ŠKART - Od "Armature" do Bijenala

U Đardinima, “Armaturom“ otvorena je izložba-projekat grupe ŠKART “Klackalište-poligon neravnoteže“, koji predstavlja Srbiju na Venecijanskom bijenalu arhitekture. Ovoga puta “Armaturu“ je izveo hor Proba (sačinjen od bivših članova Horkeškarta), u kojem je i nekoliko učesnika premijernog izvođenja 1993.

“Armatura“ je, nakon više od 16 godina, izdržala sve pritiske, zatezanja, lomove, kidanja, torzije, korozije.

Publika i izvođači prisutni na premijeri “Armature“ - arhitektonske himne - ljubavno-tehnička pesme, činili su jednu specifičnu socijalnu mrežu, i tada i sada “drugačijih” ličnosti nespremnih da prihvate stereotipne modele i rešenja, ali spremnih da tragaju i prave naizgled neobične kombinacije društveno priznatih i nepriznatih formi. Iako potpuna suprotnost egzaktnim karakteristikama armature, neobična mreža zasnovana na duhovnosti, sličnom senzibilitetu, posvećenosti, održava se i danas. Delovi mreže su rasuti sa ove ili one strane života, neki odu pa dođu, neki jačaju, a kada se poneki istroše, zamene ih novi.

ŠKART armaturu čini mnoštvo malih/velikih ljudi. Teško je proceniti, ali par hiljada ljudi širom sveta učestvuje u njenom pravljenju i održavanju.

Od kada su 1990. godine Dragan Protić i Đorđe Balmazović u napuštenom grafičkom ateljeu na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, kao produkt svađa / dijaloga dve osobe, osnovali Grupu ŠKART, grupa se širila i skupljala.

Žole i Prota su čudan par: Dok se Prota trudi da ima vremena i razumevanja za sve, želi da učini čak i kada ne može, kontaktira, dogovara i zaboravlja "lebdeći" negde između svega, Žole svet oko sebe gleda racionalnije, "spušta" stvari na zemlju, trudi se da ima kontrolu. Naizgled potpun različiti, teško se mogu zamisliti kao individualni autori.

Nikada nije bilo sasvim jasno ko sve, osim Žoleta i Prote, stvarno čini Grupu. Pitanje je da li je to stvarno grupa ili je prerasla u pokret u kome učestvuju mnogi koji razvijaju i podržavaju ono što ova dva autora, kroz specifične dizajnerske poduhvate i inciranje različitih umetničkih akcija, uspevaju da pokrenu.

Preplitanjem grafike i peformansa, uključivanjem mnogobrojnih saradnika, sve vreme stvaraju specifičan ambijent sačinjen od pažljivo izabranog (javnog) prostora, ljudskih energija i iskustava. Svojim “javnim radovima“ na graničnom području umetnosti i aktivizma, uvek, veoma precizno, targetiraju ključne probleme društva skrećući pažnju na obične/neobične ljude - komšije, prijatelje, prolaznike.

Od “Armature- arhitektonske himne“ , preko muzičko - scenskog projekta "Lili Marlon", u kome su glavni akteri hor penzionera i hor mornara, osnvanja Horkeškarta ili hora Proba, do danas aktuelnog projekta “Pesničenje“, negovana je platforma za poletanje i sletanje kreativnih individualaca svih profila.

Šta god Škartovci napravili, zaživelo je kroz prisustvo i učestvovanje drugih. Mnogi njihovi grafički radovi nastali kroz projekte poput “Tuge”, “Tvoje govno, tvoja odgovornost”, “Bonovi”, danas su artefakti koji sami po sebi govore o određenom društvenom trenutku. Svaki od njih priča dugačku priču začinjenu sudbinama i kretanjima bezimenih osoba koje su ih svesrdno kojekuda raznosili i delili kao verbalnu poruku oblikovanu u mali vizuelni objekat.

Većina realizovanih akcija imala je svoje trajanje, početak i kraj. “Armatura » je nešto drugo, sveobuhvatnije. Svih ovih godina je je povremeno izvirivala.

Kada je 2000. godine grupa ŠKART osnovala pevačku grupu Horkeškart jedna od prvih akcija se zbila ponovo na Arhitektonskom fakultetu. Nenajavljeno, horski, ušli su na čas metalnih konstrukcija i, pred zapanjenim krcatim amfiteatrom, izveli koncert, započet “Armaturom“. Kasnije, 2005 i 2006, “Armatura“ je svečano izvođena u istom prostoru, velikom amfiteatru, prilikom dodeljivanja indeksa studentima I godine.

Od samog početka, iako se izvodila na Arhitektonskom fakultetu, obraćala se daleko širem auditorijumu. Poput arhitekture koja nema smisla bez prisustva ljudi, ova ljubavno-tehnička pesma nema smisla bez onih koji čine armaturu. A čine je oni i takvi kakvi su novembra 1993, u smutno vreme, bili na Arhitektonskom fakultetu.

I danas je smutno vreme. Drugačije, ali isto toliko teško. Opasnosti od fizičkih povreda tada buktećeg Balkanskog ratnog haosa više nema, ali psihičke povrede i nemoral su još prisutnija pretnja koja se proširila van ovog geografskog terena. Potreba za zajedništvom u mentalnim oazama su još veće. Stoga je u njima sve veći broj ljudi. Umetnost je izašla iz galerija i muzeja i zove da joj se priključi, u njoj učestvuje, pronađe drugo, slobodno, svoje, JA.

Današnja Grupa ŠKART ima mnogo lica i obličja. ŠKART je i “Proba”, i “Pesničenje”, i kada žene i muškarci sede na gradskim trgovima vezući “Kuvarice”. To jeste nešto poput pokreta sačinjenog od mnoštva kretivnih individualaca koji žele da učestvuju u ovoj neformalnoj zajednici.

Ako je ŠKART pokret, onda je “Armatura“ njegova himna. Jer, kako je to napisano u celokupnom tekstu himne, “Armatura, armatura, to je ono što nas spaja“.