Amazonija: avanturama po "Zelenom paklu"! (1.deo)

Amazonija je regija koja se rasprostire kroz pet zemalja, a to su: Brazil, Peru, Kolumbija, Venecuela i Gvajana. Najvažniji grad regije je Manaus, u kojem je smešten dobar deo brazilske industrije, a ujedno je i bescarinska zona, u koju dolaze da kupuju stanovnici sa čitavog kontinenta. Reka Amazon (portugalski Rio das Amazonas, ili Rio Mar, u prevodu - "Reka more", zbog njene veličine), jedna je od najvećih na svetu. Ime je dobila od domorodačke reči "amasunu", što znači šum velike vode. Izvire u peruanskim Andima, iz jezera Laurikoča (Lauricocha), na visini od 3.650 metara. Od Tabatinga pa sve do Manausa, naziva se Solimoes, a od ušća Rio Negra i Solimoesa - Amazon. Porečje, ili kako ga neki nazivaju "Zeleni pakao", najveće je na svetu.

Obuhvata prostor od sedam miliona kvadratnih kilometara, sa više od 200 većih pritoka, a desetak dužih od 1.500 kilometara.

Amazonski sliv, najblaže rečeno, deluje moćno. Desne veće pritoke: Hualjaga (Huallaga), Ukajali (Ucayali), Žurua (Jurua), Purus, Madeira, Tapažo (Tapajo) i Šingu (Xingu), bogatije su vodom od onih sa severa, sa leve obale, poput reke Putumajo (Putumayo), Napa ili Rio Negro. Ukoliko Ukajali prihvatimo kao izvor, a o stvarnom izvoru Amazona se još uvek tu i tamo polemiše, onda dužina celokupnog toka iznosi 6.180 kilometara. Geolozi smatraju da su Andi, prilikom sudara geoloških ploča, zaokružili sve vode Južne Amerike. Erozijom istočne obale, one su potekle prema Atlantiku, stvorivši Amazoniju, "pluća" današnjeg čovečanstva. Morske mene (narod ih naziva pororokas), uz grmljavinu i huku, podižu rečni nivo i za pet metara. Amazon je plovan za prekookeanske brodove, u dužini od 1.600 kilometara uzvodno od delte, široke 300 kilometara. Ugovorom iz 1929. godine, između Brazila, Kolumbije i Perua, svim nacijama zagarantovana je slobodna plovidba.

Gradovi na vodi

U bespuću izobilja, na obalama rečica i reka koje nalikuju mreži krvnih sudova ruke, nikli su bogati trgovački i industrijski gradovi: Manaus, Santarem, Porto Veljo (Porto Velho), Belem i Ikitos (Iquitos - Peru), i podignut je mega "Transamazonski put", od Pacifika do Atlantika. Put preko pet hiljada mostova, koji se probija kroz svet džungle, sličan onom koji je svojevremeno ovekovečio britanski pisac Radjard Kipling. Priče o dijamantima Mato Grosa (Mato Grosso), velikih poput graška, i snovi o El Doradu, bogatstvu na dohvatu ruke, još uvek ispunjavaju stupce novina koje sebe smatraju ozbiljnim. U Sera Peladi (Serra Pelada), u srcu Brazila, najvećem kopalištu zlata na svetu, svakodnevno se nada sreći nekoliko hiljada "usplamtelih" kopača, zanesenjaka i pustolova.

Šuma i voda se mogu učiniti dosadnim samo površnom posmatraču. Na tlu dugom stotinu, a širokom deset metara, otkrio sam više od stotinu različitih primeraka biljaka... Kaučuk, abonos, mahagoni, palisandar, ružino drvo, preko 150 vrsta palmi, kinin, koka i cimet, deo su bogatstva ovog uzbudljivog prostora, koji je ostao sačuvan samo zbog svoje nepristupačnosti.

Ovde se jasno uočava granica između predistorije i modernog doba. Na jednoj strani lukovi i strele, simboli daleke prošlosti, a na drugoj kosmodrom za lansiranje raketa "Arijana" (u Francuskoj Gvajani).

Oči u oči sa čuvenim grabljivcem

Opstanak krokodila "žakara" (Jacare) je u opasnosti, ali ne i pirana koje možete, uz malo sreće, upecati na običnu crvenu krpicu, u Mato Grosu. Nalazimo se u području u srcu zapadnog Brazila, gde, po vrelom letu, močvare Pantanala odolevaju žestokom suncu i krikovima čaplji, ara-papagaja, tukana, divljih pataka i gušatih roda "žabiru" (Jabiru - poznate i kao crnovrate rode). U ovom ekološkom raju živi polovina svih vrsta ptica ove planete. To mesto kao da je stvoreno za krokodile, kajmane, aligatore, dosadne komarce i za najvećeg "ubicu" iz ribljeg sveta - za pirane.

Crna hronika ove pošasti prepuna je ozbiljnih, proverenih priča o rasporenim plivačima, kravama, pretvorenim u kostur za vreme prelaska reka, ili o stradanju vojnika, oglodanih do kostiju kroz netaknutu uniformu. Ništa manje zastrašujuća nisu ni mišljenja naučnika. Nemački prirodnjak 19. veka, Aleksandar fon Humbolt, nazvao ju je "najvećom pokorom" Južne Amerike, a ihtiolog Džordž Majers "najopasnijom životinjom na svetu". Ima i drukčijih iskustava, poput antropologa Haralda Šulca, koji je, ne trepnuvši, izjavio da "nakon dvadeset godina provedenih u 'Zemlji pirana', nije doživeo ništa opasno, ni zastrašujuće".

Tragom doživljaja

Stižemo u Kujabu (Cuiaba), veseli gradić zapadnog Mato Grosa, čijim epicentrom, na brežuljku, dominira bela gotska katedrala, ispod koje je ekvatorijalna pijaca, prepuna darova grandioznog Amazona. Voće, povrće, meso, sveža i usoljena riba, začini, čak i kineski kič artikli... Do ulaska u Pantanal, močvarni predeo, epicentar mnogih literarnih drama i filmova, preostalo je svega šezdesetak kilometara. Na pragu sam pretvaranja sopstvene mašte u zbilju. Ali, kako u nju ući i, iznad svega, zdrav i čitav izaći?

"Idite do agencije 'Anaconda', u ulici Deodoro" - savetuje mi Edoardo, domaćin hostela "Samara", kod koga sam za 18 reala (oko 4,95 eura) iznajmio pristojnu sobu sa kupatilom i fenom.

Nedaleko je i luksuzni hotel "Pantanal Mato Grosso", spreman da vas za debele pare "odvede u poslednju avanturu današnjice". Jednodnevno zadovoljstvo, prevoz i ručak koštaće me oko 120 reala (približno 33 eura), sa polaskom sutradan, tačno u osam.

U zapadni, centralni i južni Pantanal, ogromnu močvaru prošaranu još neproučenim herbarijumom, komotno bi se mogao smestiti dobar deo Evrope. Ja ću u centralni, u domovinu plemena Tupari, junaka knjige "Kroz prašume Amazona", našeg etnologa i putopisca Tibora Sekelja.

U strogo zatvorenom, bezbednom kombiju, jedini sam stranac. Uz mene je nekoliko domaćih, idu da se provedu. Posle sat vožnje - prolaz i natpis kojim nam daju na znanje da ulazimo u zakonom zaštićenu divljinu, gde opreznost nije na odmet. Pretvorih se u oči. Odjednom - žakara, debeljuškasti krokodil, koji nam pretrča put.

"Najčešće vrebaju ispod vodenih žbunova i lokvanja", objašnjava nam vodič Silvija. Tu počinje surova igra prirode; "rodilište" jedne vrste - postaje "hranilište" druge. Ali i stecište ilegalnog biznisa. Lovokradicama, koje se kao utvare noću šunjaju ovim prostorima, nikako da se doskoči. Osluškujući u tami misteriozno lajanje, opažamo da potencijalnu žrtvu odaje sjaj očiju, obasjanih džepnim reflektorima. Pogođen u glavu, reptil instiktivno zaranja u vodu, ali ga čeka kuka, i za svega desetak minuta, "ekspres" deranje. Uzima se koža sa boka, a sve ostalo baca se krvožednim piranama, koje za tili čas "obave svoje". Uz malo sreće, za mirno veče jedan lovac u stanju je da ustreli 40 žakara. Jedna koža - jedan dolar. Dve kože - par cipela. Dva krokodila - za štikle i nezaboravan provod u "Ricu".

Obuzeše me tamne misli. I pored razbuktalih boja, mirisnih orhideja, "vatrenih" vodomara i lepo uhranjenih divljih konja, nikako da se otmem utisku da ovde već stotinama godina život visi o koncu. Uslovno "visi", dok ne stigosmo do hotela u džungli, "Mato Grosso", i dok nas ne uvedoše u restoran "Caldo de Piranha" (Kaldo de piranja - čorba od pirane). Posle izdašnog obroka kuvar, sakupivši ostatke u tanjir, pohita do doka na obali reke Piksaim (Pixaim) i povika: "Abu, Abu!". Ne prođe ni minut, zakomeša se voda i odjednom, glavom i ovećim repom, pojavi se Abu - debeli krokodil, "turistički profiter". Došao i on "po svoje". Jedva se setismo da u torbama imamo fotoaparate. Abu ima "drugara", koji takođe ima ime, koje ne zapamtih. Zajedno žive "u okrilju" pirana, kojima se, kad im dosadi domaća kuhinja - hrane. A ja taman pomislio da sa sebe "sperem" žegu od 350C, očaran Piksaimom na prvi pogled. Pripada slivu reke Kujabe i Paragvaja, oivičava ga šumica, a širok je desetak metara. Prepun je (više nego očiglednih) "demona", koje ne želim ni da sanjam.

Delikates bez premca

Sledećeg jutra osvanu - moj dan. Iznajmio sam motocikl za 80 reala (oko 22 eura) i uputio se pravo na Piksaim. Posle sat i po vožnje - tu su bili kupači, Indiosi. Zavezali su uže za stub i, držeći se za njega, otisnuli se niz maticu, pa uživaju! Na pitanje ima li pirana, odgovoriše potvrdno i, ne hajući, nastaviše sa "rashlađivanjem".

Poznato je da čuveni "predator" (grabljivac), "naoružan" sa 28 zuba oštrih kao žilet, najbolje grize od juna do oktobra, za vreme sušne sezone. Pomami se kad oseti krv, otkidajući žrtvi meso, veličine masline. Pirana ima nekoliko vrsta, od kojih je najveća crna, koja naraste i do 45 santimetara. Njen ugriz ostavlja vidljiv ožiljak, ali rana brzo zaraste.

Uoči ribolova, Indijanci sakupljaju, u velike snopove, vrstu lijane koju zovu "timbo". Njen sok, rastvoren u vodi, zatvara kapilare u škrgama, pa se riba guši, ali ostaje jestiva. Od palmovog lišća naprave male ograde i ostave otvor, iza kojeg postave mrežu, a zatim timbom, unutar ograđenog prostora, lupaju po vodi. Bežeći od otrova, omamljene pirane hrle prema jedinom izlazu i zamci. Među njima mnoge su bez repa, a na nekim nedostaju čitavi komadi mesa. To su one na koje je otrov jače delovao, pa su postale lak "zalogaj" bespomoćnim "sestrama". Preostalu lovinu Indiosi dokrajčuju lukovima i strelama, a zatim se "bacaju" na slavlje. Prave drvene ražnjeve i pale vatru. Počinje bizarno prženje, a okolinom se širi nesnošljiv miris. Uslovno nesnošljiv, dok se ne zagrize parče najvećeg svetskog proždrljivca. Indiosi, koji opasnom smatraju jedino ražu-bodljarku, bez dvoumljenja će potvrditi da je pečena pirana delikates bez premca.

U nastojanju da, valjda, opravdam pecaroški renome, sretoh usput par "mešanaca", Žozea i njegovu suprugu, Maribel. Stoje u vodi do članaka, a na primedbu o piranama - odmahnuše glavom. Okuražih se i ja, izvadih sečeno meso i odreših udicu. Zasta mi dah. Da li ja to sanjam?! Odjednom - nagli trzaj i plovak nesta! Instiktivno povukoh udicu i ugledah žuti trbuh. Riba je progutala ne samo meso već i udicu, koju zajedno sa pred-vezom treba izvaditi. Žoze odmah dotrča da on obavi taj čin i dodade da u blizini nema lekara, i da bi mu bilo milije da mi prsti "ostanu na broju". Priznajem da sam se uzbudio, posmatrajući "legendarne" čeljusti, uokvirene izbuljenim očima. Pirane inače halapljivo grabe udicu na kojoj je komad svežeg voća, loptica od hleba ili crvena krpica. Nisam dugo čekao na drugu, treću, četvrtu... Moja ljubopitljivost bila je zadovoljena.

Sutra ću na put od skoro dve hiljade kilometara, do slikovite luke Veljo, a odatle rekom Madeirom do glavnog cilja ekspedicije - Amazona, kojeg želim da preplovim celom dužinom. Madeira je desna pritoka mog glavnog odredišta. Boje je bele kafe, a široka je kao Dunav. Ko hoće da ide u Manaus, odatle može da plovi ili leti. Autobusa nema, osim ukoliko ne želite da idete veoma zaobilazno, što niko ne čini. Plovidba traje tri dana.

Nastaviće se...

Tekst je objavljen ljubaznošću "Travel" magazina.