Odlazak majstora tinejdž komedije

Vest će udariti u istu kulturološku žicu kao i nedavna smrt Majkla Džeksona – u novopronađenu nostalgiju za osamdesetima, kolektivno žaljenje za jednim naizgled srećnijim, prividno jednostavnijim, ekonomski prosperitetnim vremenom. Iako nije režirao film skoro dvadeset godina Džon Hjuz će ostati zapamćen pre svega po nekolicini ostvarenja koja su savršeno uhvatila atmosferu Amerike 80-ih, do te mere da su i sama postala deo duha vremena te decenije.

"Slobodan dan Ferisa Bjulera" (Ferris Bueller's Day Off) bio je jedan od najvećih hitova 1986. godine zahvaljujući kako energiji mladog Metjua Broderika tako i Hjuzovoj režiji i scenariju punom oštrog humora i sluha za probleme tadašnjih tinejdžera.

Džon Hjuz je kao autor definisao ne samo žanr tinejdžerske romantične komedije već i ceo jedan naraštaj koji je izlizao svoje prve VHS trake gledajući ih po hiljadu puta – njegovi filmovi bili su karakteristični za ovu dekadu koliko i muzika iz filma "Top Gun" presnimljena na TDK audio kasetu. Imao je uzornu američku biografiju: rođen u Lensingu, država Mičigen, pohađao je srednju školu u predgrađu Čikaga gde je i upoznao Nensi Ludvig, svoju buduću ženu s kojom će ostati u braku 39 godina, od mature do smrti.

Započeo je profesionalnu karijeru sedamdesetih, radeći kao novinar i kao tekstopisac u advertajzing agenciji, a zatim napredovao pišući za popularni skaredni humoristički časopis National Lampoon, koji je na prelasku u osamdesete započeo sopstvenu filmsku produkciju niza vulgarnih tinejdžerskih komedija promenjivog uspeha.

Hjuz je imao udela u ovim filmovima i tu su mu se otvorila vrata za sopstveni uspešni dugometražni debi, "Šesnaest svećica" (1984). Njegove komične studije tinejdžerskog sveta uspele su i da tuku rekorde u gledanosti i da budu pohvaljene od strane kritike zbog promišljenosti i razumevanja za svoje simpatične mlade protagoniste.

Filmovi koje je Hjuz u to vreme potpisao kao reditelj i scenarista – "The Breakfast Club", "Uvrnuta nauka" (oba 1985) i "Slobodan dan Ferisa Bjulera", odnosno kao scenarista i producent – "Pretty In Pink" (1986) i "Ima nečeg čudesnog" (Some Kind of Wonderful, 1987), između ostalih – otvorili su karijere čitavoj plejadi holivudskih zvezdica, od kojih će neki postati kičma generacije glumaca poznatih kao "Društvo derištadi" (Brat Pack): Moli Ringvald, Entoni Majkl Hol, Emilio Estevez, Džad Nelson, Bil Pakston, Metju Broderik, Erik Štolc...

Hjuz je sa svojim mladim glumcima umeo da artikuliše osećanje adolescentske teskobe – taj frustrirajući osećaj da te niko ne razume i da su baš tvoji problemi izuzetni i nerešivi – i da zatoči tu sirovu energiju i učini je podjednako ironičnom i toplom, idiotskom i duhovitom.

"Mnoge filmadžije prikazuju tinejdžere kao nemoralne i neuke, motivisane prilično niskim strastima. Izgleda da misle da tinejdžeri nisu baš bistri. Ja ne mislim tako. Slušam klince. Poštujem ih. Ne potcenjujem ih samo zato što imaju 16 godina", rekao je u razgovoru za Chicago Tribune na vrhuncu slave.

Hjuzov tretman adolescencije u američkoj beloj srednjoj klasi bio je ironičan na dobar način: nikad ciničan niti distanciran, već na granici između saosećanja sa pubertetlijskim radovanjima i patnjama i zabavljanja na račun bubuljičave tematike prvog seksa, pijančenja, drugarstva i vožnje ćaletovih kola.

U svojim srednjoškolskim pričama prikazivao je američke tinejdžere s jednakom količinom sprdnje i simpatije, te su i zarade na bioskopskim blagajnama bile odgovarajuće velike: tinejdžeri koji su gledali njegove filmove smejali su se masovno i od srca samima sebi.

Hjuz je snimio i klasičnu komediju "Avioni, vozovi, automobili" (1987) – toplu prazničnu priču u kojoj igraju Stiv Martin i Džon Kendi koju Amerikanci već godinama tradicionalno gledaju uz ćurku na Dan zahvalnosti.

Njegov najveći hit je svakako "Sam u kući" (1990), čiji je bio scenarista i producent: film je od 10-godišnjeg Mekoli Kalkina napravio najveću dečiju filmsku zvezdu još od vremena Širli Templ i zaradio oko 500 miliona dolara širom sveta.

Nakon ovog meteorskog uspeha, Hjuz se od sredine 90-ih povukao iz javnosti mada je nastavio da producira i piše. Za kompaniju Disney je radio na filmovima kao što su "101 dalmatinac" (1996) i "Flubber" (1997). Pisao je scenarije i pod pseudonimom Edmond Dantes – glavni junak romana Grof Monte Kristo Aleksandra Dime – na primer za film "Betoven" (1992), popularnu komediju o istoimenom pozamašnom bernardincu.

Nekrolozi u američkim medijima govore kako su "The Breakfast Club" i "Slobodan dan Ferisa Bjulera" bili za omladinu 80-ih ono što su 50-ih bili Marlon Brando, "Buntovnik bez razloga" i Lovac u žitu.

Ako ovo zvuči preterano, treba imati na umu da svaka generacija uči zasebno kako će da izrazi svoje otuđenje od "sveta odraslih", na način podesan svom vremenu.

Hjuzovi junaci su potomci imućne generacije Bejbi Bumera, odrasli uz film i TV u boji, zaštićena deca u patikama koja na vrhuncu Reganove ere ne moraju suviše da se pitaju nad opcijama za pobunu.

Njihov angst je već prilagođen masovnoj proizvodnji te mogu da biraju između različitih komercijalizovanih pobuna: panker, darker, dripac u trenerci, štreber – galerija likova u Hjuzovim filmovima daje presek društvenih tipova "tihe manjine" američkog predgrađa. Industrijalizaciju omladinske pobune pokrenuo je upravo kult Džejmsa Dina generaciju ranije – i to su već shvatili njihovi japi vršnjaci poput Aleksa Kitona (Majkl Džej Foks) iz kultnog TV sitkoma "Porodične veze", koji preneražava svoje hipi roditelje neokonzervativnim stavovima klinca stasalog pod Reganovim predsedništvom.

Džon Hjuz je uspeo da uhvati tanku liniju usred takozvane Generacije X, gde su jedni nastavili da slušaju hit numeru grupe Simple Minds iz filma "The Breakfast Club" s izlizane kasete, a drugi otišli da postanu glavni junaci Američkog psiha i drugih knjiga Breta Istona Elisa.

Zato će Hjuzovi filmovi biti sve zanimljiviji za uporedno gledanje kako vreme bude odmicalo. Na kraju, zamislite samo koliko bi naše kolektivno vizuelno sećanje bilo siromašnije bez prizora Mekoli Kalkina koji pred ogledalom vrišti od užasa nakon što je natrljao lice afteršejvom... Stoga možemo reći da Džon Hjuz i nije nigde otišao – prosto je, poput svog junaka Ferisa Bjulera, uzeo slobodan dan.