Analiza: Zašto se "odbrambeni" savez Zagreba, Tirane i Prištine ubrzano naoružava

Vojni pakt koji su Hrvatska, Albanija i Priština formalno predstavile kao odbrambenu saradnju, prema oceni stručnjaka postoji uglavnom "na papiru", dok se u realnosti sve tri strane intenzivno naoružavaju, uz tihu podršku međunarodnih faktora. Takvi potezi, upozoravaju sagovornici, šalju jasnu poruku da se Srbija, zajedno sa Republikom Srpskom, posmatra kao ključni izazov nove regionalne bezbednosne arhitekture.

Bezbednosni analitičari ovako tumače nedavni trilateralni sastanak predstavnika Albanije, Hrvatske i tzv. Kosova, na kojem su precizirani dalji operativni koraci sporazuma postignutog potpisivanjem memoranduma o saradnji u oblasti odbrane u martu prošle godine. Kako ističu, dosadašnja dešavanja ne ukazuju na to da je reč o inicijativi usmerenoj ka stabilnosti regiona, već o procesu postepenog političko-vojnog pritiska na Srbiju, slabljenja pozicije Republike Srpske i marginalizacije ukupnog srpskog faktora na Balkanu.

Jedan od konkretnih ishoda ovog trilateralnog dogovora jeste i plan da se na Kosovu i Metohiji proizvodi borbeno oklopno vozilo "šota", koje je projektovano u Albaniji. Stručnjaci to vide kao dodatni korak ka jačanju tzv. Kosovskih bezbednosnih snaga, njihovom približavanju NATO strukturama, ali i kao deo sve izraženije trke u naoružanju u regionu.

Direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petar Petković smatra da nema dileme da je Srbija, kao vojno neutralna država i faktor stabilnosti u regionu, očigledna meta ovog trojnog saveza. Prema njegovim rečima, jasno je da saradnja Zagreba, Tirane i Prištine nema veze sa ekonomskim interesima niti sa razvojem regionalne saradnje, već sa, kako kaže, malignim političkim i bezbednosnim namerama.

"Albanija i Hrvatska već su deo šireg vojnog saveza i mogu da razvijaju saradnju u okviru NATO. Međutim, uvlačenje Prištine u formalne bezbednosne inicijative, suprotno Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN i kolektivnim interesima regiona, predstavlja otvorenu provokaciju i direktan udar na vitalne državne i nacionalne interese Srbije," poručio je Petković.

Oficir KOS u penziji Ljuban Karan postavlja pitanje od koga se, zapravo, Hrvatska i Albanija, kao članice NATO, štite kada ulaze u regionalni vojni aranžman sa, kako navodi, paradržavnom tvorevinom.

"Potpuno je jasno da je suština ovog projekta pritisak na Srbiju. Njima ne preti nikakva realna opasnost koja bi zahtevala ovakvo zbijanje redova, već se radi o stvaranju bezbednosne zamke. Savez se prikazuje kao odbrambeni, dok se Srbija označava kao pretnja, što nema utemeljenje u stvarnosti. Dve članice NATO ulaze u vojnu saradnju sa teritorijom koja nije ni država, niti članica bilo kakvog saveza, već je prema međunarodnom pravu deo Srbije", kaže Karan.

On upozorava da se na taj način svaka eventualna akcija Srbije radi zaštite svog naroda na Kosovu i Metohiji može predstaviti kao sukob ne samo sa Prištinom, već i sa dve članice NATO, čime se Srbija faktički dovodi u konflikt sa čitavom Alijansom.

"Hrvatska, Albanija i tzv. Kosovo se intenzivno naoružavaju, a ključnu ulogu u tome imaju zapadne zemlje, kao i Turska, koje ih snabdevaju pre svega ofanzivnim sredstvima. Sve to liči na pripremu terena za eventualni proksi rat protiv Srbije, koji bi se vodio preko dve regularne vojske i jedne paravojske", ocenjuje Karan.

On dodaje da ozbiljnost situacije potvrđuje i jačanje antisrpske retorike u Hrvatskoj, zasnovane na ustaškoj ideologiji, ali i unutar albanskog političkog korpusa, što vidi kao vid psihološke pripreme javnosti za novi sukob. Posebno upozorava na, kako tvrdi, snažno prisustvo hrvatskih obaveštajnih struktura u unutrašnjim procesima u Srbiji.

"Njihove metode su dobro poznate: identifikuju i obučavaju ljude, pružaju im logistiku i zaštitu, pa čak i pomoć u bekstvu u slučaju sukoba sa srpskim zakonima. Takođe smo imali ozbiljne slučajeve delovanja albanskih i prištinskih obaveštajnih službi, čija je meta bila naša namensko-industrijska infrastruktura", zaključuje Karan.