Milan ispunio očev amanet: Ponude stizale sa svih strana, ali prodaja za njega nije opcija

Pre pola veka na svakoj reci, načičkane jedna do druge, stajalo je na desetina malih drvenih građevina u kojima je mleo vodenički kamen, a danas je to izuzetna retkost.

Jedna od njih je i Kneževića vodenica u novovarškom selu Bistrica, koja bi mogla da melje dan i noć, ali nema za koga. Kneževići su ostali dosledni ideje svoga oca da kamen koji već decenijama kotrlja ne prodaju već mu daju novi život i pravu namenu.

"Kamen je kupio moj otac još 1957. godine u nadi da će sagraditi vodenicu. Međutim, posle toga smo se mi njegova deca razišli svako na stvoju stranu, neko u školu, neko na posao u grad. Kamen je stajao tu godinama, dolazili su ljudi da ga otkupe, ali nisam mogao to da dozvolim. Želeći da sačuvam porodičnu tradiciju vodenicu smo pustili u rad 1994. godine. Nema mnogo posla, jer nema naroda za koga da melje, a sve slabije ima i žita. Ali rekao sam svom ocu da sam uspeo vodenicu da obnovim i moja misija je bila završena", kazao je za Rinu Milan Knežević.

Nekada je Bistrica bilo poznata po vodenicama i vodeničarima, a ova u vlasništvu porodice Knežević iako je najmlađa u selu, očigledno će nadživeti svog vlasnika i tako izbeći sudbinu mnogih.

Vodenièki kamen i dalje melje; Foto: RINA

"Samo u našem selu bilo je devet potočara od Draževića do Bistrice, nažalost samo dve su ostale da rade, Krđanska koja je trenutno ostala bez vode i Stojića vodenica koja ima dva vitla na reci".

Mleti žito i pretvarati ga u brašno nije lak posao, vodeničar mora znati da ne treba žuriti jer tada brašno gori. Što sporije se melje, to je bolje, a ukus hleba od brašna iz ovakvih vodenica daleko je bolji od onih iz prodavnice.

"Pravim domaći hleb od pšeničnog i heljdinog brašna i nije samo što je ukusnije već i zdravije", kazala je supruga Slavica Knežević.

Nakon odlaska u penziju bračni par Kneževića vratio se na selo pre 15 godina, jer tu tako kažu imaju sve što im je potrebno za sebe i svoju decu.