MLS Kup: "Nikad ne potcenjujte srce šampiona"

Ovo je bilo treće MLS Kup finale na 46 godina starom RFK stadionu u glavnom gradu SAD. U poslednjih nekoliko godina trend je bio da se finala dodeljuju timovima sa novim stadionima pravljenim samo za fudbal (Los Anđeles, Dalas), ali zbog tv prenosa u Americi ove godine se podesilo da je finale moralo da počne u podne na istočnoj obali (9 ujutru na zapadu). Fudbal je u Americi i dalje drugorazredni sport, pa su NASCAR trke dobile prednost na televiziji i fudbal je morao da bude završen do 15h. Iz tog razloga su zapadni, isključivo fudbalski stadioni otpali i finale se vratilo u glavni grad.

Pre tačno 10 godina RFK je bio domaćin drugom MLS Kupu kada je DC Junajted pred 57,000 ljudi i po velikom pljusku slavio drugu uzastopnu titulu pobedom nad Koloradom od 2-1. Navijači DC Junajteda, najboljeg kluba tokom regularnog dela sezone, su očekivali da će njihov tim i ove godine biti u finalu, pa su unapred pokupovali ogroman broj karata. Tako je na tribinama RFK-a među 40,000 navijača bilo zastupljeno tri navijačke grupe: Nju Ingland na levoj strani, DC Junajted u sredini i Hjuston na desnoj strani. Domaći su bili najbrojniji i najglasniji što je bio veoma neobičan prizor – navijanje za tim koji uošpte ne igra. S vremena na vreme, čulo se podsmešno skandiranje: “doooo-sadno”.

Ali ono što ipak raduje ljubitelje fudbala je relativno veliki broj navijača iz Bostona i Hjustona – sigurno po nekoliko hiljada na obe strane. To možda ne zvuči kao velika cifra, ali organizovana putovanja navijača na gostovanja u ovim krajevima su praktično neviđen pojam - u bilo kom sportu. Stoga je bilo impresivno videti toliko veliki broj navijača u narandžastom – ljudi koji su putovali 2,000 kilometara da bi bodrili svoj klub.

Vladimir Oliæ

Interesantno je primetiti da u ovoj novoj eri fudbala u Americi, kada su ograničenja u platama olabavljena i kada su po prvi put dovedene ‘A’ zvezde svetskog fudbala (Bekam u Los Anđelesu, Blanko u Čikagu, Anhel u Njujorku), u finalu su se našle dve ekipe uglavnom sa igračkim kadrom iz Severne Amerike, koje namerno nisu iskoristile pravo da dovedu skupocene strance. Navijači Dajnama čak imaju jednu podrugljivu pesmu posvećenu Bekamu, čiji Galaksi voli da se predstavlja kao da je deo fudbalske elite, ali (bar za sada) novac nije uspeo da kupi uspeh. LA takođe ima 2 MLS titule (kao Hjuston i San Hoze) ali i 3 MLS Kup poraza i već dve godine ih nema u plejofu tako da ih niko ozbiljan ne smata vrhunskim klubom.

Ovo je bio duel dva tima koji se odlično poznaju. Ne samo da su iste ekipe igrale i u prošlogodišnjem finalu, već se mahom radi o istim igračima: čak 16 igrača iz startnih sastava od pre godinu dana je započelo i ovu utakmicu. Ta cifra bi bila jos veća da se centarfor Hjustona i prošlogodišnji MVP finala, Brajan Čing nije povredio u finalu zapada i zbog toga nije mogao da igra. Trener Nju Inglanda, Stiv Nikol je kao pravi džentlmen dozvolio da Čing sedi na klupi iako nije bio među 18 aktivnih igrača. Pored Činga, vezni igrac Hjustona Rikardo Klark je u oktobru suspendovan do kraja sezone zbog šutiranja protivničkog igrača koji je ležao na zemlji, pa je bar na papiru Nju Ingland mogao da bude favorit.

Na početku utakmice je delovalo da će Nju Ingland konačno naći način da pobede, pre svega svoje nerve, a posle toga i Hjuston. Revolušn je u utakmicu ušao sa ogromnim pritiskom: navijači u Bostonu očekuju perfekciju, a zadesilo se da većina ostalih klubova iz tog grada trenutno uživa ogroman uspeh pa su samim tim i očekivanja velika. Cele nedelje igrači su delovali naizgled relaksirano. U četvrtak, trener Stiv Nikol im je čak dao otvoreni trening gde je svako mogao da bira svoju poziciju, a Tvelman je izabrao da igra beka. Pred sam početak utakmice, Tvelman je u punom sprintu dotrčao do svoje klupe da bi pomoćnom treneru ispričao neki vic. Igrači Nju Inglanda su sve su radili, ne bi li ubedili, pre svega sebe same, da nisu nervozni i preopterećeni

Vladimir Oliæ

Tokom prvog poluvremena taj trik je uspeo. Boston je igrao vrlo solidno i dominirao u igri na sredini terena. Iako usamljen u napadu, Tvelman je bio vrlo opasan i to je krunisao pogotkom u 20. minutu. Okružen trojicom bekova, centarfor američke reprezentacije se iskrao na drugu stativu i glavom realizovao odličan centaršut veterana Stiva Rolstona za vođstvo od 1-0. Rolston je inače jedan od samo 7 igrača koji su u ovoj ligi od njenog samog starta 1996 – i jedini od njih koji sve vreme igra za isti tim i do sada nije osvojio titulu.

Ali na poluvremenu kao da su igrači Revolušna shvatili da ih samo 45 minuta deli od toliko iščekivanog cilja, pa je došlo do velikog pada u koncentraciji. Vezni red je počeo nesmotreno da gubi lopte, a lepršava i fluidna igra iz prvih 45 minuta se pretvara u zategnute kratke pasove. Da stvar bude još gora po njih, Hjuston je tokom ove sezone nadigrao svoje protivnike u drugom poluvremenu sa čak 29-9 u golovoma. Trener šampiona Dominik Kenier je prešao na taktiku 3-5-2 i to je donelo prevagu na sredini i omogućilo seriju upotrebljivih lopti ka špicu.

U 59. minutu Pet Nunan je sjajnim volejom sa ivice šesnaesterca zamalo povećao vođstvo Nju Inglanda na 2-0 ali je lopta preletela samo par centimetara iznad prečke. To je bio početak kraja za Nju Ingland. Minut kasnije, bilo je 1-1. Tokom cele utakmice odbrana Revolušna je delovala letargično Kod kornera za Hjuston čak je i Tvelman dotrčao nazad u svoj šesnesterac i glasno vikao svojim saigračima “probudite se”. Međutim, lopta se dugo vrzmala po njihovom šesnaestercu i bar 3 odbrambena igrača su imala priliku da je ispucaju ali nijedan to nije uspeo da uradi. Na kraju se polako dokotrljala do reprezentativca Barbadosa Džozefa Nguenja koji ju je prvo promašio levom nogom ali pošto niko od odbrane i dalje nije reagovao, napadac Hjustona se pribrao i laganim šutom desnom nogom izjednačio rezultat.

Vladimir Oliæ

Posle izjednačenja trener Kenier je prvo hteo da se vrati na staru formaciju ali je poslušao savet svojih igrača koji su osetili da stvari dobro idu i da je Revolušn zreo za završni udarac. Petnaestak minuta kasnije, Dvejn DiRozario je rešio meč fantastičnim golom glavom sa nekih 12 metara u sam donji ugao gola. DiRozario je jedan od najboljih igrača u ovoj ligi za koga se u Evropi verovatno nikada nije čulo, jer kao Kanađanin nije bio deo skorašnje renesanse reprezentativnog fudbala u SAD. Ali Dvejn sada ima 4 titule (2 u San Hozeu, 2 u Hjustonu), 2 puta je bio MVP finala, 2 puta je dao pobednosni gol u finalu, i 2 puta je imao najlepši gol sezone. Njegova specijalnost su ‘makazice’, i posle utakmice je priznao da mu je prva pomisao kod odlučujuceg gola bila da se izvuče i proba volej preko glave, ali je u poslednjem momentu ispravno zaključio da je lopta išla suviše visoko za takvu egzibiciju.

Od tog momenta Nju Ingland deluje izgubljeno i nervi su učinili svoje. U 87. minutu Džef Lorentovic je posle kornera u padu šutirao glavom, ali je sa 4 metra pogodio golmana Pet Onsteda u nogu – i to je bio kraj svim nadama Revolušna.

Posle utakmice tuga, plač i neverica u taboru Nju Inglanda, kako među igračima, tako i na tribinama. Revolušn je već pola decenije u samom vrhu MLS fudbala, ali nikako ne uspeva da osvoji titulu. Ovo je timu iz Bostona bilo treće uzastopno finale i četvrto u 6 godina – ali i četvrti poraz. “Sada sam stvarno izgubio na sve moguće načine,” priznao je Tvelman posle utakmice.

Na drugoj strani, igrači, porodice i prijatelji Hjustona su dugo igrali na travi RFK-a ispred svojih navijača, da bi slavlje nastavili u svlačionici sa desetominutnim prskanjem šampanjcem i polivanjem ledom, koje niko nije mogao da izbegne. DiRozario je prokomentarisao da je on “poseban igrač samo zato što oko sebe ima posebne saigrače” bez kojih on sam ne bi puno toga postigao. Svi se slažu u oceni da je ‘kouč’ Kenier ponovo okupio izuzetno prisnu grupu ljudi sa jakim karakterom i tim u starom smislu te reci: gde je celina važnija od individualnog uspeha. Na kraju, golman Hjustona Pet Onsted (takođe Kanađanin) se podsetio jedne stare izjave sugrađanina Rudija Tomjanovića “Nikada nemojte potcenjivati srce šampiona.”