Zvornik: Grad u kojem se Drina, istorija i sećanja nikada ne razdvajaju

Restoran se zove Obrenovac. Senovita ba&scaron;ta je nekoliko metara od Drine. Ja sam ipak reci okrenuo leđa. Preko &scaron;oljice lo&scaron;e kafe posmatram dugu prizemnu zgradu na čijoj nadstre&scaron;nici plavim slovima pi&scaron;e: AUTOBUSKA STANICA. Pa onda EURO-BUS, crvenim slovima. Pa opet plavo: ZVORNIK. Iza moje produžene i kisele vode Vitinka na zidu Novak Đoković sugeri&scaron;e čuvenim gestom da na reketu svira kao na violini.U tom trenutku iz zvučnika mi do u&scaron;iju dopre ne&scaron;to, &scaron;to potpuno odudara od standardnog niza pop-folka. Nije li to... Da, jeste. Glas je jedinstven: Zlatni konci litnje zore do&scaron;li su u njene dvore, da bi moju ljubav budili. Svitlo nek joj ljubi lice lipo ka u cesarice, kad je ja ne mogu ljubiti.Iza Autobuske stanice na gradili&scaron;tu niče (treći? četvrti?) sprat jo&scaron; jedne zgradurine. Radnici, goli do pasa, hodaju po ploči i dovikuju se. Ali niko mi vi&scaron;e ne može oduzeti ovaj zvornički trenutak: Nole na reketu svira violinu, Oliver Dragojević peva, pardon, piva: Cilega života ja san tija samo nju, da do njenog srca nađem put. Cilega života moje tilo je bez nje, ka cviće bez vode.Tako u Zvorniku za trenutak zaboravim dugu predistoriju kratkih boravaka u ovom gradu pogranične, palanačke du&scaron;e. Za tren prenebregnem detinjstvo koje se odvijalo dvadesetak kilometara odavde, a katkad i ba&scaron; ovde, uz Drinu.Samo pustim da me zarobi zlatna mriža njenog tila i da mi du&scaron;u baci nazad, u more. Tamo negde kod Makarske.I trenutak prođe. Nisam vi&scaron;e ni usred ble&scaron;tavila jednog leta u Splitu. Opet sam tu, u Zvorniku, krajem juna 2026.Hod kroz stare slikeU ovu kafanu sam do&scaron;ao da potro&scaron;im dva sata do polaska narednog autobusa za Beograd. Neumitno mi sećanje nametne neke slike. Autobusi iz Tuzle do Beograda - preko Zvornika - osamdesetih su saobraćali svakih sat vremena. I bili su puni. Devedesete su svojom agresivnom kiselinom razgradile tu saobraćajnu infrastrukturu, obnoviv&scaron;i je docnije tek na pospanom, prigu&scaron;enom nivou.Do kafane sam pro&scaron;ao pored sportskog centra. Tu sam jednom kao pomoćni trener predvodio ekipu ko&scaron;arka&scaron;kog kluba iz Kalesije. Igrači su bili momci iz mog kraja, desetak godina mlađi od mene. Jo&scaron; uvek smo znali da odigramo basket tri na tri, da grizemo kao da se igra za titulu.Sada su oni bili kičma ko&scaron;arka&scaron;kog tima. Uspeli smo da se opasno približimo domaćinima, zvorničkoj Drini. Uz malo sreće mogli smo i da pobedimo. Klub je do tada od boljih timova znao gubiti i po trideset razlike. Ali ova utakmica je pokazala da su stasali biv&scaron;i juniori koji su znali sve sa loptom.Od prve petorke jedan je poginuo u ratu, drugi je te&scaron;ko ranjen. Bili su na različitim stranama. Niko vi&scaron;e ne živi u na&scaron;oj predratnoj kasabi. Hodajući pored sportskog centra, ja sam zapravo u&scaron;etao u svoje uspomene.Prethodnog dana sam do&scaron;ao autobusom iz Beograda. Odazvao sam se na poziv organizatora Dana Hasana Kaimije. Bilo je to moje prvo zvorničko književno gostovanje u životu.Čim sam iza&scaron;ao iz autobusa, počele su da se roje upamćene, pa potisnute slike. Popeo sam se stepenicama na Stari most. Desno od mene, usred grada, ispred mosta, bio je granični prelaz. Ispred njega picerija. Ljudi poput mene, koji su se ovuda motali kao mladi, ne mogu, a da ovakvu granicu ne dožive kao bizarnost.Kad traži&scaron; hleba za gladneKnjiževni program me odveo na Kula Grad. Mada sam često bivao u Zvorniku, gore, na zvorničku tvrđavu kročio sam prvi put. Zainteresovao sam se za život Hasana Kaimije, po kojem su bo&scaron;njački domaćini nazvali književne susrete.Hasan Kaimija Zrinović je bio pesnik i dervi&scaron;. Rođen je u Sarajevu u prvoj polovini 17. veka, a umro u Zvorniku 1691. Oko njegovog života pletu se legende. Mada je pisao uglavnom na turskom, ostavio je na maternjem jeziku - koji on zove bo&scaron;njački - nekoliko pesama. Jedna od njih je - zanimljivo i zabavno - protiv pu&scaron;enja kao pomodarstva u Osmanskom carstvu: &quot;Ostante se tutuna&quot;. &Scaron;kolovao se u Sofiji, po povratku u Sarajevo osnovao je tekiju, uni&scaron;tenu 1697. u napadu Eugena Savojskog. Kaimija se - tako kažu nesigurni izvori - 1682. stavio na čelo pobune sarajevske sirotinje.Ljudi su te su&scaron;ne godine počeli umirati od gladi. Kaimija je navodno tražio da se gladnima podeli bogata&scaron;ko žito. Ta socijalistička ideja nije se dopala vlastima pa su ga proterali iz grada. Dervi&scaron; Su&scaron;ić mu 1966. u knjizi Pobune stavlja u usta ove misli o tom gradu koji ga je odbacio: &quot;Nigdje &scaron;krtost nema tako zlehud oblik, ni zavist &scaron;irinu, ni tiha mržnja dubinu. Ali nigdje ljubavna pjesma nije od tako tananih niti izatkana kao u &scaron;eheru...&quot;Naselio se ovde, u Zvorniku.Po&scaron;tujem tog čoveka koji vi&scaron;e zna, &scaron;ire gleda, ima dublju veru od većine moćnika svog vremena. Mogao je kao elitni teolog da uživa u privilegijama. Ali se suprotstavio neljudskoj vlasti. Skoro kao da je jedan od Me&scaron;inih likova.Razmi&scaron;ljam o pesniku koji je tražio hleb za sirotinju i gledam sa tvrđave Drinu kako kod Zvornika razmiče brda hitajući na sever. Sa drugog vidikovca, nekoliko metara dalje, vidi se brana hidrocentrale, Zvorničko jezero i Divič, naselje koje sada izgleda idilično, kao poluostrvo na Zvorničkom jezeru. A imalo je burnu istoriju.Naselje je u austrougarska vremena pomereno prema Drini, zbog izgradnje puta prema Sarajevu. Potom je 1955. novoizgrađena brana hidrocentrale potopila delove naselja, dajući mu sada&scaron;nji izgled. Nestalo je splavarenja i splavara. Ljudi iz Diviča, uglavnom muslimani, morali su se okrenuti drugim delatnostima. Početkom devedesetih, kada su srpske jedinice u&scaron;le u Zvornik, a branioci Kula Grada, muslimanskog naselja kod tvrđave bili prinuđeni da se povuku, Divič je pod novom srpskom vla&scaron;ću doživeo ono &scaron;to će docnije postati obrazac ratovanja u Bosni. Proterali su muslimane i sru&scaron;ili džamiju. Čak je Divič preimenovan u Sveti Stefan. Posleratni povratak starog imena i obnavljanje džamija govore o kakvoj-takvoj normalizaciji života. Setim se da sam majčin stan u Kalesiji prodao čoveku koji je bio ranjen ba&scaron; na Kula Gradu.Kada zna&scaron; sve ovo, na lepotu koju gleda&scaron; padne zlokobni istorijski veo kao izmaglica. Dok ovo pi&scaron;em stiže vest da je policija u Zvorniku sprečila proslavu pobede fudbalske reprezentacije Bosne i Hercegovine. Bo&scaron;njaci iz Diviča taj dan nisu mogli u centar grada. Onaj istorijski veo postane za nijansu zlokobniji. Rat jo&scaron; uvek traje u nekim glavama i du&scaron;ama. &quot;I sam sebi si veo&quot;, rekao bi Kaimija. A vreme je da progledamo.&Scaron;etnja niz DrinuSledeće jutro je blistavo. Bacam pogled kroz prozor. Sa petog sprata hotela vidi se jedna od glavnih zvorničkih ulica, ali iz nekog razloga nosi ime Trg kralja Petra I Karađorđevića. Odatle se vidi ono &scaron;to je svojstveno celom gradu - odsustvo dominantnog arhitektonskog ukusa i rukopisa. &Scaron;openhaueru pripisuju misao da je arhitektura - zamrznuta muzika. Zvornik bi prema ovom nemačkom filozofu bio čista gitarska distorzija na zvučniku koji probija.Jo&scaron; nije vrelo. Pijem kafu u ba&scaron;ti hotela Central. Pozdravljam se sa domaćinima i kolegama. Ostao mi je jo&scaron; dosta vremena za počasni krug gradom.Silazim najpre do Drine. &Scaron;etali&scaron;te pored reke je skoro pusto. Tu i tamo, u hladu retkog drveća na ledini pored Drine, sede pecaro&scaron;i, potonuli u svoj zenovski mir. I voda, drsko lepa, u svim prelivima zelene.Ta voda je odnela nekoliko likova iz mog detinjstva. Jaki momci, koji su umeli da se pobiju i sa ljutim predstavnicima narodne milicije, učili su da plivaju na Spreči, koju prepliva&scaron; u dva zamaha rukom. Onda bi onako puni snage leti odlazili u Zvornik da gledaju devojke na plaži i da privuku pažnju vratolomnim skokovima u vodu. Znam najmanje dvojicu koji se nisu iskobeljali iz Drininog zagrljaja. Odneo ih &quot;vijer&quot; kako se na dijalektu zabačenih krajeva u Bosni govorilo za vir.Koračam prema mostu. Njega znam u svim izdanjima. Popravljenog, zarđalog, ponovo doteranog. Sada je most nalickan. Nestali su tragovi korozije, koji su me naterali da ostavim zapis o jesenjoj &scaron;etnji Zvornikom po ki&scaron;nom danu: Memljivo predsoblje dvaju traljavih država. To je dugo za mene bio ovaj grad. Jutros primećujem napredak. Ulice su u boljem stanju. Ili to Drina po sunčanom danu isijava lepotu koja bi ozarila i ružnije čar&scaron;ije.Razmi&scaron;ljam o mostu. Sada je to samo malogranični prelaz za pe&scaron;ake. Most Aleksandra Prvog Karađorđevića je svečano otvoren u prisustvu jugoslovenskog kralja početkom 1930. Prethodno su zaprežnim kolima danima dovozili kamenje na most kako bi proverili nosivost. Most je stradao u aprilskom ratu. Obnovljen je 1946. tada&scaron;nje vlasti su ga nazvale po Filipu Kljajiću Fići, narodnom heroju koji je poginuo jula 1943. u borbama sa usta&scaron;kim i nemačkim jedinicama u Zvorniku. Ljudi su most i pre i posle svakog preimenovanja zvali naprosto Stari most.U jesen 2017. pre&scaron;ao sam ga verovatno poslednji put pe&scaron;ke. Taksista me je dovezao iz Beograda. Majka mi je bila na samrti. Zamolio sam srpskog policajca da me pusti, iako je malogranični prelaz predviđen isključivo za lokalno stanovni&scaron;tvo. Rekao je - pustiću te ja, ali on neće. Pokazao je na bosansku stranu. Hodao sam željeznim mostom. Nigde nikoga. Sumrak. Na bosanskoj strani je policajac začuđeno gledao u moje isprave. Pa u mene. &quot;Moro bi te vratit&quot;, rekao je. Samo sam procedio da mi je majka lo&scaron;e. Vratio mi je ličnu i rekao tiho: &quot;Hajd prođi:&quot; Ispod mosta me je čekao taksista, moj dobar poznanik. Stigao sam na vreme. Video sam majku. Živela je jo&scaron; nekoliko dana.Nije Stari most bilo koji most. To je most preko kojeg sam se, protiv propisa dve države, utrkivao sa smrću.Dudovi i zvoniciZvornik je zapravo izvorno Zvonik. Jedni kažu da je dobio ime po zvoniku crkve unutar tvrđave, dobro vidljivom sa svih strana. Drugi kažu da je to bio zvonik franjevačkog samostana. Ali utvrđeni grad je već postojao kada su se franjevci naselili izvan zidina.Despot Đurađ je bio gospodar grada pre pada despotovine. Narod uz Drinu, kao i narod u drugim krajevima pod despotovom vla&scaron;ću, dovodi svu muku kulučenja za tvrđave, pa i za ovu, u vezu sa njegovom ženom - &quot;Prokletom Jerinom&quot;, zapravo Irinom Kantakuzin.Vuk je zabeležio priče lokalnog srpskog stanovni&scaron;tva o nekom gospodaru grada koji se zvao Zvonimir Neznabožac. Ali istorijska nauka ne može da pronađe tragove takvog lika. Postoje i banalna obja&scaron;njenja. Navodno, oblik utvrđenog grada, posmatran sa srpske obale Drine, podseća na zvono.Za&scaron;to se ono &quot;r&quot; popelo na zvonik i tu ostalo niko ne ume da objasni. Tada ugledam dva markantna zvonika, koji naknadno daju smisao imenu grada. Saborni hram u Zvorniku je osve&scaron;tan pre tri godine. Gradnja traje od 2008. Primećujem da su zvonici neobično visoki u odnosu na samu crkvu. Da nadvise solitere? Ili obnovljene džamije? Da se nametnu u odnosu na vertikalu brda? Da se zna čije je sve &scaron;to je u njihovoj senci?Visina uspostavlja dominantnu vidljivost, a vidljivost je ovozemaljska moć. To sam primetio u Mostaru. I na drugim mestima u Bosni i Hercegovini. Bogomolje kao markeri teritorije.Dud svojim crnim plodovima boji asfaltnu stazu kojom hodam pored reke. Obradujem mu se kao starom poznaniku. Setim se detinjstva, kada tamnocrvene tragove dudovog ploda sa prstiju nije mogao oprati nijedan sapun. Pa se setim jo&scaron; jednog pesnika, čije detinjstvo je proticalo zajedno sa ovom rekom, u ovom gradu: Abdulah Sidran.A juni je mjesec u svijetu. Ospu se ki&scaron;e,i minu. Ljubavlju gori nebo i mrljaju pisciruke indigom ko djeca dudom. Prepun je polenazrak. U polenu patnja mužjaka vri.Juni je mjesec u svijetu, i dud zri.Inače, grad se za vreme mog boravka, spremao za Vidovdanski sabor. Malo &scaron;ta govori da postoji i pesnički sabor. Jedno je srpska, drugo bo&scaron;njačka stvar. Aktivni, miroljubivi aparthejd. Svako po svom, mimo kom&scaron;ije. Po&scaron;to dobro poznajem i jedne i druge, kao i činjenice o mesnim nadgornjavanjima, po&scaron;to sam na nekoliko jezika čitao o ovda&scaron;njim zlim vremenima i inadžijskom temelju svake reakcije na drugo i drugačije, nisam iznenađen. Samo pomalo tužan.Obraduje me jedino plakat na kojem pi&scaron;e: Ovde trenira &scaron;ampion Evrope, Sara Ćirković. I zaista, mlada zvezda ženskog boksa je rođena u Zvorniku, odrasla je u Bratuncu, ali trenira u svom rodnom gradu.Jo&scaron; jedan gradski prizor me obradovao. Na jednom muralu prepoznajem scene i likove iz filma Otac na službenom putu. Malik mesečari. Me&scaron;a je na golootočkom službenom putu. Sena ga čeka.Iznad murala je oznaka &bdquo;Trg pobjednika Kanskog festivala&quot;. Da bi se znalo na kojeg se od dosada&scaron;njih 69 pobednika misli, mora da se pročita i obja&scaron;njenje na tabli, postavljenoj odmah do oznake Trga. Saznajem da je Op&scaron;tina Zvornik pokrovitelj ovog obeležavanja tri decenije od Zlatne palme u Kanu koju je dobio Emir Kusturica. &quot;Na inicijativu Svetosavske omladinske zajednice Zvornik ovim putem se čuva sjećanje na snimanje ovog filma u Zvorniku&quot;. U su&scaron;tini, ovo mi je simpatično.Imam samo dve zamerke. Jednu jezičku. &quot;Gran pri od strane međunarodne kritike&quot;. Izbaci&scaron; onu jezičku grbu &bdquo;od strane&ldquo; i bude dobro. Druga primedba se odnosi na ono &scaron;to ne pi&scaron;e, a trebalo bi. Bez Sidrana koji je ovde i&scaron;ao u &scaron;kolu i koji je bio scenarista, ne bi bilo tog kultnog filma. Možda očekujem previ&scaron;e od svetosavske omladine. Ali bilo bi po&scaron;teno.Odavde odlazim u onu kafanu Obrenovac, iznad Autobuske stanice, nadomak Drine. Da sredim utiske. Da ubijem vreme. Da mi bez upozorenja Oliver zapeva Cesaricu.

Zvornik: Grad u kojem se Drina, istorija i sećanja nikada ne razdvajaju

0 Komentari