Čudo na Badnje veče

U vreme ručka na Badnji dan 2009. godine, dr Stefani Martin razgovarala je sa pacijentom u svojoj ordinaciji u Memorijalnoj bolnici u Kolorado Springsu. Graciozna, razvijena i dugih nogu, dr Martin je više ličila na balerinu, nego na načelnicu hitnog akušerskog odeljenja u važnoj gradskoj bolnici. U stvari, ona se i bavila i takmičila u okretnim igrama i kretala se energičnim i preciznim pokretima koji su joj pomagali tokom kriznih situacija na poslu.

Dr Martin je očekivala naporan, ali ne i neuobičajen dan kada je, usred razgovora, preko razglasa začula hitan poziv: „Šifra plavo, istočno krilo, porođajne sale.” U bolničkoj terminologiji šifra plavo znači najviši stepen uzbune: pacijentu je najverovatnije prestalo da radi srce i potrebna mu je hitna reanimacija. Za nas laike, to prosto znači da neko umire, a u porođajnoj sali to znači da su i majka i dete u opasnosti.

Martinova je potrčala hodnikom ka porođajnoj sali. Ne na Badnje veče, rekla je sebi. Niko mi neće umreti na Badnje veče.

Trejsi Hermanstorfer, stara trideset četiri godine, ušla je tog jutra u porođajnu salu zajedno sa svojim suprugom Majkom, vozačem kamiona. Osećala se dobro i očekivala je uobičajen porođaj, kao što su bila i prethodna dva. Rutinska amniocenteza (kontrolno uzimanje plodove vode) otkrila je da očekuje dečaka i ona i suprug su već izabrali ime. Ona i Majk, star trideset osam godina, bili su uzbuđeni što će im dete biti rođeno baš na Božić.

Do pola jedan tog popodneva, nakon nekoliko sati kontrakcija, Trejsi se umorila. Dali su joj epiduralnu injekciju da bi joj olakšali porođajne bolove, a babica koja je bila kraj nje posmatrala ju je pažljivo. Otkucaji bebinog srca bili su nešto sporiji, a fetalni monitor koji nadgleda bebu za vreme porođaja bio je zakačen za bebinu glavu i nije pokazivao nikakve zabrinjavajuće komplikacije. „Odmori se, zatvori oči”, rekao je Majk svojoj ženi. „Čini se da ćeš imati dugačak dan.”

Trčeći niz hodnik, dr Martin je osetila poznati nalet adrenalina u svojim venama. Sa njim je došlo i sećanje koje ju je progonilo uvek kada bi čula šifru plavo. Njene misli vraćale bi se na Četrvti juli 1997. godine, prvi put kada je kao lekar bila na akušerskoj klinici. Samo nedelju dana pre toga bila je jedna od pacijentkinja. Sedam dana kasnije, kao lekar koji je nadležan za hitne slučajeve, dr Martin je prisustvovala normalnom porođaju jedne zdrave dvadesetjednogodišnje žene koji je odjednom pošao užasno loše.

Plodova voda je izašla iz placente i ušla u majčin krvotok usled čega je došlo do nečega što je ličilo na strahovito snažnu alergijsku reakciju. Žena je doživela unutrašnje krvarenje, što je klasičan znak amniotičke embolije. Za nekoliko minuta majčina pluća i srce su otkazali, a bebin puls se strahovito pojačao. Uprkos izvršenom hitnom carskom rezu, dr Martin je tada izgubila i majku i dete.

Ove dve smrti potpuno su emotivno poremetile mladu lekarku. Dr Martin se zavukla u krevet i danima nije izlazila iz njega. Potpuno sam bezvredna i beskorisna, mislila je. Niko nije mogao da je izvuče iz depresije, čak ni njen suprug Džef, neonatolog.

Lečenje je bilo strast za dr Martin još otkako je kao devojčica u zapadnom Teksasu odlučila da postane lekar. Sada, u trenutku kada je postigla svoj cilj, mučile su je sumnje.

Oporavak je trajao danima. Samo su joj njena hrabrost i odlučnost da sazna više o uzrocima smrti majki i beba dale snagu da se vrati u porođajnu salu. „Ne mogu da odustanem”, odlučila je. „Moram da pronađem rešenje.”

Svaka šifra plavo u porođajnoj sali postala je za nju novi izazov, kao i poziv da se baci na dalje istraživanje. Kroz svoj rad, tokom dvanaest godina nakon slučaja „Četvrti juli”, dr Martin je postala stručnjak u polju prestanka rada srca kod porodilja.

Trejsi je zatvorila oči i delovalo je kao da je zadremala. Majk je držao njenu ruku i pomislio kako je hladna. Pogledao ju je u lice i video da joj usne postaju modre, a koža potpuno bela. Nešto nije bilo u redu. „Šta se dešava?”, pozvao je preplašeno babice i one su prišle pacijentkinji. Jedna je pokušala da je probudi, a druga je povukla konopac koji je davao signal za šifru plavo. Majk se priseća da su ga izgurali u hol dok su se ljudi u mantilima skupljali u sobi. Minut ili dva kasnije, dva sveštenika su mu prišla.

Prošao je samo minut otkad je dat znak za uzbunu. Dr Martin je upala u sobu snažno gurnuvši vrata i zatekla Trejsi na krevetu bez svesti. Svi životni znaci su opadali velikom brzinom. Nije imala krvni pritisak i prestala je da diše. Babica je počela da joj ritmički pritiska grudi.

Trejsino stanje moglo je biti prouzrokovano brojnim uzrocima: amniotičkom embolijom, alergijskom reakcijom na epiduralnu anesteziju, spontanim nepravilnim pulsom ili činjenicom da se placenta odvaja od materice i time uzrokuje da se ona puni krvlju. U ovakvim situacijama protokol zahteva da se prvo na svet donese beba, pa tek onda započne oživljavanje majke. Dr Martin je znala da je najbolji način da spase majku taj da ukloni fetus i placentu da bi smanjila pritisak sa majčinog srca čime će povećati njene šanse da preživi.

Dva tima su počela da se okupljaju. Dr Martin će voditi hirurški tim koji će operisati Trejsi i pokušati da je oživi. Drugi tim će biti spreman da primi i oživi novorođenče. Kad majka prestane da diše postoji rupa od pet minuta pre nego što beba počne da trpi oštećenja na mozgu. Fetalni monitor je već pokazivao da bebin puls opada. Medicinske sestre su intubirale Trejsi i dovele vazduh do njenih pluća ručnom pumpom da bi obezbedile kiseonik i pomogle srcu da ponovo počne da kuca.

Dvanaest godina stara noćna mora u kojoj majka krvari na smrt zaigrala je pred očima dr Martin. Ona se pribrala. Izvešće carski rez tamo u porođajnoj sobi. Sestre su unele sto sa hirurškim instrumentima. Dr Martin je navukla rukavice, a sestra joj je preko lica stavila masku. Zatim je dr Martin prelila bocu hirurškog sapuna preko Trejsinog stomaka. Uzela je sklapel i napravila prvi rez – petnaest centimetara dugu liniju nisko na stomaku da bi otvorila put ka materici. Nije potekla krv budući da Trejsino srce već neko vreme nije radilo. Zatim je usledio i drugi horizontalni rez koji je otvorio uterus. Unutar njega nalazilo se providno tkivo placente u kojoj se nalazila beba. Lekarka ju je izvukla. Njena ruka napipala je fetalni monitor koji se nalazio na bebinoj glavi. Brzo je podigla obamrlu bebu, presekla pupčanu vrpcu i skinula fetalni monitor.

Dr Martin je odmah uočila da su bebine vitalne funkcije ozbiljno ugrožene. Novorođeni dečak bio je bled i nije se pokretao. Predala je dete neonatologu koji je dečaka odneo na zagrejani sto. Tamo će detetova usta i nos biti pročišćeni, njegovo telo osušeno i očišćeno i biće mu ukazano veštačko disanje. Beba je doneta na svet za manje od pet minuta.

Pažnja dr Martin vratila se na majku koja je već potpuno pomodrela. Lekarka je počela pregled operisanog mesta. Položila je prst na Trejsinu aortu, veliku arteriju koja prelazi preko trbuha, i zapanjila se. Osetila je blagi puls, slabašan kao treptaj očnog kapka, koji joj je pritiskao jagodicu prsta. „Odnesite je u operacionu salu. Brzo!”, rekla je. Ako je Trejsi bila potrebna dodatna hirurška intervencija, timu će za to biti neophodna potpuno opremljena operaciona sala.

Majk je čekao u hodniku ispred sobe. Dok su kolica na kojima se nalazila Trejsi prolazila pored njega, Martinova mu je rekla: „Poljubite je.” Majk se sagnuo i nežno pritisnuo usne na čelo svoje žene. Plašio se da je to poljubac za rastanak.

U operacionoj sali, Martinova je osetila pacijentkinjin puls koji je bio snažan i pravilan. Trejsi su prikopčali na mašinu za automatsko disanje da bi joj pomogli. Martinova je uklonila placentu. Pre nego što je zašila šavove, ponovo je proverila organe koristeći svoje iskusno oko i lekarski instinkt ne bi li shvatila šta je dozvolilo srcu da ponovo počne da kuca. Međutim, nije našla ništa što bi neposredno ukazivalo na to.

Kad je Martinova završila, otpratila je pacijentkinju koja je bila bez svesti, ali sa vitalnim znacima života, na odeljenje intenzivne nege da bi tamo nadgledala pripreme za njen oporavak. Odjednom, Trejsi se probudila, otvorila oči, izvukla disaljku i počela da govori: „Moja beba se zove Koltin”, rekla je nepoznatoj osobi u belom mantilu koja joj je spasla život.

Majk Hermanstorfer je i dalje čekao. Posmatrao je lekare i sestre kako dotrčavaju u porođajnu salu sa svih strana bolnice. Video je kako mu suprugu guraju na kolicima. Nije imao pojma kako mu je sin. Sve oko njega izgledalo je kao da traje večnost.

Zatim je sestra pozvala Majka u sobu i stavila mu dete u naručje. Zapanjenom ocu učinilo se da drži beživotno telo, no beba je bila samo iscrpljena nakon operacije. Zatim se zamotuljak promeškoljio u očevom zagrljaju. Za Majka ovi sićušni pokreti bili su ravni čudu. „Oživeo je u mojim rukama”, tako sada govori ponosni otac. Ubrzo nakon toga, on i sin su se pridružili majci na odeljenju intenzivne nege.

Kod kuće te noći, Stefani Martin je svom suprugu prepričavala zapanjujuće događaje koji su obeležili taj dan. Nikada se nije susrela sa takvim slučajem, rekla mu je. Prekid rada Trejsinog srca nije posledica uobičajenih uzroka. Još neobjašnjiviji je iznendan i naizgled spontan povratak srca u normalan rad. Tek tada je dr Martin popustila pred emocijama. Svojoj porodici nije morala da donosi loše vesti za Božić.

Godinu dana posle svega, slučaj Hermanstorferove i dalje zanima Stefani Martin. Kako i zbog čega se Trejsi tako brzo oporavila i izvukla iz opasnosti? Dr Martin i dalje traga za odgovorima. Piše članak o slučaju i nastavlja da izučava zastoj rada srca kod porodilja kako bi i druge lekare mogla da poduči tome kako da se ponašaju u tim kriznim situacijama.

Prisećajući se svog susreta sa smrću, Trejsi Hermanstorfer kaže da je to uči da zaboravi sitne dnevne brige i da uživa u svoje troje dece. Majk to jednostavno naziva čudom, onim koje se dogodilo na Badnje veče, kad je dete rođeno, majka spasena, a darovita i brižna lekarka ponovo potvrdila predanost svom pozivu.

Foto: basketman / FreeDigitalPhotos.net / photostock / FreeDigitalPhotos.net