DB zatvara krug

"Kampanja protiv Ljiljane Smajlović i mene je kampanja protiv toga što je do suđenja uopšte došlo. A da nije bilo Komisije, pitanje je da li bi ikada bilo pravde za Slavka Ćuruviju. Komisija redovno reaguje na sve što nam se učini da je u ovom procesu nezakonito, nedozvoljeno, sve što narušava dokazni postupak. Vrhunac diskreditacije je tvrdnja da je zahvaljujući Ljiljani Smajlović bombardovanje Srbije duže trajalo. I tu se najbolje vidi kontinuitet od teksta "Ćuruvija dočekao bombe", sa lažnom tvrdnjom da je Ćuruvija tražio bombardovanje Srbije, do bolesne izmišljotine da je zbog Ljiljane Smajlović produženo bombardovanje"

Radoslav Ćebić, Vreme
Podeli
Foto: Orange studio
Foto: Orange studio

"Koziću, stidi se!", vikala je ispred zgrade Politike na jednoj od protestnih šetnji ’96/’97. "decentna gospođa", kako ju je opisao svedok ovog neobičnog prizora Teofil Pančić u svojoj kolumni u "Vremenu" februara prošle godine. Malo je ljudi tada znalo ko je Goran Kozić, ali je sve što je taj čovek i pre i posle radio stalo u te tri reči decentne gospođe. Bio je glavni i odgovorni urednik TV Politika sve do Petog oktobra, zatim se skrivao iza nekih "televizijskih alapača" sve dok se pre dve godine nije pojavio kao kolumnista "Politike". Tamo je širio svoje napredne ideje iz devedesetih, a onda se, iz samo njemu znanih razloga, naljutio na uredništvo "Politike" i odsekao sebi kolumnu.

Nedavno se pojavio u Ilustrovanoj politici sa neobičnom funkcijom – savetnik glavnog i odgovornog urednika. Tu je sa novinarom Đorđem Matrićem, "povampirenom aveti prošlosti pod plaštom demokratije" (još jedan izraz s početka devedesetih kojim su Miloševićevi mediji nazivali sve njegove protivnike), i urednikom Ekspres politike za čijeg vakta je objavljen tekst "Ćuruvija dočekao bombe" nekoliko dana pre početka bombardovanja i nekoliko dana pre Ćuruvijinog ubistva, objavio nekoliko tekstova i tri naslovne strane, sve jednu grđu od druge. Svrha svega toga su napadi, pljuvanje, razvlačenje po blatu medija i novinara koji nekad nisu bili po volji Slobodanu Miloševiću, a danas Aleksandru Vučiću.

Vrhunac je broj od 11. decembra u kojem su bezočno napadnuti do te mere da im je ugrožena bezbednost novinari Ljiljana Smajlović i Veran Matić, članica i predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara. Matić je javno izrazio sumnju da su ovi napadi usmereni ka tome da se oslobode nekadašnji pripadnici Državne bezbednosti (DB) kojima se sudi za ubistvo Slavka Ćuruvije počinjeno 11. aprila 1999.

Optuženi su bivši šef DB-a Radomir Marković, na izdržavanju kazne od 40 godina za organizovanje ubistva Ivana Stambolića, pokušaja atentata na Vuka Draškovića i ubistva četvorice njegovih saradnika na Ibarskoj magistrali, zatim Milan Radonjić, bivši načelnik beogradskog centra DB-a, i Ratko Romić, glavni obaveštajni inspektor u Drugoj upravi DB-a, koji su posle više od tri godine iz sudskog pritvora prebačeni u kućni. Četvrti optuženi je pripadnik rezervnog sastava DB-a Miroslav Miki Kurak, trenutno u bekstvu i na poternici. Kažu da živi u Tanzaniji gde se bavi organizovanjem safarija i lova.

O suđenju, uvredama, pretnjama, službi bezbednosti i strahu razgovaramo sa Veranom Matićem, predsednikom Komisije za istraživanje ubistava novinara, koji je i član Stalne radne grupe za bezbednost novinara i predsednik Upravnog odbora Fonda B92.

Goran Kozić se u Ilustrovanoj politici vama i Ljiljani Smajlović obraća kao da ima lični, privatni problem sa vama. Šta se to između vas desilo?

Ne poznajem ni Kozića ni Martića, a Ljiljana Smajlović je prvi put uživo videla Martića u duelu u studiju TV Prva pre dve nedelje. Naravno, sa njima nemamo nikakve privatne probleme, niti bilo šta zajedničko. Čitajući ove tekstove u kojima Kozić sam sebe citira iz tekstova koje je pisao pod pseudonimom TV Alapača i dodajući nove tekstove, sa uvredama: "debilu", "moralna nakazo", "smeće jedno bolesno", lažno optužujući Ljilju i mene da smo ga izbacili iz "Politikine" kuće, zaključio sam da on nas, u stvari, poistovećuje sa Petim oktobrom, slomom Miloševićevog režima koji je za njega i Martića proizveo negativne posledice.

I napada nas zbog toga na način na koji je napadao i druge žrtve tog režima pre Petog oktobra. To je sve ista poetika devedesetih. Nabrajanjem priznanja koje sam dobio "šta treba da uradiš da bi dobio ovu čast, a uoči bombardovanja Beograda", sugeriše da sam strani plaćenik, te zbog toga ubacuje u priču lik američkog ambasadora Kajla Skota na naslovnicu, ali i u tekstove. Isto se događalo i tada, devedesetih, kada god mi je uručeno neko od međunarodnih priznanja. Matrica se ponavlja, optužbe opstaju, iako sam priznanja dobijao i kasnije, uključujući i domaća i državna.

Okidač je ipak suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije i naše insistiranje na tome da budu izvedeni svi neophodni dokazi u ovom postupku.

Vi kažete da bivši savetnik glavnog urednika Ilustrovane politike Goran Kozić i novinar Đorđe Martić već mesec dana vode kampanju kojom se optuženi u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije unapred proglašavaju nevinima, sa tvrdnjom da protiv njih nema dovoljno dokaza, što bi "valjda značilo da bi sud trebalo da oslobodi optužene. Zašto mislite da dva novinara i jedan nedeljni list imaju takvu snagu da utiču na odluku suda?

Ni jednog ni drugog nikada nisam video na suđenju, ali obojica uporno tvrde da nema dovoljno dokaza protiv optuženih ljudi iz Državne bezbednosti. Čak u jednom tekstu Kozić kaže: "Verovatno je pokojnog kolegu ubio i režim, ali za takvu tvrdnju nema dokaza." Kako on to zna ako ne prisustvuje suđenju? Ko mu je informator, doušnik? Martić je prošle godine otišao mnogo dalje, insinuirajući u Politici u tekstu pod naslovom "Ćuruvija, Račak i Gordić" od 19. maja, 2017, da je najviše motiva za ubistvo Ćuruvije, koji je po njemu bio opasniji po režim, imao upravo Đinđić koji je, takođe, potom, bio žrtva političkog ubistva, upravo snagâ koje su vladale devedesetih.

Moj protest protiv tog teksta "Politika" je odbila da objavi, što je Savet za štampu ocenio kao kršenje Kodeksa novinara Srbije. Mislim da su njih dvojica deo šireg fronta koji se uvek probudi onda kada su teme vezane za zločine činjene devedesetih godina, kada se pokrene pitanje odgovornosti, kada se pojavi mogućnost da do javnosti dođu dokazi, i kada se pojavi mogućnost da zlodela budu sankcionisana. Slučaj Ćuruvija opstruiran je od kada se dogodio.

Kampanja protiv nas je kampanja protiv toga što je do suđenja uopšte došlo. A da nije bilo Komisije, pitanje da li bi ikada bilo pravde za Slavka. Komisija redovno reaguje na sve što nam se učini da je u ovom procesu nezakonito, nedozvoljeno, sve što narušava dokazni postupak. Vrhunac diskreditacije je tvrdnja da je zahvaljujući Ljiljani Smajlović bombardovanje Srbije duže trajalo. I tu se najbolje vidi kontinuitet od teksta "Ćuruvija dočekao bombe", sa lažnom tvrdnjom da je Ćuruvija tražio bombardovanje Srbije, do bolesne izmišljotine da je zbog Ljiljane Smajlović produženo bombardovanje.

Na svaki tekst i svaku tvrdnju, morali smo da reagujemo argumentima, što je očigledno samo razjarivalo ovaj dvojac, da bismo dobili niz besmislenih tvrdnji u poslednjem izdanju Ilustrovane Politike, sa krajnje uvredljivim, neukusnim naslovnim stranicama. Zanimljivo je da se u većini reakcija komentarišu uglavnom naslovnice, ali ne i sami tekstovi, koji su prepuni opasnih laži i mržnje.

S druge strane, vi ste nekoliko puta upozoravali da je sudsko veće izbacilo ključni dokaz: trake na kojima je zabeleženo kretanje optuženih uoči ubistva, odnosno praćenje Slavka Ćuruvije. Tvrdite da je vaše upozorenje tri puta potvrdio Apelacioni sud, ali su vam i pored toga Viši sud, Advokatska komora Beograda, Društvo sudija Srbije i Vrhovni kasacioni sud uputili kritike da vršite pritisak na sud povređujući pretpostavku nevinosti. Zar ne mislite da je vaša odgovornost kao predsednika državne Komisije za istraživanje ubistva novinara veća od dvojice nedostojnih novinara sa nečasnim namerama?

Nije Vrhovni kasacioni sud, već Visoki savet sudstva. Predsednik Vrhovnog kasacionog suda je u dva navrata na skupu sudija u Vrnjačkoj Banji, i nedavno gostujući u Insajderu, rekao da je komentarisanje suđenja dozvoljeno, i nije imao konkretne primedbe na stavove koje sam iznosio. U isto vreme, dobili smo stavove, presude Evropskog suda za ljudska prava vezanih za slučajeve u Hrvatskoj, u kojima se, takođe, tvrdi da je komentarisanje odluka suda dozvoljeno.

Ne stoji ni primedba da sam kritikujući puštanje da se brane iz kućnog pritvora Romića i Radonjića prekršio prezumpciju nevinosti optuženih, jer je moj argument bio vezan za argumentaciju suda zbog koje je pritvor određen i činjenice da nije došlo do promena okolnosti koje bi opravdale takvu odluku. Četvrtooptuženi Kurak je konstantno u bekstvu, i ova odluka je omogućila da se dogovara odbrana, vrši pritisak na svedoke, i tako dalje.

Komisija je izrazila zabrinutost kada je sudsko veće donelo odluke o izuzimanju iz dokaznog postupka traka na kojima je zabeležena komunikacija pripadnika Državne bezbednosti koji su pratili Slavka Ćuruviju 10. i 11. aprila, uključujući i komunikaciju optuženih i njihove pozicije, čime su srušeni njihovi alibiji. Dva različita sudska apelaciona veća donela su rešenja po kojima je ocenjeno da su trake oduzete na zakonit način i da treba da ostanu u dokaznom postupku.

Isti slučaj bio je i sa pokušajem da se svedočenja dva pripadnika DB-a koji su učestvovali u događajima ta dva dana budu izostavljena kao dokazi, bez ikakvog razloga. Ponovo je Apelacija donela drugačiju odluku. Dakle, sudsko veće koje sudi nije se obaziralo na primedbe Komisije, donosilo je odluke po svojoj savesti.

Na drugom mestu, moja pozicija predsednika Komisije nije administrativna, ja nisam vladin službenik. U Komisiji sam i dalje predstavnik novinarske zajednice. Sami finansiramo svoje aktivnosti. Istragu je radila radna grupa MUP-a, u saradnji sa predstavnicima BIA, po nalogu tužioca. Komisija je osnovana da napravi neku vrstu sinergije svih mogućih institucija, objedini energiju i da bude i neka vrsta katalizatora procesa. I obaveza nas članova iz novinarske zajednice jeste da ukazujemo na sve što uočimo da predstavlja mogućnost ometanja ostvarivanja pravde u ovom procesu.

Foto: Orange studio
Foto: Orange studio

Zašto je bilo potrebno da Aleksandar Vučić, koji je bio ministar informisanja u vreme ubistva Slavka Ćuruvije, dođe ponovo na vlast da bi se formirala Komisija, četrnaest godina posle ubistva?

Sećate se sigurno da smo od Demokratske opozicije Srbije dobijali stalna obećanja da će prvo čime će se baviti biti razrešavanje političkih ubistava, na prvom mestu ubistvo Slavka Ćuruvije. Kao i da ćemo mi novinari pisati novinarske zakone, što je kasnije izigrano. Svi smo imali gorak ukus svake godine na godišnjicu ubistva jer nema pomaka, osim novih obećanja.

Na jednom skupu o bezbednosti novinara održanom 2009, u pauzi sam pomenuo predsedniku Tadiću da bi bilo dobro da se uključe i novinari u razrešavanje ovih slučajeva, naročito oni koji su najzainteresovaniji, koji su radili sa ubijenim koleginicama i kolegama. On se tada složio i preporučio mi da prenesem ideju njegovom savetniku Mikiju Rakiću, što sam i učinio kroz pisani predlog ideje. Nikada nisam dobio odgovor. Posle promena 2012, uputio sam isti predlog Vučiću, i od njega dobio podršku za realizaciju osnivanja Komisije.

Mislim da je i on sam želeo da se, naročito slučaj ubistva Ćuruvije, razreši jer je u to vreme bio ministar informisanja i u žestokom sukobu sa Slavkom i njegovim novinama. Često pomislim da je nejedinstvo medijske zajednice ugrađena slabost koja se veoma često reflektuje na neuspele akcije.

Mislite li da je bila ispravna vaša odluka da uđete u Komisiju? Da li vam se sada sa ovim napadima na vas i Ljiljanu Smajlović tikve obijaju o glavu?

Računao sam da vođenje ovakve Komisije donosi nove rizike jer sam bio veoma aktivan u tim devedesetim i znao sam sa kim imamo posla. Žao mi je što nije bilo neke ozbiljnije evolucije u našim institucijama, od policije do sudstva. Kao što često možemo videti kada imamo pretnje, govor mržnje, nasilje nad novinarima, slabosti tih institucija predstavljaju ozbiljan problem kada je reč o slobodi novinara i medija. Tako da se pitam da li sam možda sada ugroženiji, kao i Ljiljana Smajlović, nego pre nekoliko godina kada sam bio pod policijskom zaštitom 24 sata dnevno. Naravno, to ne utiče na moju aktivnost u Komisiji i drugim aktivnostima koja se tiču pitanja bezbednosti novinara.

Izjavili ste da u slučaju ove kampanje nema nikakve reakcije. Napade na vas i Ljiljanu Smajlović osudila su novinarska udruženja, savetnica predsednika Suzana Vasiljević podnela je ostavku na funkciju člana Nadzornog odbora Politike, a i sam Goran Kozić je podneo ostavku kad je pročitao tvit Aleksandra Vučića u kojem najoštrije osuđuje "divljačke uvrede i pretnje na račun Ivane Vučićević i Barbare Životić, ali i brutalne napade na Ljilju Smajlović i Verana Matića". Kakve su to reakcije kojim bi se izbrisale mete koje su nacrtane na vašem i čelu Ljiljane Smajlović?

Primetili ste da su reakcije uglavnom vezane za naslovne stranice. Ministar kulture i informisanja fokusira se na neukus. Mislim da je već posle prvog broja trebalo razjasniti šta se događa u ovim državnim novinama, na koji način savetnik glavnog urednika diktira uređivačku politiku. Veoma je važno bilo odmah oceniti šta je to što ne valja u ovom magazinu, zbog čega naslovnu stranu i prve strane okupiraju spoljni saradnik i savetnik glavnog urednika. Koji su to stavovi sa kojima se predstavnica države u nadzornom odboru ne slaže.

Dozvoljeno je da se pojave još tri broja, jedan gori od drugog, zastrašujuće laži, da bi se sve završilo jednim tvitom i zanimjivom ostavkom savetnika glavnog urednika. I pored brojnih osuda, nedostaje jasan odgovor države šta je sve to nedopustivo što je urađeno u proteklih mesec dana. Kako će država izaći iz medija, jer se ovakve pojave mogu desiti i u nekim drugim medijima u kojima postoji državno vlasništvo, a organi tih medija ne funkcionišu transparentno.

Izrazili ste sumnju da je u interesu onih "koji žele da mediji i novinari budu potčinjeni, a zaštićeni da budu svi koji bi mogli da budu procesuirani zbog uloge u sličnim egzekucijama" da se relativizuje istraga o ubistvu Ćuruvije. Mislite li na bivše i sadašnje pripadnike službi bezbednosti?

Mislim pre svega na reviziju događaja u proteklih tridesetak godina. Nema istorijske analize, već je na delu pokušaj da se, nekada tiho, a nekada i vrlo glasno, negiraju ili opravdavaju počinjeni zločini i ubistva. Dakle, mislim da je pojava mnogo od Državne bezbednosti.

Neki pripadnici službe bezbednosti već su bili osuđeni zbog učešća u ubistvu premijera Zorana Đinđića ili kao pripadnici Zemunskog klana. Preti li nama opasnost da više niko ne odgovara za zločine počinjene tokom devedesetih?

Naše pravosuđe je godinama u velikoj krizi. Rekao bih da sve više zavisi od političkih trendova. Tužilaštvo za organizovani kriminal kao da je izgubilo oštricu, kada je reč o dinamičnoj, uspešnoj borbi protiv organizovanog kriminala. Plašim se da je bilo previše vremena i prostora da se izvrše sistemske promene nagore. Pravosuđe je i sada, a mislim da će biti sve veći problem, uspostavljanja pravne države i demokratije, stabilnosti. Pored nezadovoljstva građana, vrlo brzo će se videti i u evropskim integrativnim procesima.

Da li se plašite?

Više sam zabrinut nego što se plašim.

Info

"Rešenje za probleme medija nije u sudu"

Počnimo od jednog pojašnjenja. Sudovi u medijskim sporovima ne izriču kazne medijima, već naknade štetu strani koja ju je pretrpela. Sud procenjuje koliko medij koji je povredio nečije pravo na čast i ugled treba da plati kako bi oštećena strana mogla da priušti sebi neku satisfakciju. Dakle, ideja suda nije da kažnjava medije, već da odredi naknadu štete – ovako advokatica Kruna Savović počinje razgovor sa "Danasom" o medijskom pravu i mogućnostima da zakon uvede red u domaću medijsku scenu.

intervju subota 29.09. 20:01 Komentara: 1

Drašković o "leku i otrovu", o čemu priča sa Vučićem, jugonostalgiji, regentu Aleksandru, "rešavanju Kosova"...

Srpski pisac i političar Vuk Drašković (rođ. 1946.) nedavno je završio svoj najnoviji roman čiji je glavni protagonista jugoslovenski regent i kralj Aleksandar, jedan od glavnih tvoraca Jugoslavije (u početku Kraljevstva, odnosno Kraljevine SHS). Taj će roman za koji dan izaći iz štampe i već je i pre svog pojavljivanja u knjižarama izazvao veliki interes beogradske, ali i mnogo šire javnosti. Pretpostaviti je da bi iz niza razloga mogao biti vrlo zanimljiv i hrvatskim čitateljima.

intervju ponedeljak 24.09. 14:04 Komentara: 27
strana 1 od 105 idi na stranu