Žikica Simić: I dalje verujem u rok muzičare

- U toku nekoliko decenija koliko sam radio u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu, u istoj zgradi gde je i Centralni zatvor, dogodile su se velike promene. Promenio se i muzički ukus naših klijenata – zatvorenika.

Kad sam, kao psiholog, počeo da radim na odeljenju za narkomaniju krajem sedamdesetih godina prošlog veka rok muzika je bila najomiljeniji žanr među pacijentima. Sećam se njihovog oduševljenja kad se pojavio album "The Wall", sastava Pink Floyd.

Naročito ih je oduševila pesma "Another Brick In the Wall". Oni su, naime, svoju zavisnost od narkotika i vezanost za iglu i špric shvatali kao čin pobune i potrage za autentičnošću, dok su nas, s druge strane rešetaka i šprica, doživljavali kao "cigle u zidu". Njihova zabluda bila je velika i visoka koliko i zatvorski zidovi iza kojih su bili zatočeni.

Bilo je nemoguće razbiti tu zabludu. Čini mi se da su oni na način o kojem je govorio Erih From "pobegli od slobode" i predali se u dobrovoljno ropstvo "okrutnom bogu" smrti i na taj način izgubili i sebe i svoju autentičnost.

U ratu između vena i mozga, kako se peva u jednoj rok pesmi, oni su katastrofalno poraženi - deklasirani su umirali po pločnicima gradskih ulica ili u javnim toaletima – priča Žikica Simić, beogradska rok institucija koja je svoj hleb zarađivala radeći kao zatvorski psiholog.

- Na kraju moje karijere omiljena muzika mojih pacijenata bio je turbofolk. S pretencioznih pinkflojdovskih visina strovalili smo se, svi zajedno, u turbofolkerski glib. Bio je to, kako je rekao jedan književni kritičar, "silazak u pakao na dinosaurusu logike".

Jednostavno mišljenje i servirane "istine" dobro su se slagali s vrtoguzim turbofolkerskim ritmovima.

Žikica Simić je čovek čiji se život na neobičan način, poput bršljena, ispleo oko dva sveta – sveta kriminalaca, lopova, ubica, dilera droge i ratnih zločinaca i sveta rokenrola sa svim onim što taj svet čini.

Dok pričamo na terasi jednog od brojnih beogradskih kafića, u srcu srpske prestonice, na Trgu Republike, kao da želi da kaže da su i kriminalci nekada bili bolji, načitaniji i obrazovaniji.

Ako to iko zna, zna on. Trideset godina je radio kao psiholog u zatvorskoj bolnici i nagledao se kojekakvih likova – od kokošara, džeparoša i makroa, do političara poput Slobodana Miloševića.

Doduše, nekada najmoćniji čovek Srbije, Milošević, nije bio njegov pacijent; sreo ga je tek jednom ili dvaput na bolničkom hodniku, u prolazu i, kaže, doživeo neobično iskustvo da čoveka koji je bio u samom vrhu politike i moći, sretne na zatvoreničkoj stazi rezervisanoj za kriminalce.

Ime Žikice Simića u Beogradu, ali i na širim prostorima, među fanovima rokenrola, izgovara se sa strahopoštovanjem. Zaslužio je to svojom opsežnom, kultnom knjigom "Električna zastava", čije je drugo dopunjeno izdanje nedavno izašlo, ali i radijskim emisijama o roku "Tajanstveni voz" i "Dole na uglu", od kojih se prva vrti s 23. sprata Beograđanke, iz Studija B, a druga s talasa ugledne radiotelevizijske kuće B 92.

Simić je verojatno jedinstven slučaj: tokom punih 30 godina prepodne, u radno vreme, družio bi se s kriminalcima, a popodne duboko zaranjao u svet roka. Hteo - ne hteo, morao je, ponekad, tragati za mogućim sličnostima. Pitam ga da li ih je našao.

- Kao mlad čovek imao sam romantičnu predstavu o zatvorskim tipovima. Moj jedini kontakt s tom vrstom ljudi, tada je bio celuloidno-vinilne prirode. Upoznao sam ih u filmu i rok muzici gde su oni predstavljeni kao "buntovnici bez razloga", "gangsteri ljubavi", "heroji ulice", "urbani samuraji". Viđao sam ih doduše i na ulicama malih srpskih gradova. Okruživao ih je oreol izuzetnosti, samostalnosti, slobode.

- Kad sam se susreo s njima na radnom mestu, započeo je proces deromantizacije. Ispostavilo se naime – kao u Bodlerovoj pesmi "Albatros" – da to nisu nikakvi heroji ili odmetnici, već sitne duše, jajare, mufljuzi i muvatori, skloni da te obmane i povrede radi male lične koristi ili, još gore, iz hira i besa. Radeći s kriminalcima naučio sam da cenim i poštujem svakodnevne, socijalizovane ljude, koji s dozom neverovatne, a neprepoznate, lične hrabrosti žive svoj život, žrtvujući svakodnevno deo vlastitih nada i želja, da bi bližnjima koji zavise od njih, bilo dobro.

- Još uvek, međutim, verujem u rok muzičare. Verujem da se oni svojom umetnošću, svojim prkosnim načinom življenja, bore za ove svakodnevne, neprepoznate heroje. Verujem da pravi, veliki rokeri vode neke naše ratove i neke naše bitke, koje mi, pritisnuti životom i okrutnom svakodnevicom, ne možemo.

Verujem da svaka dobra rok pjesma, žestoko otprašeni gitarski rif, pevačka egzibicija, skida deo tereta natovaren na pleća nas običnih, jednostavnih i svakodnevnih. Zbog toga su rok muzičari moji heroji, verujem da su oni najbolji od nas i da su sebi stavili u zadatak da za svakog od nas osvoje još po jedan centimetar slobode i gram poštovanja i nade.

Kaže da poput Rolling Stonesa (smatra ih najvećom rok grupom ikada) koji imaju "simpatije prema đavolu", on simpatizuje ljude s ivice društva, od kojih su neki, sticajem različitih okolnosti, postali i njegovi pacijenti u zgradi Centralnog zatvora.

Imao je razumevanja za alkoholičare i sitne kriminalce, ljude koji su prokockali život, koji su nešto hteli i pokušali, ali nisu znali kako, pa udarili o prepreke, razbili se i ranjeni se vukli kroz život.

Poput jednog "heroja ulice" u nekom malom gradu Srbije, najboljeg rukometaša i fudbalera, derana i lokalnog zavodnika, čije se sudbine dobro seća. Kasnije se propio, razboleo, ostao bez oka i dospeo u zatvor.

Među takvima je bilo i propalih slikara i rokera, upalih u svet droge iz kojeg se nisu znali izvući i koji ih je odvukao u kriminal.

Kriminalci od kalibra, ili hladnokrvne ubice, nisu ga fascinirale. O njima, naravno, ima sasvim drugačije mišljenje. Milorada Lukovića Legiju će opisati kao sociopatsku ličnost večno u sukobu s prihvaćenim društvenim normama ponašanja, agresivnu, beskrupuloznu i potpuno lišenu obzira prema drugima.

Željka Ražnatovića Arkana, pak, okarakterisaće kao veštog manipulatora, sklonog instrumentalizaciji ljudi, kao osobu koja zna kako da pridobije ljude za svoje ciljeve. Pritom će te kriminalne ciljeve prikazivati kao visokomoralne. Zločin će maskirati busanjem u patriotska prsa i brigom za naciju.

Dok je Simić o roku napisao hiljade i hiljade stranica, o iskustvu rada s kriminalcima ostala su tek sećanja. Danas mu je žao što nije beležio njihove priče. To su, kaže, uz neznatnu doradu, gotovi romani i filmski scenariji s neverovatnim zapletima i krvavim raspletima.

Pitam ga koliko se može verovati takvim pričama. Kaže, isto onoliko koliko novinar može verovati osobi koju intervjuiše.

- Imao sam pacijenta koji je ubio suprugu i dva sina. Kao prigušivač, koristio je veknu hleba. Pitao sam se koliko taj čovek može biti iskren, on koji je poimanje vrednosti ljudskog života pomerio do nezamislive granice. I šta se krije iza te granice i da li će je sutra, neka nova priča, pomeriti još dalje.

Za razliku od kriminalaca s kojima je bio u bliskom, svakodnevnom dodiru, ali o njima nije napisao ni retka, rokere, o kojima je napisao opsežnu knjigu i snimio stotine i stotine radijskih emisija, nije upoznao izbliza. Nije to želeo. Da ne razbije iluzije.

- Ne volim da uspostavljam lične kontakte s umetnicima, jer se posle toga osećam nekako razočaranim. Volim da stvaram mitove i misterije, zamišljam neki moj svet muzike, koji nema mnogo dodira s realnošću – kaže.

U uvodu knjige "Električna zastava" zapisao je: "Naslovi albuma, imena izvođača i nazivi pesama su jedini istiniti elementi ovih tekstova. Sve ostalo je nestvarno i izmišljeno. Mislim da danas, kad se do svakog podatka može doći jednostavnom kompjuterskom manipulacijom, lični doživljaj dobija na važnosti". Da ga ne bi pokvario, Simić se klonio blizine onih o kojima je pisao.

- Kad se suočim s tim ljudima sve je nekako drugačije. Prošle godine sam posetio muzej Hall of Fame u Klivlendu. Kada tamo vidite kostime u kojima je nastupao Elvis Presli, što ste doživljavali kao nešto fantastično, gotovo natprirodno, uočite da su napravljeni od lošeg materijala, prljavi i pocepani i da su s njih popadale šljokice. Razočarate se. Kao što sam se razočarao u fudbalere kragujevačkog Radničkog, igrače tima za kojeg sam navijao, voleo ih na terenu dok igraju, driblaju i zabijaju golove. Ali kako je Kragujevac mali grad, imao sam priliku da ih upoznam. I razočarao se, jer to nisu bli ljudi s kojima bih u privatnom životu imao o čemu da razgovaram.

Kad je završio studije psihologije, Žikica Simić našao se u neobičnoj situaciji. Javio se na dva konkursa – onaj Specijalne zatvorske bolnice i konkurs za radijskog muzičkog urednika Studija B.

Za današnje prilike, dogodila mu se krajnje neobična stvar: istoga dana je bio primljen na oba konkursa.

Tada je trebalo doneti odluku: opredeliti za ono za šta se školovao, ili poslušati srce koje ga je vuklo muzici. U njemu su se sukobila dva koncepta, jedan buntovni, rokerski, koji je pokupio u kino salama i koncept dobro vaspitanog sina iz jedne fine socijalističke porodice čija je glava bio otac, pravnik, koji je završio karijeru kao sudija Vrhovnog suda Srbije.

Pitam ga, na kraju, da li je pogrešio. Kaže, kad se kao psiholog zaposlio u zgradi Centralnog zatvora, sve one likove koje je ranije posmatrao na ulicama srpskih gradova sada je mogao videti iz blizine, tet a tet. Njegova ljubav prema rok muzici, učinila je da se sve to povezalo u jednu celinu i zavrtelo poput ringišpila.

Tako se našao u priči u kojoj su svi likovi bili na jednom mestu. I samo se jednom ozbiljno zapitao da li je bilo mudro izabrati posao u bolnici Centralnog zatvora, kada je jedan zatvorenik ubio lekara.

- Možda sam pogrešio, jer bih kao novinar verovatno napravio karijeru, ali je pitanje kako bih prošao zdravstveno, jer je posao novinara stresan i životni im vek nije dug.

A ja koji sam sklon kojekakvim porocima, verovatno bih u tom novinarskom miljeu konzumirao mnogo toga i u većoj meri i ko zna kako bi se sve to završilo – kaže Žikica Simić, za koga ljubitelji muzike tvrde da je star koliko i rokenrol.