Žil Leroa – Alabama song

Ovo je nešto kao Verzija Lujze Kole iz Floberovog papagaja. Brak Zelde Sejr i Frensisa Skota Ficdžeralda predstavljen iz Zeldine perspektive. Najnovija knjiga Žila Leroa, ovenčana Gonkurovom nagradom za 2007, bavi se Zeldinim životom od trenutka kada je upoznala svog budućeg muža 1918, pa sve do njene smrti u požaru u duševnoj bolnici 1948.

Zainteresovani čitalac naći će ovde i atmosferu roaring twenties i ere čarlstona i putešestvije Ficdžeraldovih po Evropi i Izgubljenu generaciju, Hemingveja, Gertrudu Stajn i sve ostalo što pada na pamet kada se pomene ova tematika. Međutim, u ovoj knjizi sve je to stavljeno u drugi plan. Treba imati na umu naslov. Alabama Song bavi se pre svega Zeldinom ličnošću i njenom vezanošću za tlo na kojem je rođena i za porodicu iz koje je potekla, čega, sledstveno tekstu romana, nikada nije uspela da se oslobodi. Dakle, pred sobom imamo priču o porodičnom ludilu na južnjački način, o onom „mračnom Neptunu u krvi“, kako bi to rekao jedan pesnik. Sejrovi dođu nešto kao Kompsonovi iz Foknerovih dela: ugledni građani sa istorijom samoubistava u porodici. Alabama Song duboko zadire u sferu patologije, i to je ono što čini glavnu vrlinu ove knjige, ono u čemu je Leroa najubedljiviji. Na stranu glamur kojim su Zelda i Skot jedno vreme bili okruženi, Francuz priča surovu, tešku priču o nesrećnom životu. Samoubistvo brata, promašeni brak, pobačaj, anksiozni poremećaj, alkohol, morfijum, benzedrin, neuroleptici, elektrošokovi obeležili su Zeldin život.

Sva ova građa uobličena je na način karakterističan za postmodernu književnost (zato mi je, valjda, i pao na pamet Floberov papagaj), sa velikom dozom dokumentarizma, koju to podrazumeva. Tako nas autor upoznaje sa svojim studijskim putovanjem na američki Jug, sa proučavanjem Zeldinog života (navodi i bibliografiju), međutim ono što je ovde najinteresantnije jeste igra sa činjenicama i fikcijom koju on pravi. Mada se knjiga bavi životom jedne stvarne osobe, mada je zasnovana na temeljno proučenim autentičnim izvorima, autor ipak naglašava da je ona delo fikcije. Stigavši do kraja, čitalac dobija priliku da na drugi način sagleda ono što je upravo pročitao, jer mu autor otkriva da su neke od pojedinosti izmišljene. Tako se pred nama otvaraju novi prostori za istraživanje, a istovremeno postajemo svesni toga da se proza služi daleko komplikovanijim strategijama za otkrivanje istine nego što je to slučaj sa biografijom.

Prikaz burnih dvadesetih godina i njihovog morbidnog naličja udružen sa složenim i naizgled paradoksalnim postmodernističkim strategijama, koje uključuju dokumentarizam kombinovan sa fingiranjem činjenica. Dovoljno za jedno od boljih čitalačkih iskustava ove godine.