Mira Furlan: Imam gen anarhiste

Nema „pozorišnijeg” grada na svetu nego što je Beograd. Ipak, on mora da se izbori za svoj identitet, negde između prostačke, za ljudski um uvredljive turbo-folk tranzicije, i još uvek prisutnog primitivnog destruktivnog nacionalizma...

Sad kad je knjiga gotova, kako se osećate i šta to za Vas lično znači?
Novinski tekstovi, kao što znamo, nemaju naročitu težinu i oni već sutradan nakon objavljivanja postaju papiri u koje se zamotavaju smrdljive riblje kosti i ostali otpad. Zato mi je drago da će tekstovi koje sam pre nekoliko godina pisala za svoje najdraže novine „Feral tribjun ” biti sačuvani u obliku knjige. Radi se o potrebi da se nešto sačuva od neminovnog propadanja, da se nešto zabeleži dok čovek još nije baš sve zaboravio. Nisam pisac i nemam književne ambicije. Moje pisanje za „Feral” za mene je bila vrsta mentalno-intelektualne vežbe i discipline. Bilo mi je zabavno, korisno i lekovito isprobati sebe u ulozi američkog stranog dopisnika – amatera. Počela sam čitati novine na drugi način, između redaka. Počela sam svet oko sebe posmatrati kao niz mogućih tema za sledeći tekst. Ta promena perspektive bilo mi je zanimljivo iskustvo. Čini mi se vrlo važno da povremeno promenim ugao gledanja na svet i život. Takođe je za mene bilo bitno da isprobam neku svoju drugu stranu osim one glumačke koju, eto, „isprobavam” već desetinama godina.

Naslov „Totalna rasprodaja” deluje metaforično, ironično i pogađa u srž svih problema. Da li ste postigli cilj?
Budući da ne znam precizno da odredim koji sam to cilj gađala, ne bih znala reći ni da li sam ga „postigla”. Ako je cilj svega što radimo to da se dođe do neke, makar trenutne, istine, što mi je negde „cilj” kako u glumi, tako i u pisanju, onda mi se čini da sam možda među ovim tekstovima uspela tu i tamo da kažem nešto o tome šta mislim, ili mi se čini da mislim, i što osećam, ili mi se čini da osećam, u vezi sa današnjim svetom, Americi, svojim vraćanjima na ove prostore i slično.

„Totalna rasprodaja” je naslov jednog od tekstova u knjižici po kojoj je ona, eto, dobila naslov, što je bila ideja urednice Lidije Kusovac s kojom sam zaista uživala dok smo sarađivale na pripremi ovog malog projekta. Pisala sam u tom tekstu o svojoj frustraciji vlastitom pozicijom pri svojim povracima u domovinu, gde se svaka moja reč i postupak meri, procenjuje i analizira bez kraja i konca. Naslov je, slažem se, pogodio negde suštinu sveta u kojem živimo a to je svet u kojem je sve, ali baš sve, na prodaju. Čini se kao da stvari koje nisu na prodaju i ne postoje.

U Vašoj biografiji stoji, posle niza navedenih uloga u mnogo filmova, da ste početkom devedesetih, zbog političkih razloga, otišli u Ameriku. Recite našim čitaocima koji to ne znaju o čemu se radilo.
Vaši dugogodišnji čitaoci svakako bi trebalo da znaju o čemu se radi jer su vaše novine početkom devedesetih godina prednjačile u onome što me nagnalo da odem iz ovih prostora. Novinarska profesija je u tom razdoblju na svim područjima bivše države pokazala svoje mračno, zlo lice, bezuslovno spremna za svaku vrstu podlosti, uvek u ime velikih nacionalnih ciljeva, nikada u ime građana. Bilo je malo – premalo – ljudi koji su se suprotstavili besomučnom širenju mržnje, panike, straha, ratnog huškanja i lova na lokalne veštice, među kojima sam se, eto, našla i ja, doduše u drugoj sredini. Dva svetla u tom mraku u to vreme bili su upravo „Feral” u Hrvatskoj i B92 u Beogradu. Zato za mene ima simboličnu vrednost to što je ova moja knjižica spojila ta dva svetalca u mom životu. Tekstove sam pisala za „Feral” a sada ih izdaje B92. Neki krug se zatvorio.

Što se tiče „političkih razloga” za odlazak, vaše novine su u septembru 1991, dakle pre tačno 19 godina, objavile moje otvoreno pismo mojim sugrađanima koje je pre toga bilo objavljeno u listu „Danas” u Zagrebu. To pismo je bilo takođe čin nepristajanja na ono što se od svih nas, građana, tada tražilo, a za šta ja nisam imala ni razumevanja ni interesa. Umesto patriotskog, nacionalnog gena, u meni verovatno postoji vrlo jak anarhistički gen, koji se istog trena aktivira čim neko krene da mi naređuje i propisuje ono što bih morala ili trebalo da osećam, mislim i radim. Taj „čin nepristajanja” u vidu otvorenog pisma je proizašao iz moje životne situacije. Od 1986. godine sam, naime, mnogo vremena provodila u vašem gradu jer je Goran Gajić, moj muž, u to vreme studirao na FDU. Pri tom sam i ovde radila, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, čega se sećam sa velikom nežnošću. Bez obzira na to što sam pred rat igrala u JDP-u jednu angažovanu, antiratnu predstavu, „Pozorišne iluzije”, samo moje bivanje u ovom gradu na drugoj strani interpretiralo se kao neprihvatljivi politički stav. Radilo se o potpunom ukidanju svakog individualnog izbora, o nasilju nad ljudima koji misle. To je druga strana tog rata: osim stravičnih zločina nad svim manjinskim grupama u bivšoj državi, to je bilo i nasilje nad mislećim ljudima. Samo su cinični biznismeni i politički oportunisti od svega toga imali koristi. I to ogromne koristi. Od sveg tog ludila odlučila sam tada da pobegnem i sklonim se. Nisam tada za sebe videla drugu mogućnost.

Nedavno ste boravili i u Beogradu. Kako iz vizure drugog kontinenta izgleda naša stvarnost?
Nisam, na žalost, ovde bila već više od dve godine, od snimanja filma „Turneja” Gorana Markovića. Tada sam, u svojoj hotelskoj sobi u Beogradu, ostala zgranuta videvši na televiziji iste kadrove, iste fizionomije, iste ljude koji, zategnutih žila na vratu, izgovaraju iste zapaljive reči mržnje kao što je to bilo 1991. kad sam odlučila da odem. To je za mene bio jedan strašan, krajnje zastrašujuć deža vi. Sve me to ponovno duboko ražalostilo i prepalo. Ne mogu izreći koliko želim i koliko bi mi značilo da vidim da se stvari ovde pomiču nabolje, i da se ovde, na svim ovim prostorima, zaista dešava neki pomak u svesti ljudi. Kad razgovaram s mladim ljudima, bilo iz Beograda, Sarajeva ili Zagreba, i kad vidim da su u njihovim glavama neki drugi sadržaji osim nacije i pripadanja vlastitom toplom krdu po svaku cenu, uključujući i nanošenje zla onima koji su drugačiji, onda sam zaista duboko sretna.

Za Beograd me inače vežu najlepše uspomene iz predratnog razdoblja kad sam ovde povremeno živela i radila. Ovde imam neke beskrajno drage prijatelje. Volim ove neuredne intenzivne ulice, duhovite ljude i živ, te, usprkos svemu, zdrav duh ovog grada. Pri tom nema „pozorišnijeg” grada na svetu nego što je ovaj. Radi se zaista o jedinstvenom spoju ogromne koncentracije sjajnih glumaca i retko entuzijastične i obrazovane publike. Uza sve to Beograd opet mora da se izbori za svoj identitet, negde između prostačke, za ljudski um uvredljive turbo-folk tranzicije, i još uvek prisutnog primitivnog destruktivnog nacionalizma. Jasno mi je da bih upravo tu rečenicu mogla upotrebiti za bilo koju sredinu na prostoru bivše države.

Takođe ste gostovali u popularnoj hrvatskoj seriji „Najbolje godine”. Koje su za ženu najbolje godine?
Jedan mladić iz moje rane mladosti je jednom rekao: „Svaka žena, bez izuzetka , u 16. godini postaje veštica.” Ja sam u to vreme bila jedna starica od 17 i shvatila sam da sam, eto, i ja već postala grozna, zastrašujuća, neprivlačna i opasna veštica i da za mene više nema nade. Tako da, iz vizure muškog sveta, i nema mnogo dobrih godina za žene. Ali je zato za nas, veštice, svako doba ono pravo.