Moon Duo: Put u nepoznato

Ako ideš u San Francisko treba da staviš cvet u kosu, pevalo se u jednoj davnoj pesmi. Ako se, pak, pođe na koncert nekog rok izvođača iz tog grada treba biti spreman na putovanje. Tako je bilo u doba Leta ljubavi. Muzika sastava Jefferson Airplane, Quicksilver Messenger Service, Grateful Dead i drugih vodila je u nepoznate predele, sa one strane muzičkih i iskustvenih granica.

Šarenoliki publikum, koji je preksinoć pristojno ispunio Klub Doma omladine na nastupu dueta Moon Duo iz San Franciska, mogao se uveriti da je tako i danas. Njihova muzika je učinila da pedesetak minuta, koliko je trajao nastup, levitiramo u onostranim prostorima za koje nismo znali ni da postoje.

Moon Duo je tzv. off-projekat gitariste Riplija Džonsona osnivača kultnog benda Wooden Shjips. Partnerka mu je Sanae Jamada koja svira klavijature. Njihova muzika - albumi "Escape" (2010) i "Mazes" (2011) - je neopsihodelična tvorevina. "Motorik" ritmovi krautroka pomešani su sa amorfnim elektronskim brujanjem i beskrajnim, vrludavim gitarskim deonicama. Pop glazura i zanimljive "pozajmice" od najvećih rok majstora (Bo Didli, Fil Spektor, Suicide) čine da "psihodelični kovitlac" ovog dueta bude komunikativan i prijemčiv za slušanje i đuskanje.



Kada je u gluvo doba, pola sata pre ponoći, Ripli Džonson uključio svoju ritam mašinu započela je nezapamćena psihodelična eskapada. Prostor i vreme su se pretvorili u boju i zvuk, iz elektronskih magli izranjali su nestvarni svetovi, poludela ritam mašina je nagonila na šamanski ples, električna gitar nosila u prošlost i budućnost. Svaka numera predstavljala je etapu puta koji je vodio duboko, daleko i visoko, na drugu nepostojeću i neuhvatljivu stranu. Minimalistička i repetitivna svojstva ponuđene muzike funkcionisala su kao mantra koja je otvarala zarđale brave sakrivena u podsvesti. Diskretni, istovremeno i neobično efektni lajt-šou, jedan od najboljih viđenih na beogradskim scenama, nagalašavao je "tripozoidnu" prirodu celog događaja.

Dobro programirana ritam mašina proizvodila je ritmove koji su nagonili na ples. Devojke su se zavodljivo uvijale a momci besomučno tresli glavama. Kroz soničnu maglu koja je mutila svest moglo se čuti da gitara Riplija Džonsona zvuči isto kao ona na kojoj je nekad svirao Džon Sipolina na pločama Quicksilver Messenger Servicea. To je bila još jedna kružnica u ovom vrtlogu koji se iz minuta u minut pretvarao u nezaboravan muzički događaj.