Zvornik: Grad u kojem se Drina, istorija i sećanja nikada ne razdvajaju

Restoran se zove Obrenovac. Senovita bašta je nekoliko metara od Drine. Ja sam ipak reci okrenuo leđa. Preko šoljice loše kafe posmatram dugu prizemnu zgradu na čijoj nadstrešnici plavim slovima piše: AUTOBUSKA STANICA. Pa onda EURO-BUS, crvenim slovima. Pa opet plavo: ZVORNIK. Iza moje produžene i kisele vode Vitinka na zidu Novak Đoković sugeriše čuvenim gestom da na reketu svira kao na violini.

U tom trenutku iz zvučnika mi do ušiju dopre nešto, što potpuno odudara od standardnog niza pop-folka. Nije li to... Da, jeste. Glas je jedinstven: Zlatni konci litnje zore došli su u njene dvore, da bi moju ljubav budili. Svitlo nek joj ljubi lice lipo ka u cesarice, kad je ja ne mogu ljubiti.

Iza Autobuske stanice na gradilištu niče (treći? četvrti?) sprat još jedne zgradurine. Radnici, goli do pasa, hodaju po ploči i dovikuju se. Ali niko mi više ne može oduzeti ovaj zvornički trenutak: Nole na reketu svira violinu, Oliver Dragojević peva, pardon, piva: Cilega života ja san tija samo nju, da do njenog srca nađem put. Cilega života moje tilo je bez nje, ka cviće bez vode.

Tako u Zvorniku za trenutak zaboravim dugu predistoriju kratkih boravaka u ovom gradu pogranične, palanačke duše. Za tren prenebregnem detinjstvo koje se odvijalo dvadesetak kilometara odavde, a katkad i baš ovde, uz Drinu.

Samo pustim da me zarobi zlatna mriža njenog tila i da mi dušu baci nazad, u more. Tamo negde kod Makarske.

I trenutak prođe. Nisam više ni usred bleštavila jednog leta u Splitu. Opet sam tu, u Zvorniku, krajem juna 2026.

Hod kroz stare slike

U ovu kafanu sam došao da potrošim dva sata do polaska narednog autobusa za Beograd. Neumitno mi sećanje nametne neke slike. Autobusi iz Tuzle do Beograda - preko Zvornika - osamdesetih su saobraćali svakih sat vremena. I bili su puni. Devedesete su svojom agresivnom kiselinom razgradile tu saobraćajnu infrastrukturu, obnovivši je docnije tek na pospanom, prigušenom nivou.

Do kafane sam prošao pored sportskog centra. Tu sam jednom kao pomoćni trener predvodio ekipu košarkaškog kluba iz Kalesije. Igrači su bili momci iz mog kraja, desetak godina mlađi od mene. Još uvek smo znali da odigramo basket tri na tri, da grizemo kao da se igra za titulu.

Sada su oni bili kičma košarkaškog tima. Uspeli smo da se opasno približimo domaćinima, zvorničkoj Drini. Uz malo sreće mogli smo i da pobedimo. Klub je do tada od boljih timova znao gubiti i po trideset razlike. Ali ova utakmica je pokazala da su stasali bivši juniori koji su znali sve sa loptom.

Od prve petorke jedan je poginuo u ratu, drugi je teško ranjen. Bili su na različitim stranama. Niko više ne živi u našoj predratnoj kasabi. Hodajući pored sportskog centra, ja sam zapravo ušetao u svoje uspomene.

Prethodnog dana sam došao autobusom iz Beograda. Odazvao sam se na poziv organizatora Dana Hasana Kaimije. Bilo je to moje prvo zvorničko književno gostovanje u životu.

Čim sam izašao iz autobusa, počele su da se roje upamćene, pa potisnute slike. Popeo sam se stepenicama na Stari most. Desno od mene, usred grada, ispred mosta, bio je granični prelaz. Ispred njega picerija. Ljudi poput mene, koji su se ovuda motali kao mladi, ne mogu, a da ovakvu granicu ne dožive kao bizarnost.

Kad tražiš hleba za gladne

Književni program me odveo na Kula Grad. Mada sam često bivao u Zvorniku, gore, na zvorničku tvrđavu kročio sam prvi put. Zainteresovao sam se za život Hasana Kaimije, po kojem su bošnjački domaćini nazvali književne susrete.

Hasan Kaimija Zrinović je bio pesnik i derviš. Rođen je u Sarajevu u prvoj polovini 17. veka, a umro u Zvorniku 1691. Oko njegovog života pletu se legende. Mada je pisao uglavnom na turskom, ostavio je na maternjem jeziku - koji on zove bošnjački - nekoliko pesama. Jedna od njih je - zanimljivo i zabavno - protiv pušenja kao pomodarstva u Osmanskom carstvu: "Ostante se tutuna". Školovao se u Sofiji, po povratku u Sarajevo osnovao je tekiju, uništenu 1697. u napadu Eugena Savojskog. Kaimija se - tako kažu nesigurni izvori - 1682. stavio na čelo pobune sarajevske sirotinje.

Ljudi su te sušne godine počeli umirati od gladi. Kaimija je navodno tražio da se gladnima podeli bogataško žito. Ta socijalistička ideja nije se dopala vlastima pa su ga proterali iz grada.  Derviš Sušić mu 1966. u knjizi Pobune stavlja u usta ove misli o tom gradu koji ga je odbacio: "Nigdje škrtost nema tako zlehud oblik, ni zavist širinu, ni tiha mržnja dubinu. Ali nigdje ljubavna pjesma nije od tako tananih niti izatkana kao u šeheru..."

Naselio se ovde, u Zvorniku.

Poštujem tog čoveka koji više zna, šire gleda, ima dublju veru od većine moćnika svog vremena. Mogao je kao elitni teolog da uživa u privilegijama. Ali se suprotstavio neljudskoj vlasti. Skoro kao da je jedan od Mešinih likova.

Razmišljam o pesniku koji je tražio hleb za sirotinju i gledam sa tvrđave Drinu kako kod Zvornika razmiče brda hitajući na sever. Sa drugog vidikovca, nekoliko metara dalje, vidi se brana hidrocentrale, Zvorničko jezero i Divič, naselje koje sada izgleda idilično, kao poluostrvo na Zvorničkom jezeru. A imalo je burnu istoriju.

Naselje je u austrougarska vremena pomereno prema Drini, zbog izgradnje puta prema Sarajevu. Potom je 1955. novoizgrađena brana hidrocentrale potopila delove naselja, dajući mu sadašnji izgled. Nestalo je splavarenja i splavara. Ljudi iz Diviča, uglavnom muslimani, morali su se okrenuti drugim delatnostima. Početkom devedesetih, kada su srpske jedinice ušle u Zvornik, a branioci Kula Grada, muslimanskog naselja kod tvrđave bili prinuđeni da se povuku, Divič je pod novom srpskom vlašću doživeo ono što će docnije postati obrazac ratovanja u Bosni. Proterali su muslimane i srušili džamiju. Čak je Divič preimenovan u Sveti Stefan. Posleratni povratak starog imena i obnavljanje džamija govore o kakvoj-takvoj normalizaciji života. Setim se da sam majčin stan u Kalesiji prodao čoveku koji je bio ranjen baš na Kula Gradu.

Kada znaš sve ovo, na lepotu koju gledaš padne zlokobni istorijski veo kao izmaglica. Dok ovo pišem stiže vest da je policija u Zvorniku sprečila proslavu pobede fudbalske reprezentacije Bosne i Hercegovine. Bošnjaci iz Diviča taj dan nisu mogli u centar grada. Onaj istorijski veo postane za nijansu zlokobniji. Rat još uvek traje u nekim glavama i dušama. "I sam sebi si veo", rekao bi Kaimija. A vreme je da progledamo.

Šetnja niz Drinu

Sledeće jutro je blistavo. Bacam pogled kroz prozor. Sa petog sprata hotela vidi se jedna od glavnih zvorničkih ulica, ali iz nekog razloga nosi ime Trg kralja Petra I Karađorđevića. Odatle se vidi ono što je svojstveno celom gradu - odsustvo dominantnog arhitektonskog ukusa i rukopisa. Šopenhaueru pripisuju misao da je arhitektura - zamrznuta muzika. Zvornik bi prema ovom nemačkom filozofu bio čista gitarska distorzija na zvučniku koji probija.

Još nije vrelo. Pijem kafu u bašti hotela Central. Pozdravljam se sa domaćinima i kolegama. Ostao mi je još dosta vremena za počasni krug gradom.

Silazim najpre do Drine. Šetalište pored reke je skoro pusto. Tu i tamo, u hladu retkog drveća na ledini pored Drine, sede pecaroši, potonuli u svoj zenovski mir. I voda, drsko lepa, u svim prelivima zelene.

Ta voda je odnela nekoliko likova iz mog detinjstva. Jaki momci, koji su umeli da se pobiju i sa ljutim predstavnicima narodne milicije, učili su da plivaju na Spreči, koju preplivaš u dva zamaha rukom. Onda bi onako puni snage leti odlazili u Zvornik da gledaju devojke na plaži i da privuku pažnju vratolomnim skokovima u vodu. Znam najmanje dvojicu koji se nisu iskobeljali iz Drininog zagrljaja. Odneo ih "vijer" kako se na dijalektu zabačenih krajeva u Bosni govorilo za vir.

Koračam prema mostu. Njega znam u svim izdanjima. Popravljenog, zarđalog, ponovo doteranog. Sada je most nalickan. Nestali su tragovi korozije, koji su me naterali da ostavim zapis o jesenjoj šetnji Zvornikom po kišnom danu: Memljivo predsoblje dvaju traljavih država. To je dugo za mene bio ovaj grad. Jutros primećujem napredak. Ulice su u boljem stanju. Ili to Drina po sunčanom danu isijava lepotu koja bi ozarila i ružnije čaršije.

Razmišljam o mostu. Sada je to samo malogranični prelaz za pešake. Most Aleksandra Prvog Karađorđevića je svečano otvoren u prisustvu jugoslovenskog kralja početkom 1930. Prethodno su zaprežnim kolima danima dovozili kamenje na most kako bi proverili nosivost. Most je stradao u aprilskom ratu. Obnovljen je 1946. tadašnje vlasti su ga nazvale po Filipu Kljajiću Fići, narodnom heroju koji je poginuo jula 1943. u borbama sa ustaškim i nemačkim jedinicama u Zvorniku. Ljudi su most i pre i posle svakog preimenovanja zvali naprosto Stari most.

U jesen 2017. prešao sam ga verovatno poslednji put peške. Taksista me je dovezao iz Beograda. Majka mi je bila na samrti. Zamolio sam srpskog policajca da me pusti, iako je malogranični prelaz predviđen isključivo za lokalno stanovništvo. Rekao je - pustiću te ja, ali on neće. Pokazao je na bosansku stranu. Hodao sam željeznim mostom. Nigde nikoga. Sumrak. Na bosanskoj strani je policajac začuđeno gledao u moje isprave. Pa u mene. "Moro bi te vratit", rekao je. Samo sam procedio da mi je majka loše. Vratio mi je ličnu i rekao tiho: "Hajd prođi:" Ispod mosta me je čekao taksista, moj dobar poznanik. Stigao sam na vreme. Video sam majku. Živela je još nekoliko dana.

Nije Stari most bilo koji most. To je most preko kojeg sam se, protiv propisa dve države, utrkivao sa smrću.

Dudovi i zvonici

Zvornik je zapravo izvorno Zvonik. Jedni kažu da je dobio ime po zvoniku crkve unutar tvrđave, dobro vidljivom sa svih strana. Drugi kažu da je to bio zvonik franjevačkog samostana. Ali utvrđeni grad je već postojao kada su se franjevci naselili izvan zidina.

Despot Đurađ je bio gospodar grada pre pada despotovine. Narod uz Drinu, kao i narod u drugim krajevima pod despotovom vlašću, dovodi svu muku kulučenja za tvrđave, pa i za ovu, u vezu sa njegovom ženom - "Prokletom Jerinom", zapravo Irinom Kantakuzin.

Vuk je zabeležio priče lokalnog srpskog stanovništva o nekom gospodaru grada koji se zvao Zvonimir Neznabožac. Ali istorijska nauka ne može da pronađe tragove takvog lika. Postoje i banalna objašnjenja. Navodno, oblik utvrđenog grada, posmatran sa srpske obale Drine, podseća na zvono.

Zašto se ono "r" popelo na zvonik i tu ostalo niko ne ume da objasni. 

Tada ugledam dva markantna zvonika, koji naknadno daju smisao imenu grada. Saborni hram u Zvorniku je osveštan pre tri godine. Gradnja traje od 2008. Primećujem da su zvonici neobično visoki u odnosu na samu crkvu. Da nadvise solitere? Ili obnovljene džamije? Da se nametnu u odnosu na vertikalu brda? Da se zna čije je sve što je u njihovoj senci?

Visina uspostavlja dominantnu vidljivost, a vidljivost je ovozemaljska moć. To sam primetio u Mostaru. I na drugim mestima u Bosni i Hercegovini. Bogomolje kao markeri teritorije.

Dud svojim crnim plodovima boji asfaltnu stazu kojom hodam pored reke. Obradujem mu se kao starom poznaniku. Setim se detinjstva, kada tamnocrvene tragove dudovog ploda sa prstiju nije mogao oprati nijedan sapun. Pa se setim još jednog pesnika, čije detinjstvo je proticalo zajedno sa ovom rekom, u ovom gradu: Abdulah Sidran.

A juni je mjesec u svijetu. Ospu se kiše,

i minu. Ljubavlju gori nebo i mrljaju pisci

ruke indigom ko djeca dudom. Prepun je polena

zrak. U polenu patnja mužjaka vri.

Juni je mjesec u svijetu, i dud zri.

Inače, grad se za vreme mog boravka, spremao za Vidovdanski sabor. Malo šta govori da postoji i pesnički sabor. Jedno je srpska, drugo bošnjačka stvar. Aktivni, miroljubivi aparthejd. Svako po svom, mimo komšije. Pošto dobro poznajem i jedne i druge, kao i činjenice o mesnim nadgornjavanjima, pošto sam na nekoliko jezika čitao o ovdašnjim zlim vremenima i inadžijskom temelju svake reakcije na drugo i drugačije, nisam iznenađen. Samo pomalo tužan.

Obraduje me jedino plakat na kojem piše: Ovde trenira šampion Evrope, Sara Ćirković. I zaista, mlada zvezda ženskog boksa je rođena u Zvorniku, odrasla je u Bratuncu, ali trenira u svom rodnom gradu.

Još jedan gradski prizor me obradovao. Na jednom muralu prepoznajem scene i likove iz filma Otac na službenom putu. Malik mesečari. Meša je na golootočkom službenom putu. Sena ga čeka.

Iznad murala je oznaka „Trg pobjednika Kanskog festivala". Da bi se znalo na kojeg se od dosadašnjih 69 pobednika misli, mora da se pročita i objašnjenje na tabli, postavljenoj odmah do oznake Trga. Saznajem da  je Opština Zvornik pokrovitelj ovog obeležavanja tri decenije od Zlatne palme  u Kanu koju je dobio Emir Kusturica. "Na inicijativu Svetosavske omladinske zajednice Zvornik ovim putem se čuva sjećanje na snimanje ovog filma u Zvorniku". U suštini, ovo mi je simpatično.

Imam samo dve zamerke. Jednu jezičku. "Gran pri od strane međunarodne kritike". Izbaciš onu jezičku grbu „od strane“ i bude dobro. Druga primedba se odnosi na ono što ne piše, a trebalo bi. Bez Sidrana koji je ovde išao u školu i koji je bio scenarista, ne bi bilo tog kultnog filma. Možda očekujem previše od svetosavske omladine. Ali bilo bi pošteno.

Odavde odlazim u onu kafanu Obrenovac, iznad Autobuske stanice, nadomak Drine. Da sredim utiske. Da ubijem vreme. Da mi bez upozorenja Oliver zapeva Cesaricu.