A igrate li vi Fantasy Football?

Fantasy Football, online fudbal menadžer igricu, svake godine igraju milioni (i to samo zvaničnu verziju, a ima ih mali milion). U nekoliko stotina hiljada liga, ljudi traže malo razbibrige i takmiče se u krajnje beningnoj sredini i sa krajnje altruističnim namerama („kupiću igrače timova koje volim“)... ponekad.

A ponekad se desi, kao što to u svim takmičenjima biva, da stvari, najblaže rečeno, izmaknu kontroli.

To su situacije u kojima ste sposobni da satima kreirate ekonometrijske jednačine o virtuelnoj vrednosti i transferima igrača, kada vas strašno zanima u kakvoj su formi te nedelje Etherington, Shawcross, Hangeland, Bramble, Rodallega i još milijardu igrača raznih Stoke-ova, Blackpool-ova, Wolves-a i drugih klubova za koje ne znate ni odakle su. Situacije u kojima ćete kupiti Torresa, mada mrzite Liverpool, samo zato što znate da će vam doneti bodove kojima ćete prestići ortaka iz bloka koji je stepen iznad vas.

Drugim rečima, to su bolesne situacije u kojima vam igra i to takmičenje sa drugarima postaje bitnije od timova za koje navijate. To je uglavnom slučaj sa ljudima iz lige u kojoj i ja učestvujem.

Naša mala liga je zver. Iz godine u godinu, od preko 200,000 skupina izgubljenih duša koje se manje ili više ozbiljno bave nadmetanjem, mi smo uglavnom u prvih 300, ako ne i 150. Onaj ko je prvi u našoj ligi, uglavnom je prvi i u čitavoj Srbiji, u kojoj hiljade i hiljade igraju. To je sve divno i preporučljivo znatiželjnicima, sve dok ne vidite do koje mere se naše nadmetanje ozbiljno shvata.

Poneseni osećajem neverovatnog uspeha (što je realno), a možda i nekom dijagnozom, svi mi, koji volimo fudbal, sada na većinu igrača gledamo kao na mašinice za donošenje bodova. Ne zanima nas kako je neko igrao i šta se desilo u „stvarnom životu“ na terenu, već koliko je ko napravio asistencija, spasio udaraca na gol, ili dobio „bonusa“. I nismo jedini. Gotovo svaka osoba koju znam, a koja voli fudbal i u društvu prolazi za normalnu, takođe podivlja kada igra Fantasy i nekad čak navija protiv svog tima, ne bi li osvojila bodove na igračima suparnika koje ima u svom virtuelnom menadžeru.

Ovakva pojava nije retkost i sigurno nije slučaj samo sa Fantasy Footballom. I Amerikanci uglavnom odlepe na Fantasy Baseball, na stotine hiljada pokeraša (onih amaterskih, ne profesionalaca koji tako zarađuju hleb) mesečno gubi i velike sume novca dok pokušava sebe da ubedi da može da se nosi sa ostalim igračima koji su tu da im izvuku pare, dok 61,736,892 vrednih farmera ne može da popije jutarnju kafu ili izađe u noćni provod dok ne oplevi baštu i ne nahrani krave.

Doduše, Fantasy je malo drugačiji, jer se tu prečesto fleka i razmazuje ideologija fudbalskih fanova, kojima je u teoriji nezamislivo da budu verni ikome osim svojima, dok u praksi potajno prate da li će im proći tiket na kome su predviđali poraz tima za koji navijaju, a o priželjkivanju da Drogba postigne tri gola i četiri asistencije ne bi li „nabio“ 45 bodova kao kapiten Fantasy tima da i ne govorim.

Eto, očigledno ima nešto gore i od Facebook komentara na slike i od Twittera. A možda je sve to samo dobra zabava i zdravo takmičenje... A možda je družina iz moje lige mentalno nepodobna da bivstvuje sa ljudskim rodom... nikad niste sasvim sigurni.