Shakira u BG: Levo, desno, pa u krug

i tako nastade najprodavanija singl 21. veka, koji je domaća publika imala priliku da prvi put čuje uživo (khm, uživo?!) 9. maja u Beogradskoj areni. I waka waka, naravno!

Na samom početku valja raščistiti neke sitnice. Ako želite da uživate u vrhunskoj muzici koja se rame uz rame svrstava sa ostalih šest umetnosti, sigurno nećete poći na Shakirin koncert, iako je prestižni Harvard smatra umetnicom godine. Ali, ako želite da se zabavite uz šou jedne od trenutno najvećih muzičkih zvezda, onda je njena “The sun comes out” turneja siguran izbor.

Druga disikutabilna stvar jeste upravo ‘šou’ i ono od čega bi on trebalo da bude sastavljen. Pirotehniku od koje zastaje dah, brojne plesače, kostim, i scenografiju koja se menja iz trena u tren svakako nećete naći na ovom koncertu. Tu je samo Shakira, koja svojim glasom i kukovima drži pažnju cela dva sata. Ili bar devedesetak minuta, koliko je trajao beogradski koncert.

Iako ju je publika zavolela zbog bržih latino ritmova, koncert je, sa malim zakašnjenejm, počela baladom “Pienso en ti”. Legenda kaže da ju je čuveni nobelovac Gabriel Garcia Marquez lično sačekao nakon jednog koncerta i zamolio je za dozvolu da tu pesmu iskoristi za filmsku adaptaciju njegovog romana “Ljubav u doba kolere”.

Međutim, već u narednim minutima na pevačici je ostalo veoma malo garderobe, a baladu su zamenili gitarski rifovi uz, samo okorelim fanovima poznatu, pesmu “Why wait”. Posle ode usnoj harmonici i španskoj prestonici (“Te dejo Madrid”), uz prve taktove pesme “Whenever, wherever”, desetak hiljada gledalaca (koliko ih je bilo prema proceni organizatora), ustalo je na noge. Pevačici se upalila lampica iznad glave, pa je došla na ideju da izvede nekoliko devojčica iz publike i otkrije im čari trbušnog plesa. Lekcija je vrlo jednostavna – levo, desno, levo, desno, pa u krug. I sve to ponovo.

A onda se Shakira vratila svojim korenima, koji bi trebalo da budu obojeni rok melodijama. Kako je svojevremeno otkrila, engleski jezik je naučila čitajući pesme Boba Dylana i Leonarda Cohena, pa se tako i najprirodnije oseća dok svira gitaru. Upravo sa njom u rukama otpevala je jednu od svojih omiljenih pesama, “Inevitable”, romantičnu baladu u kojoj, između ostalog, priznaje da se ne razume u fudbal. Hm, interesantno?

Sledi deo koji Shakiru zaista predstavlja kao umetnicu, i kada je ples, a i muziciranje/pevanje u pitanju. Baladu “Nothing else matters” uz bubanj, mandolinu i flamenko zvuke gitare neki bi smatrali skrnavljenjem onoga što je Metallica dovela do savršenstva, ali je Shakira sve to šarmantno upakovala na svoj način. Njen glas dolazi do izražaja u još jednom Marquezovom favoritu, melodičnoj baladi “La despedida”, da bi sve kulminiralo hitom “Gypsy”, i naravno, usnom harmonikom.

Ostatak koncerta rezervisan je za brže pesme koje najavljuje “La tortura”, da bi nastup zaokružile eskplozivne “Loca” i “She wolf”. Uz mnogo lomljenja kukova i na momente nerazumljivo/nečujno pevanje, Shakira je zvanični deo koncerta završila onako kako ju je svet upoznao, njenim prvim planetarnim hitom “Ojos asi”. I naravno, uvijanjem do besvesti.

Naravno da postoji bis, jer je Shakira svoje najveće adute sačuvala za kraj. (Ipak, noramlana osoba se mora upitati čemu to foliranje i poziv na bis, kad se zna da neće završiti koncert bez svojih, kako statistika kaže, najvećih hitova.) Najprodavanija pesma prve decenije ovog veka, “Hips don’t lie” prethodila je najuspešnijoj himni fudbalskog prvenstva, pesmi “Waka, waka”. Nema zavesa, kraj.

Ali da, to bi bio šou. Jer i bez raznoraznih specijalnih efekata, sitnija od većine devojaka iz publike, Shakira je uspela da većini izmami osmehe i zabavi ih. Čak i to što je ceo koncert do detalja isplaniran (dve tri rečenice kojima se obrati publici na svim koncertima su iste, ‘ideja’ da izvede devojčice na scenu uvek joj u isto vreme ‘pada na pamet’ itd…) , uspela je da prikrije svojom prirodnošću. Balansiranjem između engleskih i španskih pesama, dokazala je i status najuspešnije latino zvezde.

Na stranu pevanje na matricu (?!), koje je donekle opravdano neprekidnim igranjem i skakanjem po sceni. Na stranu i to što je publika u Beogradu, baš kao i dva dana ranije u Bukureštu, ostala uskraćena za pet pesama, koje je su do sada ulazile u redovni repertoar.

Kada su na kraju konfete prekrile Arenu, a mlado i staro uzvikivalo “Afrika! Afrika!”, nije bilo sumnje da je Shakira napravila dobar šou i zabavila publiku. A to je valjda, na koncu svega, i svrha njene muzike.