni „upad“ u dnevnu sobu. Tačnije dnevnu sobu sa publikom, dakle nekom vrstom pozorišne scene, amfiteatra, šta god.

Federer je nervozan, zna da mu je uljez ušao na teritoriju. Uljez šeta slobodno po sobi, traži neke stvari za sebe.

"Samo ti radi Rodžere, ne obraćaj pažnju na mene, ja sam došao po nešto što sam ovde zaboravio", zameće Novak trag.

Federer ga gleda, onako sumnjičavo, nepoverljivo, ispod oka, nadajući se da će „uljez“ brzo napustiti njegovu sobu.

Ali "uljez" se raskomotio, seo u fotelju, pijucka sok, uzima daljinski, pali DVD rekorder, sve se čini kao da je spreman tu danima da planduje....

U krajnjem očaju, Federer pita „uljeza“: „Šta to radiš, šta hoćeš time da mi poručiš?“.

Novak ga samo pogleda, zadovoljno se nasmeši, pritisne „plej“ na daljinskom i kaže:

"Samo sam hteo da pustim snimak, da te podsetim kako je ovde bilo pre pet i pre četiri godine!"

E taj nivo drskosti, hrabrosti, muškosti, snage, mudrosti, to je dragi prijatelji potrebno Novaku u nedeljnom finalu protiv, priznajemo, velikog Švajcarca.

Da mu ne dozvoli da se raskomoti, da spreči da on uzme volan meča u ruke od samog početka, da lucidnim potezima, hladnom glavom, ispoljavanjem svog nespornog i ogromnog teniskog znanja i kvaliteta utiša ton sa tribina.

Jer to će, o to će biti vulkansko grotlo koje će ključati, to će biti orkan koji će duvati snažno u Rodžerova jedra, koji će pokušati da skrši katarke Noletovog broda i zaljulja ga na talasima, prevrne mu barku, ostavi ga bespomoćnog u okeanu poraza.

Nemam prava da to tražim od Novaka, jer sve i da ne uradi ništa sutra, uradio je već sve. I više nego što je iko očekivao i mogao da pretpostavi pre recimo samo deset godina.

Tinja u meni, u mojim kolegama ona vatra ovde da će proraditi naš srpski inat, da će to što će da ogroman deo publikuma biti na strani protivnika, još jednom raspaliti onaj njegov šampionski odgovor i da će veliki, prelepi vimbldonski trofej biti po peti put u njegovim rukama.

Srce je na papiru, eto, rekao sam šta svi želimo i što i sam želim, pa neka bude šta biti mora. Kako bogovi Vimbldona, oni nevidljivi, gore u oblacima, odluče.

Znam samo jedno, svi koji vole tenis, u nedelju od 15 biće na talasnim dužinama Vimbldona.

Zato Nole, budi ono što jesi, prevrni taj zeleni tepih još jednom i ostavi dnevnu sobu makar koji sat u neredu!

Zoran Kecman