Uoči Svetskog dana prevencije samoubistva

Kada 1970-ih novine u Detroitu zbog štrajka nisu izlazile nekoliko dana, primećeno je da se broj samoubistava smanjio. Interesantno je da kada su novine nastavile da izlaze, i stopa samoubistava se vratila na onu pre štrajka. Ovaj fenomen primećen je i tokom štrajka novinskih kuća u Njujorku. Nije poruka da smo bez novina srećniji, već da postoji veza između načina novinskog izveštavanja o samoubistvu i njegove učestalosti.

Ovu vezu rasvetilili su događaji iz Beča gde se, u periodu od pet godina, od 1984. do 1987. godine, neverovatnom brzonom uvećao broj samoubistava u tamošnjem metrou. Analizom objavljenih tekstova primećeno je da su ova samoubistva u medijima dobila ogromnu medijsku pažnju, da su prikazivana na prvim stranicama kao udarne, senzacionalne vesti, a da je sam čin oduzimanja života glorifikovan. To je doprinelo pojavi onoga što se zove “kopiranje samoubistva” (copycat suicide). Daleko od toga da je neko okrivio novinare što pišu o samoubistvu, niti bi rešenje bilo da o toj temi zaćute!. Velika većina, kako pokazuju rezultati jedne ankete, nije ni svesna da njihovo izveštavanje može uticati na zaraznost suicidnog ponašanja. Pravo rešenje bilo bi pomoći im sa nekom vrstom “uputstva za bezbedno izveštavanje” koje bi, zajedničkim snagama, sačinili suicidolozi, psihijatri, psiholozi i predstavnici medija. I kada je u Austriji takvo uputstvo sačinjeno, i medijske kuće počele da ga se pridržavaju, a novinari da menjaju način izveštavanja o samoubistvu, bilo je potrebno samo šest meseci da se procenat samoubistava u Bečkoj podzemnoj smanji za 75 odsto.

Verovatno se pitate kako je uopšte moguće da dođe do tog fenomena koji se zove “kopiranje samoubistva” i kako je uopšte moguće “zaraziti” nekoga idejom o samoubistvu? Potrebno je naglasiti da samoubistvo nije ideja koja se može nekom staviti u glavu (ne govorimo ovde o sektama!). Mnogi ljudi veruju upravo u suprotno od ovoga i zato se i plaše da pričaju na tu temu sa osobom koja pokazuje znake očaja, tuge, beznađa, ili daje izjave u tom smislu. I upravo onda kada je osobi koja je u krizi ili je ophrvana problemom najpotrebniji razgovor, mi se uplašimo da ne pogoršamo stvari, uplašimo se da je pitanjem ne usmerimo u neželjenom pravcu, i....i ostavimo čoveka na cedilu! Jer, priznaćete, nikako ne možemo staviti ideju o samoubistvu u nečiju glavu tako što ćemo o tome pričati, ili postavljanjem pitanja o raspoloženju, osećanjima, planovima. A, ako je ona već u nečijoj glavi, onda ćemo slušanjem bez osude i razumevanjem za ono kako se čovek oseća... posaditi seme nade. Jer, osoba koja razmišlja o samoubistvu prolazi kroz različite delove pakla, mučenja, strahova, dvoumljenja (da li ili ne)... poznato joj je sve ono iz arsenala “ne bi trebalo”, jer i sama zna da ne bi trebalo zbog roditelja, zbog dece, zbog ovoga ili onoga, a sa druge strane to svakodnevno očajanje, bolovi, osećanja bezizlaznosti, iscrpljenost... čine ideju o okončanju života sve primamljivijom. I zamislite da u tom i takvom trenutku upitate osobu “da li ti se čini da ne možeš/ne znaš kako dalje?”, kakvo bi to olakšanje bilo, jer eto, bar neko pokazuje razumevanje...

Ako nije tačno da se ideja o samoubistvu može ubaciti u nečiju glavu, kako je onda moguće da se nepodobnim novinskim izveštavanjem ljudi ipak mogu zaraziti takvom idejom? Ne zaboravite jednu važnu stvar, a to je da novinski tekstovi i TV vesti stižu i do onih koji su depresivni, bespomoćni, usamljeni, očajni i kojima se čini da je njihov problem nerešiv i koji razmišljaju o okončanju života. I kada osoba u takvom stanju koje nazivamo “suicidnom krizom”pročita na prvoj stranici novina da se neka poznata ličnost ubila tako što je pucala sebi u glavu, ili skočila sa mosta, sa nizom detalja o tome kako je nađena, ko je našao, šta kažu susedi, a šta rođaci, pa još propraćeno i slikama pored reči....onda suicidna osoba može u tome da vidi za sebe neku zadnju kap ili zadnji teg ili zadnji argument koji će prevagnuti na onu stranu suprotnu od života, jer ako je to bilo rešenje za nekoga ko ima slavu i novac i popularnost i divljenje.....onda je to dobro i za mene, može da kaže u sebi. Nije novinarski tekst STAVIO IDEJU u nečiju glavu, niti je nametnuo protiv volje onoga ko čita ili gleda ovu vest. Ali je mogao svojim pristupom temi da poveća takozvanu “kognitivnu dostupnost” ideje o samoubistvu nekome ko već o tome intenzivno razmišlja. Nisu novinari izmislili metode za okončanja života, ali, pišući o njima senzacionalistički, spominjući ih i opisujući u detalje, često uz fotografije mesta i ljudi, pa još na prvoj strani, čine ih prihvatljivim. Osoba u suicidnoj krizi može da vidi priliku za sebe, da i sama postane vest, priča ili poruka...

Mnoge zemlje se mogu pohvaliti ovim uputstvom za novinarsko izveštavanje o samoubistvo. Uglavnom im je zajedničko sledeće:

nepoželjno tj. izbegavati	poželjno
detalje o načinu na koji je osoba sebi oduzela život	objavljivati brojeve telefonskih službi, jer samo ako ljudi znaju za njih - pozvaće
objavljivanje vesti na naslovnoj strani, spominjanje reči “samoubistvo” u naslovu teksta, ili da to bude udarna vest na TV	pisati o faktorima rizika i šta raditi ako ih primetimo kod nekoga u svojoj okolini
objavljivanje fotografije preminulog kao i mesta događaja	da su objavljene priče kratke, ali je važno objaviti ih uvek uz informacije o prevenciji
predstavljati ga u romantičnom svetlu ili kao herojsko delo, odobravati ga	navoditi primere pozitivnog ishoda kod suicidne osobe
prikazivati ga na pojednostavljen način, uzrokovanim jednim događajem	pisati o tugovanju onih koji su izgubili nekog svog putem samoubistva

Ove nam informacije mogu poslužiti da shvatimo neke od razloga za tužnu popularnost Brankovog mosta. Već samo ime koje je dobio po piscu koji je sa njega skočio u smrt kao da je ponelo pečat delatnosti. Neverovatnu popularnost donelo mu je izveštavanje povodom one mlade devojke koja je odvratila čoveka od namere da skoči, popularnost koja je rezultirala njenim zapošljavanjem u miliciji. Šta je bilo sa mladim čovekom nismo saznali. Ono što smo tada još saznali bili su otpori motorizovanih prolaznika koji su negodovali zbog toga što su morali da stoje na mostu i čekaju da se pregovori sa potencijalnim samoubicom okončaju. Međutim, negativni stavovi prema samoubistvu su zabrinjavajuće široko prisutni, mnogo više nego što je kolona zarobljenih vozača. I zato bi bilo opasno kada bi novinari ućutali o toj temi, jer bi se otpori nesmetano širili.

Da li imate neki predlog kako da učinimo Brankov most manje poželjnim mestom za one koji su rešili oduzeti sebi život? Pošaljite nam ga. A kako se približava 10 septembar, Svetski dan obeležavanja prevencije samoubistva, najbolji predlog biće nagrađen. Da bi bili što nadahnutiji, pročitajte obavezno (bar) dve knjige. Jedna je Nik Hornbi “Dug put do dna”, a drugu možete besplatno skinuti sa sajta www.kriznicentar.com, autor je Pol Kvine, a zove se “Samoubistvo, konačna odluka”. A, ima još jedna sasvim tanjušna a zove se “Zašto se niste ubili”, Viktora Frankla. Vaše predloge nestrpljivo išcekujemo.

Branka Kordić, Koordinator telefonskog savetovališta za prevenciju samoubistva