Preporuka za čitanje: "Gubilište" Mirka Kovača

Piše: Silvana Hadži-Đokić

Izvor: Ekspres.net

Nakon prvog romana „Gubilište“ iz 1962, hvaljen i kuđen, izabrao je Beograd, kao najbolje mesto za život, ispred purgerskog Zagreba i gospodstvenog Dubrovnika. Prijatelj s Danilom Kišom, Borislavom Pekićem i Filipom Davidom, u istom mahu je osećao da je ovde, u Beogradu, i domaćin i gost.

Put individuacije, duhovnog razvoja protagoniste „Gubilišta“ prati nepopravljiva usamljenost. Ćudljiva kob tišine. Iako mlad, stupa stazom i bogazom staraca, koji su odvajkada bivali teret svima. I u „Gubilištu“ vidimo jednog kako se odjednom strmoglavio na patos ogaravljenog vagona, a da niko nije primetio njegovo odsustvo.

Kao školovani dramaturg Mirko Kovač suvereno vlada rečima, bilo da su izgovarane škrto, prećutane ili obilno naviru. Iz njegovog romana zveči samoća, prokletstvo izabranih. Jednako biva svakom koji izvine šiju iznad okvira kolektivnog, animalnog, i napusti košnicu nagonskog života. Stradalnik dodiruje brisan prostor bez ljudi, kao da je na drugoj planeti, i osluškuje graktanje lešinara, niske ili visoke frekvencije slabašnog ili uspaničenog unutrašnjeg glasa.

Glavni junak je u zatvoru, samici, istovremeno, mesto mu je u bolnici, pati od sušice, izolovan, zaražen samoćom, bez perspektive da će period izolacije u budućnosti biti okončan. Njegova tamnica je u vrletima hercegovačkog krša, ali i u duši, gde sunce nemilosrdno prži, a kamen gori. Utamničeni je dobio odsustvo da ukopa oca, otpadnika od crkve, proroka i raskolnika, takođe tuberkuloznog. Da bi izvršio svoju misiju, mora sporo i dugo da putuje vozom u kupeu treće klase, okružen saputnicima koje ne može birati. Potom prisustvuje sahrani-litiju, raskošnoj ikonografiji pravoslavne bogomolje u sprženoj zabiti, svedoči živopisnom obredu sahranjivanja, koji čine ožalošćeni, sveštenici, narikače i verni narod. Beli feloni, crne rize, mrtvački pokrovi i podaščani, ručno izrađeni sanduci, stvoreni su tu za nas. Nejasno je da li Raskoljnikov „Gubilišta“ nakon opela oca beži ili se vraća u tamnicu, tek zmije otrovnice ga gone, šište u njegovom pravcu, pripovedajući o bezizlazu ljudskom zmijskim jezikom, naposletku ga sustižu i dave. Eto kakva je sudbina pojedinca, čemerna i mračna, poput teškog oklopa koji ne možemo skinuti. Kao ni sopstvenu kožu. Usudu se ne može izmaći, završavamo život kao naši očevi i dedovi, na uglačanom kamenu nekog gumna, sprženi zracima sunca, pod svetlima kosmičke pozornice.

Nakon „Gubilišta“ doživeo je ne samo raskošne pohvale, već i prostačke, neknjiževne kritike: „Gubilište je stvar za psihijatre. Ono nije nikakvo vrijedno književno djelo. Lično smatram da treba pozvati na odgovornost one koji su ga štampali i one koji su ga tako nekritički pohvalno ocijenili.“ (Hamdija Puzić, Svet, 1963). Takvi su se Hamdijini sledbenici u slepoj mržnji povampirili devedesetih godina prošlog veka i zašli među narod kao legion demona. Počeo je poslednji Sud. Apokalipsa Balkanika.

Veliki pisac, umesto kamenice, cigle ili batine, bez pravog povoda, od samoproglašenog četnika, zaradio je foto-aparat u glavu. Stranu tom hulitelju i nasilniku, držao je i lekar u kolima hitne pomoći, mada se nisu odranije poznavali. Nakon incidenta Mirko Kovač je napustio Beograd, svoje dojučerašnje prebivalište, kao da je preseliti se, natovariti višedecenijski prtljag i još starije kofere uspomena, bilo lako i zabavno.

Osvanuo je u Rovinju. Dve decenije kasnije, uz obnovljeno izdanje „Gubilišta“ napisao je predgovor srpskom izdanju, detalj iz memoarske knjige u nastajanju „Vreme koje se udaljava“, o susretu sa Oskarom Davičom daleke 1963.

Beograd, grad koji je izabrao za život i karijeru, ili obrnuto, koji je njega izabrao, preobrazio se preko noći. Promenio svoju ćud. Od multikulturalnog, tolerantnog, prijateljskog, strmoglavio se u jednonacionalni, uskogrudi, lažno patriotski, koji mrzi i progoni slobodne duhove. Huligani su otpočeli svoj atavistički ples-hajku. Nalik plemenu ljudoždera.

Priseban, mada razbijene glave, izabrao je da ode. U tišini. Pasivan otpor kao odgovor brutalnom i nasilnom nacionalizmu, bio je ujedno njegov odgovor zlu. Iako je bio kao od brega odvaljen, stamen i kršan, nije se hteo boriti sa buvama ljudskim koje su ga ujedale za noge, ruke i oči. Izabrao je novu neutralnu sredinu, manje kontaminiranu. Srećom, uprkos izjavi: „Ne bavim se praštanjem, nisam sveštenik“, dozvolivši nakon dve decenije novo izdanje svoje proze ovdašnjoj izdavačkoj kući, na onaj svet 2013. je otišao pomiren sa Beogradom, gradom iz koga je oteran, potpisavši mu, svojim književnim povratkom oproštaj, aboliciju amputirane ili zakržljale savesti.

.