"Fotografija ostaje trajno"

Za legendarnog fotoreportera Tanjuga, Živorada Žiku Vučića, i danas, u desetoj deceniji života, fotografija znači više od pisane reči, jer, kako kaže, tekst je moguće izmeniti, a fotografiju tada kad je počinjao, 1937. godine, a i decenijama kasnije, nije - fotografija ostaje trajno.

Izvor: Tanjug
Podeli

Vučić je svojim objektivom zabeležio neke od najvažnijih događaja druge polovine 20. veka, kao što je sahrana zagrebačkog nadbiskupa i kardinala Alojzija Stepinca, zatim zemljotres u Skoplju, sve konferencije Pokreta nesvrstanih, atentat na jugoslovenskog ambasadora u Štokholmu Vladimira Rolovića... ali ostao je upamćen kao fotoreporter koji je bio akreditovan u Kabinetu tadašnjeg predsednika SFRJ Josipa Broza Tita kojeg je pratio 27 godina.

Na izložbi fotografija "Živorad Vučić - svedok vremena" koja će pred očima javnosti biti od utorka, 19. marta, u Galeriji "O3one" biće predstavljen samo mali deo onoga što je ovaj fotoreporter Tanjuga ostavio u amanet narednim generacijama.

Vučić je Tanjugu pričao o svom životu, radu agencije i zanimljivostima koje su ga pratile tokom radnog veka. U ovoj novinskoj agenciji je bio od 1949, pa sve do penzije 1983. godine.

On je primetio da je odnos prema fotoreporterima "u njegovo vreme" bio znatno drugačiji nego danas. Radi poređenja, kazao je da u današnje vreme posmatra fotoreportere koji stoje ispred predstavništava stranaka i drugih institucija, po kiši i snegu, čekajući satima da se nešto desi, da "uhvate" fotografiju, nakon čega bi čuo da se zapravo ništa nije ni desilo.

"To u ono vreme nije moglo da se desi", objašnjava Vučić i dodaje da su fotoreporteri ranije dolazili na mesto događaja gde je sve bilo organizovano kako treba, ali i da im je jedina šansa bila da slikaju, na primer, rukovanje dva zvaničnika, upravo u trenutku kada su se zaista rukovali, a ne kao danas da se nameštaju, da poziraju.

Vučić podseća da su fotoreporteri tada drukčije i izgledali. On je i danas elegantan, u odelu i sa kravatom, i kaže da fotoreporteri tada nisu mogli da uđu ni u jednu državnu institucije zasukanih rukava,u farmerkama, sa rancem na leđima i slično. On je dodao da ih niko nije opominjao po tom pitanju, već su znali da na događaj moraju da dođu, ako ne u odelu i sa kravatom, onda makar pristojno obučeni.

Vučić je istakao svoju dogodovštinu iz lova sa predsednikom SFRJ, Titom koji je, po njegovim rečima bio maher za lov na zečeve. "Jednom kaže on (Tito) meni ''hajde da se mi dogovorimo kako ćeš da me slikaš, gde ćeš da budeš ti, a gde ja", priča on.

"Mislim se ja, što ja sa njim imam da se dogovaram", nadovezuje se on. Međutim, Tito mu je rekao da ode do drveta koje se nalazilo u blizini, što mu, kako kaže, nije odgovaralo, ali morao je to da uradi. Nakon što je stao na mesto gde mu je Broz rekao, izleteo je zec i jurnuo ka njemu. "Kad Tito podiže pušku, namesti se kao da će da opali, ja se ukočio, a on me pogleda i poče da se smeje i da mi viče ''prpa, je li, prpa''", kaže Vučić uz smeh.

Ovaj Tanjugov fotoreporter je uz ličnog fotografa Josipa Broza bio jedini koji je fotografisao trenutak spuštanja kovčega sa Titovim posmrtnim ostacima u grobnicu. "Štampa je pisala ovih dana da Tito nije sahranjen u Kući cveća. Međutim, ja sam to fotografisao, a ta slika će biti predstavljena na izložbi", rekao je Vučić.

On je ukazao na činjenicu da je Tanjug jedini pratio crkvene aktivnosti i to ne samo u prestonici, već po celoj Jugoslaviji.

Vučić je odrastao u selu Periš kod Svrljiga u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Tu gde je rođen 19. marta 1922. godine završio je i osnovnu školu, niže razrede, a zatim u Nišu uči fotografiju u studiju Jove Ilića i završava dve godine Trgovačke škole.

U Nišu polaže ispit za pomoćnika fotografije 1937. godine, a zatim odlazi u Zaječar u studio "Foto Era". U tom gradu ostaje dve godine, a potom prelazi u Kragujevac u studio "Foto Ana", gde je stekao zvanje majstora fotografije.

Na početku rata, 1941. godine, u raciji Nemaca uhvaćen je i odveden u radni logor u Beču gde ostaje do kraja rata. Godinu dana kasnije, pa još naredne tri godine, proveo je služeći vojni rok u specijalnoj jedinici Korpusa Narodnog oslobođenja Jugoslavije (KNOJ). Odatle 1949. godine stiže u Tanjug.

Te, 1949. godine, foto redakcija Tanjuga, tadašnja Jugoslovenska foto agencija (Jugofoto) nalazila se u Ulici kralja Milana 10. U njoj su se nalazili bazeni za pranje fotografije, laboratorija za razvijanje filmova, posebna laboratorija za izradu fotografija i u njoj je radila ekipa od oko 35 ljudi.

Šezdesetih ponovo dobija naziv Foto Tanjug. Tih godina počela je upotreba i telefotoa koji je bio prenosiv, pa je slanje fotografija bilo omogućeno direktno sa terena, što je još ubržalo ceo proces, a svi listovi u Jugoslaviji primali su te fotografije. U to vreme to je bio pravi bum.

strana 1 od 11 idi na stranu