Oružje i nasilje u porodici

Nedavni događaj u Žitištu ponovo je izneo na videlo tri velika, ali često zanemarivana problema – dostupnost velikog broja nelegalnog oružja, njegov uticaj na javnu bezbednost, a posebno njegov uticaj na nasilje u intimnim partnerskim odnosima i nasilje u porodici.

Kao i ostatak Zapadnog Balkana, Srbija je preplavljena vatrenim oružjem. Nadležni organi procenjuju da je između 200.000 i 900.000 komada oružja u ilegalnom posedu, što je zapanjujuća cifra. Ovo oružje je jeftino i lako dostupno. Takvo oružje je korišćeno i u Žitištu. Međutim, sudeći po mnogim reakcijama, mali broj ljudi je bio šokiran činjenicom da neko poseduje automatsku pušku, iako je to protivzakonito. I upravo u tome je problem.
Laka dostupnost malokalibarskog i lakog oružja, njihova nepoznata lokacija i ubojitost predstavljaju ozbiljnu pretnju. Osim što podstiče vršenje zločina, nekontrolisano širenje ove vrste naoružanja ugrožava bezbednost u ostalom delu kontinenta, budući da je ilegalno oružje iz regiona korišćeno u terorističkim napadima u Parizu i Briselu. Stoga ovu pretnju treba shvatiti veoma ozbiljno.

Međutim, ovo nije jedini problem. Postoji jasna veza između posedovanja nelegalnog oružja i nasilja u porodici, kao i nasilja u intimnim partnerskim odnosima. Podaci koje je prikupila mreža Žene protiv nasilja pokazuju da je čak 45 odsto žena žrtava intimnog partnerskog nasilja bilo ubijeno vatrenim oružjem u Srbiji 2015. godine. Na osnovu baze podataka Sekretarijata Ženevske deklaracije, od 48 država za koje su bili dostupni pouzdani podaci za period od 2007. do 2012. godine, Srbija je rangirana na sedamnaestom mestu po procentu žena ubijenih vatrenim oružjem. Procenjuje se da prisustvo vatrenog oružja povećava verovatnoću smrtnog ishoda za žene pet do dvanaest puta u poređenju sa slučajevima kada vatreno oružje nije korišćeno. Dakle, u praksi, posedovanje oružja u kući ne štiti žene, već ih izlaže riziku od smrtnog ishoda.

Nasilje u porodici je kompleksna pojava i potrebne su posebno prilagođene mere. Na sreću, postoje prakse iz kojih se može izvući pouka. Primera radi, reforme zakonodavstva u vezi sa posedovanjem oružja i izdavanjem dozvola, sprovedene u državama kao što su Kanada i Australija, koje su uzele u obzir specifične karakteristike pojave nasilja u porodici, dovele su do naglog opadanja ukupnog broja ubistava, a naročito do smanjenja ubistava žena. U Kanadi je ukupna stopa ubistava smanjena za 15 odsto, dok je stopa ubistava žena opala za 45 odsto. Ovo jasno pokazuje da postoji čvrsta veza između uvođenja oštrijih i ciljanih mera za kontrolu oružja i smanjenja smrtnih ishoda u slučajevima intimnog partnerskog nasilja.

Uklanjanje nezakonitog vatrenog oružja zahteva dugoročnu strategiju, potpunu i nepokolebljivu političku opredeljenost, kao i složena rešenja. Kampanje za legalizaciju i prikupljanje oružja jesu deo rešenja, ali da bi one bile delotvorne, moraju da budu dugotrajne, dobro isplanirane, bezbedne i inovativne, kao i da aktivnije uključe građane/ke i doprinesu izgradnji poverenja između policije i stanovništva. Predaja oružja policiji trebalo bi da se vrši na bezbedan način, izbegavajući da se građani/ke i policijski službenici/e dovode u opasnost.

Kao država kandidat za članstvo u EU, Srbija će morati da prevaziđe ozbiljne prepreke na svom putu do članstva s obzirom na prisustvo tolikog broja nelegalnog oružja. To se može postići ukoliko Srbija promeni svoje politike tako da one u potpunosti sagledaju sve smrtonosne rizike koje nosi nelegalno vatreno oružje, a posebno u slučajevima nasilja u porodici i nasilja u intimnim partnerskim odnosima. Restriktivnije zakonodavstvo nije jedino rešenje ovog problema. Pored toga, potrebna je dugoročna posvećenost i snažan, usklađen odgovor društva i institucija. Ujedinjene nacije su spremne da podrže Vladu u sprovođenju ovih promena.