Tom Waits – Bad as Me

Te 2003. godine besneo je rat u Iraku, George Bush Jr. se spremao da osvoji drugi mandat na predsedničkim izborima u Americi, dok njegov suparnik John Kerry nije baš odavao utisak nekog ko je sasvim siguran šta treba da uradi da pobedi republikance. Raspoloženje koje je tih dana vladalo među onim Amerikancima koji ne razumeju šta je to nacionalni ponos, ne vole oružje, ne idu u crkvu svake nedelje i preziru TV emisije kakve su “Toddlers & Tiaras”, bilo je ravno očaju. Taj očaj je rastao samo još više zbog spoznaje da je takav način razmišljanja bio u manjini – istina, ne baš onakvoj u kojoj su npr. ljudi koji slično razmišljaju u Srbiji, ali dovoljnoj da čine manje od pola biračkog tela i da ne mogu ništa da promene.

Jedan od onih koji je činio tu manjinu jeste i junak naše priče, “poslednji živi bitnik” - Tom Waits. Potpuno skrhan nepravdom i beznađem koje su ga okruživale, 2004. godine snimio je jedan od svojih najbesnijih albuma “Real Gone”. Kada čovek čiju muziku, između ostalog, karakterišu balade i zvuk klavira, snimi album na kome se uopšte ne čuje klavir dok balada da gotovo i nema, svako ko iole razmišlja shvata da je uzbuna na najvišem nivou. Daleko je “Real Gone” od loše ploče, ali slično kao Neil Youngov “Living with War”, beše to pretežno dnevnopolitički album čija je osnovna svrha bila pokazivanje srednjeg prsta konzervativnoj Americi. Nema sumnje da je Tom više nego uspeo u tome – iskalio je dobar deo besa iz sebe, a njegovi sunarodnici istomišljenici, bili su bar na kratko utešeni svešću da nisu sami. U međuvremenu, rat u Iraku je prestao, Bush je otišao, a na čelo Amerike je stupio Obama. Iako je u Americi situacija i dalje daleko od idealne, čini se da je konačno došlo vreme da Tom snimi ploču kakvu je njegova publika već godinama priželjkivala.

“Bad as Me” je album na kome se nalaze sva Tomova lica: on je ovde i veseo, i romantičan, i besan, i tužan, i pijan, i trezan, i uplašen, i ironičan, i tuđi, i svoj…Gotovo sve stilove kroz koje se šetao tokom svoje četrdesetogodišnje karijere čujemo na “Bad as Me”. Pored Toma, najveću zaslugu zašto ovaj album zvuči baš ovako ima i njegova supruga Kathleen Brennan koja je koautor cele ploče. Ona pomaže Tomu još od albuma “Swordfishtrombones” iz 1983, što u tekstovima, ređe u muzici, a ponajviše u savetima, te ne čudi što je Tom naziva svojim glasom razuma. Upravo je Kathleen insistirala da Tom ponovo pozove Keitha Richardsa, za kog je on bio ubeđen da se neće odazvati s obzirom na obaveze koje ima sa The Rolling Stones. Ispostavilo se da je Keithu u divnoj uspomeni ostala njihova saradnja na ploči “Rain Dogs”, te je poziv oberučke prihvatio. Pored Richardsa, od gitarista na ovom albumu tu su još i Marc Ribot, stari Tomov drugar, kao i David Hidalgo iz benda Los Lobos, koji pored gitare ovde svira violinu i harmoniku. Takođe, dvojica od trojice najvažnijih basista u savremenoj rok muzici su ovde – Flea svira bas u jednoj, a Les Claypool u dve numere. Usnu harmoniku svira Charlie Musselwhite (koji beše inspiracija za glavni lik iz filma “Blues Brothers”), a na bubnjevima je dvadesetšestogodišnji Tomov sin Casey. Pomenuta imena su poznata široj javnosti, a treba pomenuti da na ploči svira još petnaestak prekaljenih muzičara (duvači, pijanisti, violinisti, basisti..) čija besprekorna svirka govori mnogo više od njihovih imena.

Upravo su ti “anonimni” duvači (Ben Jaffe na trombonu i klarinetu i Clint Maedgen na saksofonima) najzaslužniji zašto pesma “Chicago” zvuči kako zvuči. Furiozni “lokomotivski” ritam, preko kog čujemo hipnotičku trubu i saksofon, dok Tom peva o “nadi da je možda ipak bolje u Čikagu nego ovde, mada to nećemo znati dok ne odemo tamo” čine je savršenom kao uvod u ono što nam sledi. A sledi bluz “Raised Right Men” koji zbog klavijatura donekle podseća na “Red Right Hand” Nicka Cavea, a nastavlja se na noćnu “Talking at the Same Time” čija atmosfera evocira uspomene na noćne prizore Jarmuschovog klasika “Mystery Train”.



Mnogo je vode prošlo Misisipijem dok nismo čuli neku novu Tomovu romantičnu baladu. Čekanje se isplatilo jer ih ovde imamo nekoliko: mediteransku “Back in the Crowd” sa Ribotovom španskom gitarom, “odbegle” i srceparajuće “Pay Me” (“They pay me not to come home / Keeping me stoned”) i “Face to the Highway” (“I turned my face to the highway / And I turn my back on you”), kao i klavirsku “Kiss Me” u kojoj Tom savetuje kako osvežiti dugogodišnju vezu (“I want to believe that our love’s a sin / I want you to kiss me like a stranger, once again”). Jedina numera u kojoj Keith Richards peva zajedno sa Tomom zove se “Last Leaf” i ona na krajnje pomirljiv način sumira jesen jednog života. Znajući Richardsov lik i delo, refren ove pesme zvuči više nego simbolično: “I’m the last leaf on the tree / The autumn took the rest but they won’t take me”.



U pomahnitaloj “Hell Broke Luce” Vejts peva o ratnom veteranu koga užasi iz minulog rata progone gde god da se nađe. Tomov glas natopljen litrima alkohola i tonama nikotina ovde zvuče jezivije nego ikad, Ribotova hevimetalska gitara zlokobno reže uz pratnju Flea na basu, a ispod svega toga čujemo zvuke mitraljeza i eksploziju bombi. Malo je pesama koje paranoju i strahove bivšeg ratnika dočaravaju na ovako strašan i slikovit način. Posle ovog ludila, sledi nežna “New Year’s Eve”, koja zvuči kao neka stara, prašnjava Tomova balada koju je zaturio na tavanu porodične kuće, a pronašao je jedne decembarske noći, nakon odgledanog filma “Smoke” Waynea Wanga.



“Bad as Me” je velika ploča iz mnogo razloga. Ona sjedinjuje sve one stvari zbog kojih Tom Waits već godinama važi za jednu od najvažnijih figura u savremenoj američkoj kulturi: slikovitu poeziju bez dlake na jeziku, kao i muziku prošaranu najrazličitijim stilovima – od džeza, bluza, soula, folka, roka, čak i fanka, sve do popa, i to odsviranu od strane najiskusnijih muzičara u svom žanru.

O veličini ove ploče dovoljno govori podatak da je nekoliko renomiranih muzičkih novinara “Bad as Me” proglasilo najboljim Tomovim izdanjem još od “Rain Dogs”. Priznajem da nisam toliko hrabar da bih se složio sa tom tvrdnjom, ali sve nabrojane činjenice govore da Tom nije imao ovako kvalitetan i kompaktan album još od “Bone Machine” iz 1992. To nam samo govori da je ploča “Bad as Me” jedna od onih po kojima ćemo dugo, dugo pamtiti muzičku 2011. godinu.