"Život osuđenika na smrt s tačnim datumom pogubljenja": Radnici nekadašnjeg giganta očajni

Svaki sat za njih je kako kažu godina, jer raditi otkazni rok bez ikakve nade u budućnost najveća je moguća kazna. Kako su već svi dobili otkaze nije im dozvoljeno da u vreme otkaznog roka daju ikakve izjave.

No, neki od njih nisu mogli da se ne požale i podele svoje strahove za budućnost, koja je kako ističu za većinu njih zapečaćena tamom.

"Život osuđenika na smrt s tačnim datumom pogubljenja, to je život nas koji smo ostali u Aluminiju do zaključavanja kapije. Odrađujemo otkazni rok i čekamo kraj", kazao je sa suzom u oku jedan od zaposlenika za Klix.ba koji odrađuje otkazni rok do kraja januara.

Tada će se po njegovim rečima staviti ključ u bravu, ali i završiti agonija onih koji su pokopali poslednje nade u spas nekadašnjeg hercegovačkog giganta.

Među radnicima vlada tuga, jer kako kažu, njihova sudbina je zapečaćena i beznadežna.

"Niko nam ništa ne govori, većina nas nema nikakve nade u budućnost, jer posla nema ni za mlade ljude a kamoli za nas koji smo pred penzijom ili s određenim invaliditetom. Ništa nam se ne nudi i nemamo nikakve mogućnosti", kaže radnik iz osiguranja za Klix.

Iako ne očekuje isplatu otpremnine, njemu je to samo produžetak agonije, jer nakon toga od vazduha, kako kaže, ne može da živi.

Život u beznađu

"Otpremnine se ne isplaćuju po starom ugovoru o radu kakav je bio po Miji Brajkoviću da se gleda na godine radnog staža, nego po novom. Tako da će neki dobiti tri, a neki šest prosečnih plaća u FBiH i time biti bačeni na ulice", s teškom mukom objašnjava radnik na otkaznom roku.

Neki su se nadali, kako kaže, da će naći posao u Nemačkoj, ali tvrdi da su se već i vratili, jer ni tamo nije kako se priča.

"Neće niko zaposliti čoveka koji je pred penzijom kad ima mladih ljudi kojima je potreban posao. Šta mogu da očekujem ja koji sam invalid. Moja sudbina je zapečaćena. Neće me niko zaposliti, niti mogu da ostvarim invalidsku penziju. Da sam barem živeo u Hrvatskoj davno bi bio u penziji, ali takva mi je sudbina, da sam ovde. Dobiću otpremninu, ali šta mi to znači kad nakon što novac potrošim nema nikakve nade za dalje", pita se jedan od radnika mostarskog Aluminija.

Iako je bilo najavljeno da će radnici na otkaznom roku raditi do 15. januara, ugovorom su obavezani do 31. januara do kada bi trebali da završe inventuru i popišu svu imovinu.

"Sve što se godinama gradilo staće na nekoliko papira, a za nekoliko godina biće kako da nas nije ni bilo", kaže jedan od radnika.

Nekadašnji član uprave bez nade

Pored radnika novinari Klixa sreli su i jednog od deoničara i nekadašnjeg člana uprave, koji je u Aluminiju kako kaže od 1978. godine. No, držeći se pravilnika otkaznog roka nije htio detaljnije da govori za medije, ali je samo kratko kazao da je priča o Aluminiju davno ispričana.

"Ja ne odlučujem i ne mogu ništa da odlučim, niti ovde iko može išta da odluči. Struja je isključena 10. jula i po meni je tada završena priča", kazao nekadašnji član uprave i jedan od deoničara Aluminija za Klix.

Ugašen 10. jula 2019.

Sve nakon toga po njegovim rečima samo je agonija za ljude koji su gajili nadu i verovali obećanjima koja su bila nerealna, jer se znalo da gašenje struje Aluminiju znači i gašenje fabrike.

Aluminij je zapošljavao oko 900 radnika, a kompanija je imala godišnji promet od 320 miliona maraka. Prestao je s radom 10. jula 2019. zbog visokih dugova, uglavnom za električnu energiju. Uz Vladu Federacije BiH, mali deoničari, radnici imaju udeo od 44 odsto, dok je Vlada Hrvatske suvlasnik 12 odsto dionica Aluminija.