Stenli Kjubrik – majstor bez naslednika

"Veliki reditelj Stenli Kjubrik podržavao je koncept „totalnog umetničkog dela“, po kome je film sinteza postojećih umetnosti - književnosti, pozorišta, slikarstva, muzike. Gledati njegove filmove ne znači samo shvatiti radnju, već i prepoznati brojne vizuelne znakove", piše Dijana Metlić u knjizi „Stenli Kjubrik, između slikarstva i filma“, koju je nedavno objavio Filmski centar Srbije.

"Kjubrik je pokušao da napravi koncept autorskog filma u kome će sam birati fabulu, obično zasnovanu na književnim delima, a zatim je birao slikarske obrasce koji to najbolje ilustruju. Sve to bi zaokružio muzikom, tačnije klasikom, koju je dobro poznavao i voleo. Filmski jezik često je preoblikovao u pozorišni, uz upotrebu scenskih efekata. Sintezom svih postojećih umetnosti išao je ka totalnom umetničkom delu", kaže za "Novosti“ Metlić, docent na Novosadskoj akademiji umetnosti.

Kjubrik kao fotograf èasopisa LOOK (Foto: Wikimedia Commons)

Rani fotografski opus Stenlija Kjubrika, primećuje, odredio je njegovu buduću filmsku estetiku.

"Kada je 1950. osetio da sve ono što želi da izrazi ne može da kaže statičnim slikama, okrenuo se filmu. U jednom trenutku je iscrpeo sve svoje mogućnosti sa fotografijama i počeo filmsku karijeru", objašnjava ona.

U svojoj knjizi, u kojoj istražuje likovnost Kjubrikove estetike, Metlić je detaljno analizirala pet filmova - "Odiseja u svemiru 2001“, "Paklena pomorandža“, "Bari Lindon“, "Isijavanje“ i "Širom zatvorenih očiju“ - uz kraći osvrt na "Lolitu“. Autorka objašnjava da je slavni reditelj koristio različite slikarske epohe, birajući one koje najbolje odgovaraju datom filmu.

"'Bari Lindon' predstavlja povratak u slikarski 18. vek. To je njegov 'najlikovniji' rad, u kome je svaki detalj scenografije pažljivo odabran. S druge strane, imamo veliki uticaj umetnosti 20. veka, pop-arta u 'Paklenoj pomorandži', ili minimalizma u 'Odiseji u svemiru'." Kjubrik je voleo da bude uključen u sve aspekte filma, pa je tako sam birao lokacije, muziku, doterivao scenografiju, asistirao u montaži.

"Ne želim da isključim njegove saradnike, jer je film kolektivna umetnost, ali to su zaista kompletno Kjubrikova dela. Bio je 'opsesivno detaljan', voleo je da kontroliše sve. Tako je u 'Odiseji u svemiru' uradio stotine tehničkih nacrta, razrađivao detalje kako bi bio siguran da će sve da se uklopi u zamišljenu celinu. Zbog toga mu neki teoretičari umetnosti zameraju da se ponekad gubio u detaljima i nije izgradio celinu."

"Odiseja u svemiru“ je rediteljev prvi film u boji i u njemu je slika konačno prevladala reči.

"'Odiseja' je do te mere pročišćena od dijaloga da su u stvari tišina i muzika postale najvažnije. U filmu koji traje dva i po sata imate samo 40 minuta dijaloga, što pokazuje Kjubrikovu želju da film bude umetnost slike, a ne reči", objašnjava Metlić. Važan segment rediteljeve estetike čini "kadar unutar kadra“, odnosno, upotreba slika, ogledala, ekrana, prozora.

"Zato i govorim 'između slikarstva i filma', jer uvek postoje elementi koji u nekom trenutku proširuju osnovnu filmsku sliku i pokušavaju da usložne njeno značenje. S druge strane, ovi dodatni elementi pomažu gledaocima da se lakše 'kreću' kroz priču."

Za razliku od autora "Odiseje“ i njegove estetike o protoku filmskog vremena, savremena kinematografija odlazi u drugu krajnost.

"Čini mi se da je danas, posebno u američkim filmovima, na ceni 'brza montaža', gde se broji koliko rezova imate u jednom minutu. Džejms Bond filmovi su, na primer, izuzetno brzi, gotovo kao neka vrsta reklamne, spotovske režije. Kjubrik je bio potpuno drugačiji, želeo je da gledalac oseti taj protok vremena, i da primeti, uklopi i shvati sve različite elemente jednog kadra."