"NATO testirao oružje na civilima"

Ovaj izveštaj je, kako je preneo portal Gazeta ekspres, sačinio šef misije za prostorni program UN Bakari Kante.

U izveštaju se objašnjava da su snage NATO-a bombardovale u vreme setve, a osiromašeni uranijum je uticao na kvalitet vazduha, zemlje i vode, što je rezultiralo posledicama u lancu ishrane.

Kao posledica toga buduće generacije su izložene povećanju broja obolelih od raka, leukemije, abortusa, deformacija novorođenih beba, navodi Gazeta ekspres.

Deo izveštaja šefa komisije OUN Bakarija Kantea 1999. godine o užasnim posledicama bombardovanja Srbije nikada nije javno objavljen.

Delovi tog izveštaja su, ipak, dospeli u javnost zahvaljujući nezavisnom američkom novinaru Robertu Džejmsu Parsonsu.

"Svaki značajniji cilj u Srbiji tokom NATO bombardovanja 1999. godine gađan je različitom vrstom oružja. Jedan od najviših zvaničnika UNEP (Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu, čiji su stručnjaci istraživali posledice bombardovanja) potvrdio mi je to. Oni su zapravo testirali oružje na civilnom stanovništvu. To je nezapamćen ratni zločin."

Ovako, za "Novosti", Robert Džejms Parsons, novinar koji je objavio tajni izveštaj UN o posledicama NATO bombardovanja, sumira napad na tadašnju SRJ.

Nezavisni novinar, čiji su tekstovi o NATO agresiji objavljeni u nekoliko švajcarskih dnevnika, kao i u francuskom "Mondu", kaže da je to bila prva u nizu "humanitarnih" intervencija koje su dovele do stravičnih stradanja, poput one koja je razorila Libiju.

Kaže da je i danas zapanjen zbog toga što su Amerika i NATO odlučili da jedan narod usred Evrope zaspu bombama sa osiromašenim uranijumom.

Parsons tvrdi da je u to vreme sprovedena strašna kampanja u medijima da bi se sakrile katastrofalne posledice bombardovanja i opravdao napad na Jugoslaviju.

"Tim UNEP je, dok je još trajalo bombardovanje, sastavio preliminarni izveštaj o humanitarnoj katastrofi koji je izazvalo bombardovanje osiromašenim uranijumom, ali taj izveštaj nikada nije zvanično objavljen. Kada sam ga ja objavio u novinama, i sam sam trpeo velike pritiske zbog toga. U to vreme još je bilo živo sećanje na posledice koje su američki vojnici trpeli zbog korišćenja uranijumske municije u Zalivskom ratu. NATO ni po koju cenu nije hteo da dozvoli da se govori o osiromašenom uranijumu u Evropi", priča Parsons.

NATO je, prema Parsonsovim rečima, pokušao da spreči Ujedinjene nacije da posle rata pošalju tim istraživača u Srbiju. Na kraju, napravljen je kompromis - ekipa Ujedinjenih nacija je došla u Srbiju, ali nigde nisu išli bez pratnje vojnika NATO-a. Taj drugi izveštaj objavljen je 2001. godine.

"Vodili su ih isključivo na mesta na kojima nije korišćena uranijumska municija ili na lokacije koje su pre toga očistili. Izveštaj koji je posle toga sastavljen je besmislen. Zapadni mediji se tim problemom gotovo uopšte nisu bavili. Iz nekog razloga jednostavno su slušali ono što je Džejmi Šej govorio", kaže Parsons.

Međutim, kod službenika i vojnika koji su posle bombardovanja poslati na Kosovo svest o opasnosti od radijacije izazvane posejanim uranijumom i te kako je postojala.

Parsons navodi primer holandskih vojnika koji su upozoreni da na Kosovu ne jedu ništa van vojnih baza u kojima su im služili uvezenu hranu.

"Frederik Barton, zamenik visokog komesara UN za izbeglice, tražio je od Svetske zdravstvene organizacije da uradi studiju o uticaju uranijumske municije. Ta studija nikada nije završena, jer je Međunarodna agencija za atomsku energiju iskoristila svoje pravo da to zaustavi", objašnjava Parsons.

Ipak, kako priča ovaj novinar, jedan ruski profesor iz SZO dao je nezavršen izveštaj Bartonu.

"Posle toga, on je tražio da se na Kosovo ne šalju trudnice, kao i da se uvede pravilo da niko ne može da bude poslat na Kosovo ako ne želi. Barton je nakon toga ostao bez posla, iako je već bio viđen za naslednika Sadako Ogate na čelu Komesarijata", rekao je Parsons.

U Srbiji nije pronađena uranijumska municija

Foto: Tanjug (arhiva)

Priču o katastrofalnim posledicama sejanja uranijuma na teritoriji naše zemlje oživeli su poslednjih dana mediji u Prištini, koji su prvi put otvoreno progovorili o ovom problemu.

Albanske vlasti na Kosovu zataškavale su pred svojim stanovništvom da je bombardovanje osiromašenim uranijumom najviše štete nanelo upravo na teritoriji ove pokrajine, gde je, prema izveštaju, bačeno oko deset tona bombi sa osiromašenim uranijumom.

Da je situacija na Kosovu daleko dramatičnija nego u ostatku Srbije, objašnjava i dr Ilija Plećaš, naučni savetnik Instituta "Vinča".

Njegov tim je bio zadužen da "čisti" teritoriju gađanu uranijumskim projektilima, ali severno od Kosova. U južnoj pokrajini, objašnjava, do danas nema saznanja da je organizovano uklanjanje osiromašenog uranijuma sa terena.

Sa druge strane, stručnjaci Instituta "Vinča" i pripadnici vojske očistili su teren od zaostalih projektilakoje je NATO bacio, gde god je severno od Kosova gađano municijom sa osiromašenim uranijumom.

Problem je bio što su nalog da to rade dobili čak tri godine nakon bombardovanja.

Za to vreme uranijum iz projektila spirale su kiše, a opasne čestice dospevale su u zemlju i vodu. Očistili su lokacije Reljan u opštini Preševo, Pljačkovicu kraj Vranja, Bratoselce i Borovac na teritoriji Bujanovca.

"Odgovorno tvrdim da mimo ovih lokacija nigde nije bilo uranijumske municije. Proveravali smo sve delove Srbije i ništa nismo našli. Možda je na ovim lokacijama na jugu ostao neki projektil, ali duboko u zemlji, pa nismo mogli da ga otkrijemo. Sve što je bilo do jednog metra dubine, izvađeno je. Tada smo doneli između 15 i 20 sanduka tog radioaktivnog materijala u "Vinču", spakovani su u još sigurnije pakovanje i odloženi u Hangar 2, gde se i danas čuvaju", izričit je dr Ilija Plećaš, naučni savetnik Instituta "Vinča".

Problem je, napominje naš sagovornik, što Srbija nikada nije izgradila trajno odlagalište radioaktivnog materijala, već se ovi projektili i drugi ozračeni materijali čuvaju u naučnom institutu na periferiji Beograda.