Da li ste savršeni?

Savršenstvo podrazumeva stanje nepogrešivosti, bez ijednog kvara. Biti savršen znači biti u stanju akcije koje je na najvišem nivou i koje ne može biti nadmašeno. Savršenstvo u obavljanju nekog određenog zadatka je možda dostižno i student može dobiti najvišu ocenu na ispitu kao što i vi možete postići savršenstvo u izradi neke stvari. Ali cilj da sve u životu bude savršeno je sasvim druga priča.

Mašina ili neki elektronski uređaj mogu funkcionisati bez greške – bar neko vreme. Ipak vremenom počinju da posustaju i popravke su im neophodne. Ljudi nisu savršeni. To je deo definicije čoveka. Setite se izraza “ja sam samo čovek”.

Stalno se krećemo ka postizanju što većih ciljeva i dostignuća. Našu decu pitamo kakve su im ocene, a ne šta su naučili. Naše živote merimo po uspehu koji smo postigli, a kada nam nešto izmakne, potpuno smo slomljeni. To remeti svaki osećaj za ravnotežu u našim životima.

Izgleda da smo izgubili smisao za čudo i strahopoštovanje. Da li možete da zamislite da gledate u dugu i da se žalite kako je nesavršena jer širine boja nisu jednake? Ne samo što bi to bilo potpuno smešno već biste uništili divan trenutak. A to upravo radite kada osuđujete sami sebe zbog sopstvenih nesavršenosti. Zaboravljate da ste kao ljudi i vi deo prirode. Samim tim, bili biste na dobitku ako prihvatite prirodan tok života koji je, zamislite, nesavršen.

Istina je da su pojmovi savršen i nesavršen tvorevine našeg uma i ne postoje van misli koja ih je stvorila. Pojam perfekcije postojao je još u antičkoj Grčkoj, a u nešto modernijoj varijanti, on je tvorevina Njutonove mašine. Taj pojam, međutim, nema šta da traži u sveopštem pogledu na svet. Mi usvajamo taj model savršenstva, u njega ubacujemo neke svoje istine i onda živimo živote sledeći tu “istinu”.

Ironično, ali ako neko nekad i postigne to nemoguće stanje savršenstva, teško da će ga više od par ljudi tolerisati. A verovatno ta osoba i ne bi bila mnogo zabavna i stalno bi ostale podsećala na njihove neuspehe.

Težnja ka savršenstvu je samo maska za veliku nesigurnost. Znači da nismo dovoljno dobri ovakvi kakvi smo, a kada tako mislimo onda osuđujemo sebe.

Ljudi koji žele da budu savršeni obično imaju preveliki osećaj za sopstvene nedostatke. Njima su od malena govorili da nisu dovoljno dobri, zato su oni odlučili da će izbeći omalovažavanja ostalih jedino ako budu besprekorni. Perfekcionisti misle da su druge osobe nekako uvek bolje i superiornije od njih samih, zato oni, da bi ih stigli, moraju da budu bez mane.

Osobe koje teže perfekciji su osetljivije na osude drugih. U stvari, te osude su uglavnom umišljene. Svi imaju mišljenje, ali uzdizati nečije mišljenje na nivo osude je zaista smešno. Na kraju krajeva, neko vam ne može suditi sem ako vi sami ne dozvolite da vam bude suđeno.

Jedino savršenstvo je biti u sadašnjosti, dok perfekcionisti to nikada nisu

Najbliže savršenstvu je sposobnost potpune prisutnosti u sadašnjem trenutku. Bez ikakvih uznemirujućih misli gde merite ili ocenjujete sebe, potpuno ste slobodni da uživate do kraja. U tom trenutku ste zaista živi. Ipak perfekcionisti nikada nisu potpuno prisutni jer su suviše zauzeti kritikujući prošlost i ponavljajući svaku odluku koju su doneli i brinući zbog budućnosti u isto vreme.

Potraga za savršenstvom ograničava našu sposobnost da budemo prisutni i bukvalno nam oduzima vitalnost života. Ona je neostvariva, nezamisliva i, iskreno, nepoželjna, pa zašto je onda jurimo? Mnogo bolje biste proveli vreme rešavajući problem nesigurnosti koja i uzrokuje želju za savršenstvom. Analiziranje, merenje i osuđivanje su alatke perfekcionista.

Ne merite sebe!

Perfekcionisti vode jedan večiti dijalog sa samim sobom, gde mere i razmatraju svaki aspekt svog života. U takvim okolnostima, oni su retko kad prisutni. Čak i kada pričaju sa drugima oni su samo delom tu, a u isto vreme u sebi se već kritikuju zbog nečega.

Ne možete biti na dva mesta u isto vreme i ne možete se baviti sa dve misli odjednom. Svaki put kada se osuđujete je trenutak kada niste izabrali bolje i zdravije rešenje. To su propušteni trenuci vrednog životnog iskustva. Ako je značajan procenat vaših misli samokritičan onda vi zaista mislite da je život iskustvo za sebe i propuštate ga velikim delom.

Razmislite kako to utiče na vaše veze. Ako niste tu za sebe, kako ćete biti za nekog drugog? Ako se osećate uznemireno zbog sopstvenog nezadovoljstva, to će imati višestruke posledice na vaše odnose sa drugima.

Ako stalno procenjujete sebe, propuštate stvarnu lepotu življenja

To međutim ne znači da ne treba da se procenjujete i vrednujete; velika je razlika između analiziranja i samoprocenjivanja. Vrednovanje je nežniji i suptilniji način provere, dok merenje čini dublji i oštriji rez u samo naše biće. Takva merenja ruše integritet našeg životnog iskustva i udaljavaju nas od učešća u sopstvenom životu.

Ne možete da se uključite u tok sopstvenog života ako ste ogrezli u analitičko samo-merenje.