Zlatno srce u preriji

Postoji jedan album kanadske grupe Sianspheric koji se zove “There’s Always Someplace You’d Rather Be”. Osim onih sedam dana u nedelji između srede i utorka, često se osećam upravo tako, a posebno sam bio u tom fazonu jednog leta pre otprilike 1800 dana. Kada bi neko izmislio mašinu kojom se putuje kroz vreme, bez sekunda razmišljanja bih se uputio pravo u Nešvil pre tačno 5 godina. Naime, sredinom avgusta 2005. godine u dvorani Ryman Auditoriuma, Neil Young je održao dva najbolja koncerta koja sam u životu gledao… a čak nisam ni bio tamo. Zahvaljujući oskarovcu Jonathanu Demmeu (“Kad jaganjci utihnu”), ta dva koncerta su pretočena u dokumentarac “Neil Young: Heart of Gold” koji je zvanično objavljen na DVD-ju pre četiri godine, a samo pre par nedelja beše emitovan na TV Avali, zahvaljujući "najvećem srpskom fanu Boba Dylana", Robertu Nemečeku.

Ako više volite Younga na električnoj gitari, onda vam preporučujem dokumentarac “Live Rust” iz sedamdesetih. U filmu “Heart of Gold” caruju akustare, i ako su vam omiljeni Youngovi albumi “Harvest”, “Harvest Moon” ili “Praire Wind”, onda ste na pravom mestu. Pored par “ekskluzivnih intervjua” i “još ekskluzivnijih snimaka iz bekstejdža”, ono što zauzima najveći, i da se ne lažemo, najbitniji deo ovog filma je - muzika. Prva polovina filma čine pesme sa tad aktuelnog albuma “Praire Wind”, dok nas u drugom delu čeka set najvećih Neilovih akustičnih hitova i to ovim redom: ”I Am a Child”, “Harvest Moon”, “Heart of Gold”, “Old Man”, “The Needle and the Damage Done”, “Old King”, “Comes a Time”, “Four Strong Winds”, “One of These Days” i “The Old Laughing Lady”. Što bi rekli – pametnom je i ovo dosta.

Na početku, Neila prati sedmočlani bend da bi mu se na kraju koncerta prodružilo još tridesetak muzičara, između ostalih njegova supruga Pegi, uvek mlada Emmylou Harris, a sve vreme je na pedal steel gitari bio nedavno preminuli Ben Keith. Zvuk je savršen i potpuno je nemoguće napraviti razliku između studijskog snimka i onoga što čujemo na ovom koncertu. Neke pesme kao npr “One of These Days” su za ovu priliku “pojačane” krajnje suptilnim duvačima, dok se ovde nalazi i ubedljivo najbolja i instrumentalno najraskošnija verzija pesme “Four Strong Winds” koju sam ikada čuo, a čuo sam je bar u desetak verzija. Za kraj, Neil svira sam na akustari u potpuno praznoj dvorani “The Old Laughing Lady” i sve vreme vam tera žmarce na telo.



Količina emocija kojom Young ovde “operiše” dok svira akustaru i dok peva je ogromna. Dok gledate ovaj film, na momente osećate talase sreće, pa nostalgije, pa tugu, pa vam se kez razvlači od uva do uva, pa vam se plače… I sve to bez trunke patetike ili veštačkih emocija. Slobodno mogu reći da nijedan film (bilo da je igrani, muzički, dokumentarni) nisam gledao ovoliko puta kao ovaj. Ako volite život i ono malo dobrih ljudi koji mu daju smisao, obavezno pogledajte “Heart of Gold”. Što se mene tiče, samo bih se složio sa Jonathanom Demmeom koji je na pitanje šta misli o Neil Youngu kratko rekao: “For me, there’s no one greater!”