Marko Milić: Opstaju samo najčvršći

Od 1995. godine posvećen je fotografiji, 2002. prikazuje svoj prvi rad na Festivalu koreografskih minijatura, a 2006. dobitnik je stipendije Danceweb sa kojom je otputovao u Beč. Nekoliko godina je radio sa decom sa specijalnim potrebama. Do pre četiri godine studirao je Filozofski fakultet- odsek andragogija, na Univerzitetu u Beogradu. „Raditi sa telom je takođe neprijatno, uostalom kao i raditi sa ljudima“.

Još dok je išao u gimnaziju zanimala ga je fotografija. Pohađao je radionice Centra za kulturu Stari Grad. Centar je mesto gde su se odvijali razni programi za mlade, od dramskih i likovnih radionica preko debatnog kluba do plesa. Marko je u to vreme išao na radionice Pozorišta odrastanja.

„Po mom mišljenju nije postojalo bolje mesto za bavljenje umetnošću od Centra za kulturu „Stari Grad“. To je bila jedna od retkih prilika u gradu gde su mladi ljudi podržavani da preispituju kulturu kojom su svakodnevno bili bombardovani. Orhrabrivani smo da uđemo u polje svog interesovanja, a to je uvek izuzetna prilika, naročito kada su oni koji vode radionicu spremni da dele svoje iskustvo sa drugima. Tako sam se na radionicama Gordane Dedić prvi put susreo sa idejom da pokret jeste izraz koji je pre svega povezan sa energijom, što znači da ne mora uvek da bude prijatan. Raditi sa telom je takođe neprijatno, uostalom kao i raditi sa ljudima.“



Na festivalu koreografskih minijatura 2002. godine, prikazao je svoj prvi rad pod nazivom „Igra“. Posle minijatura počinje sve više da radi u polju savremenog plesa. Savremeni ples je problematičan i različito interpretiran termin, pa može da podrazumeva mnogo toga, od neverbalnog teatra, performansa pa do cirkusa.

„U Srbiji postoje mnogi autori koji koriste svoja iskustva iz različitih oblasti (arhitektura, psihologija, antropologija, književnost...). Ljiljana Tasić, Dragana Bulut, Ana Dubljević, Bojana Denić, Igor Koruga, Nenad Milošević, Ksenija Đorđević, Julia Gorosito, Aleksandra Bjelajac, samo su neki od koreografa koji se na nov način bave plesom. Svako od njih ima taktike preživljavanja kako bi osigurali kontinuitet svog rada.“

O sceni savremenog plesa u Beogradu, Marko kaže da se polako razvija jer i dalje postoje mnoge poteškoće.

„Ministarstvo grada Beograda i sekretarijat za kulturu izlaze u susret mladim koreografima, ali onda već sledeće godine totalno prestanu da ih podržavaju i tako se svaki kontinuitet gubi i opstaju samo najčvršći igrači . Na neki način smo prihvatili da je mnogo ljudi napustilo Srbiju ’80-ih i ’90-ih, ali danas ne govorimo o činjenici da ljudi i dalje napuštaju Srbiju svakodnevno, jer ne mogu više da se čeliče. Oni koji ostaju pokušavaju da bez osnovnih sredstava nastave svoj rad ovde“.

I pored takve situacije u našoj zemlji, Marko je jedan od osnivača “Stanice”- servisa za savremeni ples i učesnik međunarodne mreže umetnika “Sweet &Tender Collaborations”.

"Enjoy July", Foto: Nenad Miloševiæ

“Najvažnije je da postoji potreba i organizovanost ljudi da se situacija promeni. A čini mi se da i publika postaje zaintereovanija za nove forme. Postoji mit da se publika u savremenim formama“potroši” posle nekoliko igranja, ali sada imam utisak da je stvar drugačija. Konkretan primer je moje iskustvo sa predstavom “Enjoy July”, Ive Dimčeva, u kojoj igramo Dragana Bulut, Ljiljana Tasić i ja. Tu predstavu smo izvodili mnogo puta do sada i to bez brige.



Kao najdraži festival izdvaja “Impulz Tanz” u Beču, jer je 2006. dobio stipendiju Danceweb koja mu je omogućila da mesec dana prati sve predstave sa festivala. U poslednje vreme retko je u Beogradu zbog brojnih festivala na kojima učestvuje.

“Ideja “Sweet and tender collaborations” je meni jako važna. To je umetnički projekat koji je nastao iz želje da se razmena koju smo započeli na Denswebu nastavi. Svako od stipendista, koji su bili zaintetresovani da nastave razmenu, podelili su sa drugima mogućnosti koje imaju u zemlji iz koje dolaze i potrebe koje imaju. To je stvorilo veliki potencijal za rad, i omogućilo nam da lakše dođemo do fondova i ostalih resursa, koji ne bi bili dostupni svakom ponaosob. Sada izvodim svoj solo “SERIES” koji će biti prikazan na festivalu u Uzesu, na jugu Francuske, na Tanz im August u Berlinu, u pozorištu Palladium u Švedskoj i Montemor o Novo u Portugalu. Solo je nastao u okviru LOOPING projekta, u saradnji sa Uzès danse CDC, TanzWerkstatt Berlin i O Espaco do Tempo iz Portugala, uz podršku Programa za kulturu Evropske Unije“.

Video "(Dva Meseca)" sa Simom Khatami

Marko planira u budućnosti da napravi izložbu, kao i da nauči tehnike masaže. I to, na pravoj destinaciji.

“Pre SERIES sam započeo solo „Dva Meseca”, za koji sada pravim izložbu, jer je ceo rad ustvari autoportret. U planu mi je i put u Japan na šest meseci sa projektom koji je u pripremi pa je još rano o njemu govoriti, mada pored rada u Japanu imam veliku želju da tamo učim tehnike masaže. Pre toga ću sa Andrejom Široki, koreografkinjom iz Hrvatske, raditi na projektu “Maksimir”. Sa njom je uvek interesantno raditi jer delimo strast prema projektima sa neizvesnim ishodom. Ovoga puta naše pitanje je kako izgleda proizvod kada rad nastaje u nacionalnom parku."