Jugo vozi poslednji krug

Neizbežan kraj „zlatne ere” srpske automobilske industrije, započete pre više od pola veka u pogonima „Zavoda Crvena zastava”, najavili su i ministar Mlađan Dinkić i generalni direktor Grupe „Zastava vozila” Zoran Radojević. Za svoje „oldtajmere” kragujevačka fabrika će biti vezana samo još zakonskom obavezom o proizvodnji delova za ove modele u kontingentu koji zadovoljava sedmogodišnju potrošnju.

Proizvodnja Juga i ostalih modela iz domaćeg programa biće obustavljena najverovatnije 2009. godine, a tačan datum, prema Radojevićevim rečima, biće poznat tek nakon konkretizacije ugovora sa Fiatom, koji bi trebalo da bude potpisan sledećeg meseca. Dakle, na jesen 2009. biće saopšten datum „odlaska u penziju” popularnog Juga, prvog samostalnog projekta kragujevačke fabrike automobila. Svi ostali Zastavini modeli su, naime, bili replike torinskog giganta, od Fiće, preko Stojadina i Osmice”, pa sve do Floride.

Zvuči patetično, ali dolazak Fiata, koji će udahnuti novi život Zastavi, označiće i definitivan kraj „temperamentnog štediše”, kako je kragujevačka fabrika s početka osamdesetih godina prošlog veka, kada je Jugo počeo da se proizvodi, reklamirala svoj novi model.

Biće to zasigurno i prilika da se podsetimo „posla stoleća”, kako je nazvan aranžman sa SAD u vezi sa izvozom „jugića” na tamošnje tržište. Za pet godina, od prvog transporta 23. jula 1985, pa sve do 1990, Zastava je dilerima u SAD isporučila ukupno 141.511 ovih vozila. Ko zna šta bi bilo da kraj tog posla nije bio i kraj SFRJ, koja je počela da se cepa po republičkim šavovima!?

Iako je cela priča oko firme „Jugo Amerika” imala svoju političku pozadinu, tadašnji direktor Zastave Rodoljub Micić svojevremeno je za „Politiku” objasnio i finansijski krah ovog posla. Naime, niska cena od 3.990 američkih dolara bila je fiksna, a Zastava je repromaterijal plaćala u nemačkim markama, koja je baš u tom periodu enormno jačala u odnosu na dolar.

„Posao stoleća”, koji je iniciran na najvišem državnom nivou, svakako je bio osuđen na propast, ali se mnogi Kragujevčani još uvek sećaju euforije sa kojom je „jugić” ispraćen za SAD. Ulice su bile okićene američkim i jugoslovenskim zastavama, baš kao i brod „Erika Bolton”, kojim je prvi kontingent vozila transportovan iz luke Bar za Baltimor.

Pompezno najavljen aranžman od samog početka pratile su brojne kontroverze. Jugo je, naime, 1981. proglašen najboljim autom u Srbiji, a prve godine izvoza, 1985, „Njujork tajms” ga je proglasio najgorim autom u SAD, dok ga je magazin „Tajm” 2007. godine svrstao na listu 50 najgorih automobila svih vremena. Američki pop artisti koristili su ga za svoje performanse, hrvatska emigracija dizala je u vazduh placeve na kojima se prodavao. Čitav posao vodio je Malkolm Briklin, sumnjivi američki biznismen, koji je upropastio više sličnih projekata i firmi, ali sam nikada nije bankrotirao. Isti čovek se u Kragujevcu pojavio i posle 2000, ali je ubrzo potom nestao.

Tu tragikomičnu istoriju „jugića” Kragujevčani su s početka serijske proizvodnje, koja je pokrenuta 28. novembra 1980, videli sasvim drugačije. Baš kao i većina Jugoslovena koji su u Jugu prepoznali novog Fiću. Mali, a dovoljno velik za porodični prtljag, startan, a ne troši mnogo i, što je najvažnije, delovi su se mogli naći „na svakom ćošku”. Viceve o grejačima na zadnjem staklu koji su tu da bi vozač mogao da greje ruke dok gura pokvareni auto, Kragujevčani su primali blagonaklono, tvrdeći da ih „jugić nikad nije izdao”. Svi su ga, jednostavno, voleli.

Do ovog trenutka, u Kragujevcu je proizvedeno oko 800.000 ovih automobila, a trenutno se u Zastavi svakog meseca napravi oko 450 „jugića”. Treba, međutim, napomenuti, da gubitak po komadu najjeftinijeg auta u Evropi iznosi oko 500 evra, zbog čega država godinama subvencionira Zastavu.

Jugo je, podsetimo, sa zapreminom motora od 1.000 i 1.100 kubika, imao nekoliko varijanti (od 45, 55, 60 i 65 konjskih snaga), a bio je i jedini Zastavin auto koji je imao i svoju kabriolet verziju. Takvog jednog, i dan-danas, po sopstvenom priznanju, vozi ministar Božidar Đelić.

Međutim, kad se više ne bude proizvodio, „jugići” će, s obzirom na platežnu moć većine stanovništva, i dalje „gutati asfalt” po srpskim putevima. Polovan ne košta više od 1.000 evra, delova ima „u svakom dvorištu” i „ispod svake šljive”, pa će se krpiti dok limarija načisto ne propadne. Treba li išta više reći o „velikom-malom Jugu”, kad je i Lorens Iglberger, ambasador SAD u Jugoslaviji, bio u Upravnom odboru firme „Jugo Amerika”.

Članovi jugoslovenskog lobija u Vašingtonu, poput Lorensa Iglbergera (kasnije državnog sekretara u Bušovoj administraciji) projektom „Jugo Amerika” ponudili su Srbiji i Jugoslaviji poslednju veliku priliku za ekonomski oporavak – pisao je dr Predrag Simić, bivši direktor Instituta za međunarodnu politiku i privredu i sadašnji ambasador Srbije u Parizu.

Jugo je, definitivno, bio jedan od poslednjih pokušaja okretanja Jugoslavije ka Zapadu. Možda će Zastava sa Fiatom ovoga puta imati više sreće.

Izvor: "Politika"

Proizvodnja Zastave 10 do 2011?

Sudeći po rečima direktora Zastave automobila Zorana Bogdanovića model Zastava 10 proizvodiće se do 2011. godine.

Bogdanović je ocenio da je italijanski partner zainteresovan da zadrži proizvodnju Zastave 10, koja se radi prema licenci za model Punto 3, najprodavanije Fiatovo vozilo u Evropi.

"Fiat će planove za Zastavu 10 precizirati ugovorom o zajedničkom ulaganju, što znači da će biti doneta odluka o obimu proizvodnje, izboru tržišta i brendu pod kojim će se vozilo i dalje proizvoditi", naveo je on.

"Sa linija silazi 400 automobila mesečno , a proizvodnja bi, ako Fiat tako odluči , mogla da bude i udvostručena uz minimalne investicije u opremu i upošljavanje 20 odsto novih radnika", rekao je Bogdanović.

Serijska proizvodnja Zastave 10 u Kragujevcu počela je sredinom 2007. godine i do sada je proizvedeno četiri hiljade vozila.

„Jugić” u Holivudu

U filmu „Umri muški 3” iz 1995. godine Brus Vilis i Semjuel L. Džekson jure žutim „jugićem” zle momke i ne uspevaju da ih stignu, da bi Vilis opsovao na račun stranih kola. Ideja da se koristi Jugo pozajmljena je iz trilera „Vrana” iz 1994. godine sa Brendonom Lijem, u kojem se jedan od junaka filma „zakucava” u policijska kola zbog loših tehničkih karakteristika vozila, uz psovke na račun „jugića”.

Zaplet kriminalističke komedije „Ko je ubio Monu” iz 2000. godine sa Denijem de Vitom baziran je na misterioznoj pogibiji glavne junakinje koja, vozeći Jugo, sleće u provaliju.

Autor: Brane Kartalović, Politika

Sto dolara za nepredviđeno održavanje

Bez obzira na titulu „Mona Lize loših automobila" koju je „Tajm" dodelio Jugu, vlasnici tog vozila u Americi, u brojnim komentarima na Internetu, imaju i drugačija mišljenje. O tome svedoče mnogobrojna pozitivna iskustva, poput jednog vozača „jugića" koji je prošle godine došao do zaključka da je za četiri godine prešao 148.000 milja i da je za to vreme potrošio samo sto dolara za nepredviđeno održavanje. Verovatno na osnovu sličnog iskustva, jedan Amerikanac je poručio da će u svojoj garaži uvek imati jedan Jugo. On se, naime, ne seća kada je rezervni deo platio više od 20 dolara.

- Uz redovnu promenu ulja i kaiševa, nikada nisam imao problem. Ovo je odličan mali automobil - glasi komentar iz decembra 2001. godine.

O kvalitetu Juga za američko tržište, koji je bio znatno kvalitetniji i moderniji od vozila koje je Zastava prodavala na domaćem tržištu - ondašnjoj velikoj Jugoslaviji, svedoči i iskustvo jednog vozača sa Malte. On tvrdi da je Jugo najbolji automobil koji je ikada imao. Posebno zbog loših puteva na Malti i činjenice da na svom Jugu 45-A nikada nije menjao amortizere.

„Jugo me nikada nije razočarao. Voleo bih da su i ljudi tako pouzdani."

Autor: M. L., Politika