Šta gledamo, a šta nam se događa

Paralelno sa uvoznim programom, lokalna je tradicija bila od sasvim drugačije važnosti – od početaka televizije na ovom prostoru 60-ih godina prošlog veka TV serijal je bio dokaz o kreativnom potencijalu i dostignutoj produkcijskoj zrelosti TV centara, istovremeno i dokaz kapaciteta i spremnosti publike i javnosti da određenu “priču” prihvati i “pročita”. Sadržaj serija se, na uglavnom indirektan način i bez tendencije da kritikuje, bavio aktuelnim ili istorijskim temama mladog jugoslovenskog socijalističkog društva. Jednostavno, njihova namena je bila emancipatorska – na prvom mestu zastupale su se određene ideje (npr. prilagođavanje gradskom životu nasuprot egzotičnog, ali i opresivnog ‘seoskog’ – “Samci”i “Vruć vetar” vs “Muzikanti", “Ljubav na seoski način”, kasnije i “Doktorka na selu”), dok je sama namena programa i način prikazivanja na diskretan način emancipovao porodicu i njen ambijent kao “osnovnu jedinicu” savremenog društva (istorijski termin ‘nedeljom od 8 uveče’ i svojevrstan tematski kompromis – za sve (tri) generacije po nešto).

Kako povod za ovaj tekst jeste aktuelna ponuda, pre svega na državnoj televiziji (konkretno, reč je o dve serije – “Kazneni prostor” i “Lisice”), i sve ono što bismo mogli da prepoznamo kao uzroke i posledice, tj. uspeh ili neuspeh  “televizije u tranziciji” da se poslužimo terminom beogradske TV kritike vratimo se još malo unazad. Savremena istorija TV serijala ovde se piše od druge polovine 80-ih i velikog projekta TV Beograd “Bolji život”, verovatno najambicioznijeg medijskog pokušaja prikazivanja našeg “društva u celini”. Kroz sukobe u porodici Popadić i probleme pre svega materijlane prirode, koji u poređenju sa onim što se zaista događalo 90-ih izgledaju decenijama daleko, mogli smo da se upoznamo sa koliko-toliko realnom slikom propasti jugoslovensko-srpsko-beogradske srednje klase. Raspadanje industrijske infrastrukture, školskih institucija, dekadentni i lenji činovnici, bivša buržoazija, nekulturni provincijalci, bahati majstori i skorojevići čije vreme tek dolazi... Tek kada je na srpskim ekranima sredinom devedesetih zapucketao novi serijal “Srećni ljudi” postalo je jasno koliko je priča o Popadićima tada već bila deo daleke prošlosti – haotična situacija u svim institucijama društva, mutni poslovi i sumnjiv novac, sumnja u “bolji život” i pre svega siromaštvo bili su svuda oko nas. Izgledalo je tada da je realnost jača od fikcije i da je pokušaj da se bude “srećan čovek” sve više upravo deo fikcije, a da su “standardi sreće” sasvim drugačije utemeljeni u realnom okruženju. Usledila su još dva TV serijala: “Gore-dole” je više od svega bio lament nad konačnim iščeznućem “građanskog Beograda” i socijalističke kvazi-buržoazije, dok se veoma gledana serija “Porodično blago” najpre može protumačiti kao pokušaj konačne emancipacije neminovnosti mešanja sela i grada, raličitosti kultura srpskog juga i severa, provincijskih i urbanih “obrazaca ponašanja”. 

Čini se da je svaki od ovih TV projekata na određen način pokušao da odgovori vremenu (istorijskom trenutku) u kom je nastao i da iza njega stoji izvesna doza ideološkog opravdanja. Ako se vratimo u sadašnjost i pokušamo da po istom principu prepoznamo i značaj “Lisica” i “Kaznenog prostora” u današnjoj Srbiji pre svega ćemo, uprkos žanrovskim i idejnim razlikama, zapaziti i izvesnu problemsku ili tematsku sličnost. U pitanju su serije čije je prikazivanje počelo krajem prošle godine (u razmaku od nedelju dana, u međuvremenu je prikazano svih 13 epizoda “Kaznenog prostora”). “Kazneni prostor” (scenario Nebojše Romčevića i režija Milorada Milinkovića) je klasičan sitcom u tradiciji “Pozorišta u kući” čiji su junaci članovi pomalo atipične savremene porodice (baka, unuka, zet), dok “Lisice” (scenario Ana Rodić, režija Gorčin Stojanović) pripadaju nečemu što bismo mogli nazvati “urbanom sapunicom” čija prevashodna namena nije da nasmeje publiku, već da joj ponudi neku vrstu ozbiljne generacijske priče. Ono što je na prvi pogled jasno je da obe serije prikazuju zemlju u kojoj živimo uz minimalnu količinu elemenata tzv. socijalne problematike, gotovo nijedan od likova (i u “Lisicama” i u “Kaznenom Prostoru”) ne oseća nelagodnosti materijalne ili egzistencijalne prirode. Nasuprot tim opipljivim problemima, kojima smo se godinama bavili, junaci ovih serija pre svega su suočeni sa pitanjima muško-ženskih odnosa, ljubavi, seksa, braka, porodice. Ipak, razlike u pristupu ovim problemima su velike – u “Kaznenom prostoru” reč je o savremenoj postavci tardicionalnih, patrijarhalnih vrednosti porodice, koja uprkos svim izazovima savremenog sveta  opstaje, dok je pokušaj da se “patrijarhalnost” i tradicija u “Lisicama” dovedu u pitanje time što ćemo za junake imati samosvesne i samostalne gradske devojke od 30 leta neuspeo i upravo nam likovi (same “lisice”) ne dozvoljavaju da poverujemo u njihovo samopouzdanje i odluku da same biraju svoj put. Provokativnost teme “Lisica” i želja da se prikaže “neki drugi Beograd”, čini se, doveli su do svojevrsnog kontraefekta – likovi koje čitava generacija mladih glumaca igra u seriji bivaju odbačeni upravo u sredini koju reprezentuju i od strane generacije koju predstavljaju (na sopstvenu nesreću, “Lisice” suviše liče na “Seks i grad”, po rečima autora, u koje nećemo sumnjati, sasvim slučajno, ali činjenica je da su poređenja sa career girls vršnjakinjama sa Menhetna beogradskoj ekipi donela samo loše poene). Bez želje da ulazimo u dalju analizu kvaliteta i autorskih dometa u ovom projektu, jasno je samo jedno – uprkos svemu gledanost serije u Srbiji je ogromna, “Lisice” su već nedeljama na prvom mestu svih istraživanja (gotovo 1,5 milion gledalaca u proseku), dok je istovremeno gledanost serije “Seks i grad” čak više od 20 puta manja (oko 60 hiljada, doduše, u pitanju su već prikazane epizode).

"Nema loših serija"

Čini se da je svaki od ovih TV projekata na određen način pokušao da odgovori vremenu (istorijskom trenutku) u kom je nastao i da iza njega stoji izvesna doza ideološkog opravdanja. Ako se vratimo u sadašnjost i pokušamo da po istom principu prepoznamo i značaj “Lisica” i “Kaznenog prostora” u današnjoj Srbiji pre svega ćemo, uprkos žanrovskim i idejnim razlikama, zapaziti i izvesnu problemsku ili tematsku sličnost. U pitanju su serije čije je prikazivanje počelo krajem prošle godine (u razmaku od nedelju dana, u međuvremenu je prikazano svih 13 epizoda “Kaznenog prostora”). “Kazneni prostor” (scenario Nebojše Romčevića i režija Milorada Milinkovića) je klasičan sitcom u tradiciji “Pozorišta u kući” čiji su junaci članovi pomalo atipične savremene porodice (baka, unuka, zet), dok “Lisice” (scenario Ana Rodić, režija Gorčin Stojanović) pripadaju nečemu što bismo mogli nazvati “urbanom sapunicom” čija prevashodna namena nije da nasmeje publiku, već da joj ponudi neku vrstu ozbiljne generacijske priče. Ono što je na prvi pogled jasno je da obe serije prikazuju zemlju u kojoj živimo uz minimalnu količinu elemenata tzv. socijalne problematike, gotovo nijedan od likova (i u “Lisicama” i u “Kaznenom Prostoru”) ne oseća nelagodnosti materijalne ili egzistencijalne prirode. Nasuprot tim opipljivim problemima, kojima smo se godinama bavili, junaci ovih serija pre svega su suočeni sa pitanjima muško-ženskih odnosa, ljubavi, seksa, braka, porodice. Ipak, razlike u pristupu ovim problemima su velike – u “Kaznenom prostoru” reč je o savremenoj postavci tardicionalnih, patrijarhalnih vrednosti porodice, koja uprkos svim izazovima savremenog sveta  opstaje, dok je pokušaj da se “patrijarhalnost” i tradicija u “Lisicama” dovedu u pitanje time što ćemo za junake imati samosvesne i samostalne gradske devojke od 30 leta neuspeo i upravo nam likovi (same “lisice”) ne dozvoljavaju da poverujemo u njihovo samopouzdanje i odluku da same biraju svoj put. Provokativnost teme “Lisica” i želja da se prikaže “neki drugi Beograd”, čini se, doveli su do svojevrsnog kontraefekta – likovi koje čitava generacija mladih glumaca igra u seriji bivaju odbačeni upravo u sredini koju reprezentuju i od strane generacije koju predstavljaju (na sopstvenu nesreću, “Lisice” suviše liče na “Seks i grad”, po rečima autora, u koje nećemo sumnjati, sasvim slučajno, ali činjenica je da su poređenja sa career girls vršnjakinjama sa Menhetna beogradskoj ekipi donela samo loše poene). Bez želje da ulazimo u dalju analizu kvaliteta i autorskih dometa u ovom projektu, jasno je samo jedno – uprkos svemu gledanost serije u Srbiji je ogromna, “Lisice” su već nedeljama na prvom mestu svih istraživanja (gotovo 1,5 milion gledalaca u proseku), dok je istovremeno gledanost serije “Seks i grad” čak više od 20 puta manja (oko 60 hiljada, doduše, u pitanju su već prikazane epizode).

Vraćamo se tako na večnu istinu izrečenu od strane nastavnice Ane Č. da “nema loših serija”. Ako je zaista tako, možda se može reći da postoji manje ili više svesna publika, ili ona koja je manje ili više spremna da bira. U prilog (retoričkoj) dilemi šta je važnije, program ili publika, podsetićemo se novogodišnjeg intervjua premijera Đinđića, datog pošto je Srbija mogla da pogleda po 3 epizode obe aktuelne serije, u kome se kao jedan od prioriteta za 2003 najavljuje “reforma mentaliteta”. Koliko smo odmakli u tome i koliko nam taj neugodni i dugotrajni proces olakšava 60 prime-time minuta nedeljom, procenite sami.