Mesto gde je Dunav najdublji

A sada: gde su Veliki i Mali Štrbac i zašto su važni? A jesu!
Kao što se to već u školi uči, na svom putu ka Crnom moru Dunav je kroz Karpate probio Đerdapsku klisuru, koju Rumuni sa kojima je delimo, zbog impozantnosti zovu „Portile de Fier”, odnosno „Gvozdena vrata”. Inače, naziv Đerdap potiče od persijske reči „girdap”, koja znači „vir”, „vrtlog”, „jaz”. Turci su ovaj naziv preinačili u „gerdap”, a Srbi u današnje ime.

Područje duž 100 kilometara obale sa naše strane, od Golupca do Karataša ispred Kladova, i od 2 do 8 kilometara široko, proglašeno je 1974. godine za nacionalni park. To podrazumeva posebno staranje, čuvarsku službu i strogu kontrolu gradnje. A u parku su, opet, izdvojeni i podvrgnuti još strožem nadzoru neki njegovi delovi, „rezervati prirode”, u koje je ograničen i pristup posetiocima. E pa, područje Velikog i Malog Štrpca je jedan od takvih rezervata u koji je moguće stupiti samo uz posebnu dozvolu uprave Nacionalnog parka, i isključivo u pratnji vodiča.

Ova dva vrha planine Miroč, i zaravan između njih, u stvari su ceo park u malom. „Sve što raste ili se kreće u Nacionalnom parku - nalazi se i u Velikom i Malom Štrpcu”, pojednostavljuje za novinara diplomirani biolog Branka Nastasijević, rukovodilac Službe zaštite i razvoja prirodnih vrednosti NP Đerdap. Malo komplikovanije, kaže ona, značaj Štrpca može se ilustrovati i ovom činjenicom: biljne vrste koje su na prostorima Evrope postojale u vreme ledenog doba, sačuvane su do dana današnjeg, i još rastu ovde. A životinje - njih ima od zečeva, jelena i srna, lisica do vukova i divokoza... Nađeni su i nesporni tragovi medveda, mada ove zveri još niko nije video. Veruje se da ih zima i glad ponekad nateraju da preplivaju sa rumunske strane, pa da se posle vrate.

Ono rastinje sačuvalo se zahvaljujući kraškim stenama, klimi... i, delimično, zahvaljujući Titu i JNA. Vojska je, naime, i sada vlasnik ovog terena, ali u ono vreme to je bilo mnogo više od formalnosti - sve je bilo ograđeno žicom uz koju su patrolirali stražari sa puškama. I dan-danas priča se u pola glasa da je „tu negde” zakopan radioaktivni otpad, a ima ozbiljnih istoričara koji tvrde da je 1948. godine, u vreme sukoba sa Staljinom, Tito naredio da baš tu bude minirana klisura. Da je sukob zaoštren, Dunav bi obrušenim stenama tu bio pregrađen, Crvenoj armiji put da istoka zaprečen, a pola Evrope (i Srbije, usput) poplavljeno.

Teško je reći da je tadašnje rukovodstvo Jugoslavije znalo šta radi, ali da je za miniranje izabrano pravo mesto, jeste: tik iznad Velikog kazana, gde je Dunav najdublji (90 metara) i najuži (150 metara). Mesto se zove Ploče, valjda po zaravni koja se nalazi malo dalje od reke, jer su stene sa kojih puca pogled na Dunav nazubljene toliko da nema mesta za oba stopala uporedo.

Ekipu „Blica” dovde je doveo Zdravko Barunac, nadzornik-čuvar prirode. Mlad, da vojske i dalje ima, on još u nju ne bi morao, put od rampe uz Đerdapsku magistralu i upozorenja da je reč o zaštićenom području, do Ploča zna u prste. Što je dobro, jer na vidikovac se može samo peške, ili njegovom terenskom „ladom”, širokom taman koliko i put, pa sa jedne strane bude usek u brdu, a sa druge strmina kojoj se kraj gubi u vrhovima drveća. Zdravko mota volan i putnike, i priča da najviše problema u poslu ima sa ribokradicama, ali i da u zaštićene rezervate umeju da uđu lovci.

I još dodaje da je zimi, kad sneg padne kako ponekad ume, teško peti se „ladom” na Štrbac, ali da je sve to posao...

A kad je sve zavejano, najviše mu se na Pločama obraduje Dragoljub Grujić (78). On dane, nedelje i mesece provodi u rezervatu, kao čuvar. Povereni su mu na brigu zgrada i mladunci životinja koje ponekad sklanja u kavez zimovnika.
U zgradi, bez struje, povremeno borave studenti biologije iz Beograda i Novog Sada, ali najčešće je Dragoljub sam. Začuđujuće mladolikog, pitam ga kako podnosi samoću, s kim priča... a on pokazuje rukom u nebo, i smeje se: „S onim gore...”.

Ne sumnjam da onaj gore voli da popriča sa Dragoljubom. Ipak ovaj čuva mesto odakle puca najlepši pogled na njegovo grandiozno delo - Đerdap.

Brojanje đerdapskih lala

Na rumunskoj strani Đerdapske klisure raste osobena vrsta lale, cvetova nešto manjih nego kod običnih, ali veoma lepih. Na našoj strani je nema, veruje se da su je uništile divlje životinje. Branka Nastasijević u aprilu prošle godine za „Blic” je ispričala kako uzalud od Rumuna traže seme, pošto ovi ljubomorno čuvaju cvet. Pre osam godina na rumunskoj strani bilo je svega 11 strukova ove biljke.
Sada, Branka kaže da su pre mesec dana, zajedno sa Rumunima, na jednoj padini uočili 6.000 cvetova. Brojali su sa naše strane, pomoću dva teleskopa i dva moćna dvogleda. Kaže da su im naši susedi obećali seme ove biljke.