"Teško breme budućim generacijama"

Sada tržišni arbitri reaguju potpuno drugačije u odnosu na ono što se dešavalo tokom globalne finansijske krize. Svi koji su to pažljivo pratili od 2008. godine, uvek su kao istraživači imali dilemu da proniknu šta će se desiti kad centralne banke, koje su već tada najavljivale poplavu novca, to i učine.

Kako će se to odraziti pre svega na realni sektor i privrednu konjunkturu, na buduću inflaciju, na kretanje kamatnih stopa – jer sve to tangira male države poput Srbije. Može ih ozbiljno pogoditi problem da jednog dana ne mogu da servisiraju svoj javni dug zbog skoka kamatnih stopa koji nije praćen rastom realnog BDP-a.

Od 31. decembra 2007. Godine, to je predvečerje globalne finansijske krize, ne menja se bitno ni 31. decembra 2008., ukupni javni dug Srbije bio je 8,87 milijardi evra, da bi krajem novembra ptošle godine bio povećan na 24,69 milijardi evra. Vrtoglavi rast javnog duga ukazuje na tri stvari: prvo, da je vladajuća politička elita pre svega imala u vidu da zadovoljava sve potrebe vezane za sektor potrošnje, drugo, da se apsolutno nije vodilo računa o tome po kojoj se ceni zemlja zadužuje.

Fenomen je to što su se, defakto, izabrani predstavnici naroda u Skupštini Srbije vrlo nonšalantno odnosili prema svemu tome, to je prošlo bez velike buke, što bi inače, u iole uređenim državama, izazvalo lavinu reakcija zbog zaduživanja, pa možda i pad vlade. Jer, reč je o zaduživanju i nametanju tereta budućim generacijama. S druge strane, to samo po sebi nosi rizik da zemlja bankrotira. Značajna dimenzija zaduživanja je učešće javnog duga u BDP-u, što je elementarni pokazatelj. Javni dug je 2007. učestovao u BDP s 29,9 odsto, 2008. s 28,3 odsto. Onda kontinuirano raste, da bi 2011. skočio na 45,4 odsto. Potom kreće lavina u smislu nekontrolisanog rasta, da bi na kraju novembra 2015. godine iznosio 75,5 procenata. U odnosu na 2008. godinu, kada je kriza već ozbiljno drmala svet, javni dug Srbije povećan je 2,7 puta.

Drugi bitan segment našeg javnog duga je cena po kojoj se država zaduživala. Zaduživanje u uslovima kada su kamatne stope na domaćem terenu bile veoma visoke posledica je negativnog rejtinga države. Isto tako bitno je da se, kada se poredi struktura javnog duga, vidi da je s fiksnim kamatama oko 77 odsto duga, a da je oko 23 odsto duga s varijabilnim kamatnim stopa, što automatski čini Srbiju ranjivom na sva buduća povećanja kamatnih stopa.

Cinično je zvučala hvala iz Cvetkovićeve vlade da je uspešno okončana prodaja prve emisija evroobveznica Srbije po kamatnoj stopi od 7,25 odsto. To je još jedna potvrda neodgovornosti vladajućih političkih struktura u prošlosti, koje su dovele državu na ivicu bankrota, a sadašnja vlada mora da to rešava.

Vlada sada nema veliki izbor, ali to ne znači da i ona nije propustila određene šanse koje se pružaju. Činjenica je da se zbog pada kamatnih stopa, pa i pada referentne kamatne stope NBS-a, sada država zadužuje po nižim kamatnim stopama i činjenica je da te kamatne stope padaju. Primer za to je emisija državnih obveznica od 4. decembra, nominiranih u evrima na deset godina. Država se zadužila po povoljnijim uslovima jer je kuponska stopa svega 3,5 procenta, a efektivna 4,4, što govori da država delom smanjuje teret javnog duga.

Međutim, ono što se inače moglo očekivati prodajom „Telekoma Srbija” – da se deo starih javnih dugova po nepovoljnim uslovima zameni za povoljnije za budući period, sada je, odustajanjem od prodaje te kompanije, isključeno. Ostaje kao jedina nada da se dužnička kriza predupredi time što će država sve mere usmeriti na podsticanje izvoza i, po tom osnovu, privrednog rasta da bi se povećavala stopa rasta BDP-a na nivo od četiri-pet procenata godišnje.

* Autor je profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu