Život posle raka

„Smrtnost od raka počela je da opada. To je velika pobeda u ratu protiv ove bolesti”, kaže dobitnik Pulicerove nagrade, autor i poznati stručnjak za rak dr Sidarta Muherdži. „Ljudi su počeli da analiziraju taj podatak i odgovor je veoma zadovoljavajući: sve pomaže, i prevencija i lečenje.”

Na narednim stranicama, šest ljudi koji su se izborili sa rakom ispovedaju svoje priče koje bude nadu.

Suzana Kovač je četrdesettrogodišnja novinarka lokalne rubrike. Živi u Budimpešti sa dvoje dece.

Pre osam godina bila sam na odmoru sa svojim bivšim suprugom kad smo primetili tvrdu grudvu u mojoj desnoj dojci. Čim smo se vratili u Budimpeštu, otišla sam na pregled kod svog ginekologa koji me je poslao u bolnicu – za deset dana imala sam prvu operaciju. Ne samo da su uklonili grudvu, već i limfne žlezde ispod pazuha. Rak dojke koji sam imala bio je veoma agresivan i otkriven je kasno.

U početku sam bila depresivna, a onda – iako su šanse da preživim bile male – odlučila sam da će mi biti bolje. Pet operacija i veoma intenzivna zračenja i hemoterapije trajali su dve godine. Pošto lekari nisu bili sigurni da će me izlečiti uz pomoć uobičajene terapije, imala sam sreću da mi ponude nov lek koji se zove herceptin, a koji je zaustavio metastaze.

Sve vreme sam bila na bolovanju. Usredsredila sam se na decu i na to da mi bude bolje. Takođe sam počela da učim da uživam u trenutku. Radila sam sa psiholozima i čitala knjige o samopomoći. Počela sam da shvatam šta je važno u životu. Dugo vremena sam se osećala nesrećnom i upravo sam u ovom periodu smogla hrabrosti da promenim život. Nakon tri godine usmerenosti na sebe, upoznala sam čoveka koji mi je postao istinski partner.

I danas primam hormonsku terapiju i posećujem onkologa svaka tri meseca. Međutim, puna sam nade i imam cilj. Završila sam postdiplomske studije iz psihologije i osnovala klub za preživele od raka dojke. Međusobno se ohrabrujemo i saznajemo o novim terapijama.

Iako je trenutak u kojem saznajete da imate rak užasan, nikada se ne bih odrekla onoga što sam preživela u poslednjih deset godina. Bolest mi je dala više nego što je uzela.

Marniks Alegert, 42 godine, živi u Kurneu sa suprugom i troje dece. Radi kao detektiv u odeljenju za narkotike federalne policije u Ipreu, u Belgiji.

Tog ranog jutra 19. januara 2004. godine, probudio sam se sa oštrim bolom u desnoj preponi. Pokušao sam da ne obraćam pažnju na to i odvezao sam se na posao, ali za pola sata već nisam mogao da stojim. Mislio sam da je reč o slepom crevu.

Kada su mi šest dana kasnije dijagnostikovali rak testisa, osetio sam se bespomoćno. Međutim, najviše od svega osetio sam kao da ne uspevam u nečemu što sam želeo da radim najbolje: neću biti tu za svoju decu. Izgubio sam oca kad sam imao šest godina, a majku kada mi je bilo dvadeset. Bio sam uplašen i očajan. Koliko ću još živeti? Koliko bola treba da očekujem?

Međutim, onkolog mi je pružio nadu: rekao mi je da su moje šanse da preživim veoma dobre. To me je držalo tokom lečenja, to i ljubav i nega porodice i prijatelja. Pokušao sam da budem otvoren u vezi sa svojom bolešću. Tako me je rak promenio – postao sam otvorenija osoba.

Godinu dana nakon što mi je otkriven rak, učestvovao sam u Survajveru. Morao sam da se dokažem u takmičenju sa ljudima koji nisu imali rak. I uspeo sam.

U januaru 2010. godine saopšteno mi je da sam izlečen. Moj san je da grupu pacijenata koji se oporavljaju od raka odvedem na planinarenje do baznog kampa na Mont Everestu u Nepalu. Do tada, živim svaki dan kao da mi je poslednji. Tražim ono pozitivno u životu i tako se lakše nosim sa negativnim. Male stvari u životu pružaju mi najveće zadovoljstvo. I uživam u svakom trenutku sa svojom suprugom i decom.

Berbel Oleh je šezdesetsedmogodišnja udovica koja živi u Esenu u Nemačkoj. Ima jednog odraslog sina.

Mnogo godina sam bila strastveni pušač. Osim toga, od detinjstva sam patila od hroničnog bronhitisa. Moj lekar je zaključio da sam odličan kandidat za novu vrstu CT skeniranja pluća koja koristi manju dozu zračenja za razliku od tradicionalnog rentgenskog snimka. Godine 2009. poslao me je na osnovni pregled koji je otkrio malu leziju u gornjoj krivini levog plućnog krila. Lekar je tada rekao da kontrola nije potrebna.

Zatim sam u julu 2011. godine bila na pregledu tiroidne žlezde i zatražila sam novi snimak pluća. Moja pedesetdvogodišnja rođaka koja mi je bila kao mlađa sestra umrla je devet meseci pre toga od raka pluća i ja sam bila preplašena. Drugo CT skeniranje pokazalo je da lezija progresivno raste, što je ukazivalo na rak. U roku od nedelju dana imala sam operaciju i tumor je otklonjen. Prema rečima lekara, moje šanse da preživim sledećih pet godina su devedeset procenata budući da je tumor otkriven na vreme.

Bila sam tako srećna. Ostavila sam pušenje odmah posle operacije. Sada uživam u prostoj činjenici da sam živa, provodim vreme sa sinom i možda ću ga, jednog dana, provoditi i sa unucima.

Anders Hedin je šezdesettrogodišnji kopirajter koji živi u predgrađu Stokholma. Napisao je autobiografiju Survival o svojoj borbi sa rakom. Ima dva odrasla sina.

Bio sam šokiran 2004. godine kada sam saznao da mi se rak vratio. Jedanaest godina pre toga uklonio sam melanom sa kože. Sada su mi pronašli melanom na tankom crevu, a nedugo zatim i tumor na mozgu. Nakon što sam prošao dve operacije tumora, činilo se da mi je ostalo još oko godinu dana života. Najblaže rečeno, bio sam prestravljen. Nisam mogao da podnesem pomisao da neću videti sinove kako odrastaju.

Međutim, onda mi je ponuđena jedinstvena prilika da učestvujem u malom pilot-istraživanju koje testira novu terapiju. Ako bude uspešna, možda preživim... Lekari su izvukli limfocite – bela krvna zrnca koja su se borila protiv ćelija tumora – iz tumora koji su izvadili iz glave. Zatim su laboratorijski uzgojili milione limfocita koji su mi ponovo transfuzijom ubačeni u telo. Između 2004. i 2009. godine imao sam jedanaest ovih tretmana za podizanje imuniteta.

Možda grešim, ali sada se osećam kao da sam manje-više otporan na rak – osim na mozgu, tumori se više nigde nisu vratili, niti su metastazirali na druge organe. Mikrometastaze koje su otkrivene na mozgu uspešno su otklonjene sa nekoliko operacija gama nožem. I tako, uprkos izgledima koje su mi davali i zahvaljujući bogu, još sam živ.

Danas radim samo ono što želim. Trudim se da izbegavam ono što mi ne prija. Imam novi projekat za pisanje i pre nekoliko meseci pomogao sam da se u Švedskoj osnuje udruženje obolelih od melanoma.

Monika Bunaciju Kurt je tridesetsedmogodišnja Rumunka koja živi u Francuskoj. Udata je. Predsednica je rumunskog Udruženja za borbu protiv leukemije.

Godine 1994. bila sam prepuna snova. Imala sam dvadeset godina i studirala sam ekonomiju. Međutim, osećala sam se umorno... i to se samo pogoršavalo. Jednoga dana u decembru, dobila sam upalu plućne maramice i primljena sam u bolnicu. Niko nije mogao da mi kaže šta nije u redu, niko nije hteo da mi kaže istinu. Zatim sam jednog dana pogledala svoj bolesnički karton. Imala sam akutnu limfoblastičku leukemiju. Bila sam preplašena: umreću.

Nakon nekoliko početnih faza terapije, bolest se dva puta vratila. Terapijske metode u Rumuniji nisu bile razvijene, pa sam u januaru 1996. godine sa porodicom otišla u Nemačku. Tamo su mi rekli da nema nade. Očajan, moj otac je pozvao čuvenu kliniku u Italiji. Tamo sam primila posebnu hemoterapiju sa potpunim izlaganjem zračenju. Dva meseca kasnije, izvršeno mi je presađivanje koštane srži. Pomislila sam da ću možda preživeti.

Međutim, tokom narednih pet meseci, bila sam izolovana, sa neprekidnim bolovima, nedeljama nisam mogla ni da pijem ni da jedem. Zatim sam krajem aprila 1996. godine pala u komu. Međutim, čak i tada, nekako sam znala da sam voljena i da je moj život nekom važan. Probudila sam se tri dana kasnije.

To je bilo pre skoro šesnaest godina.

Moj život se u potpunosti promenio. Nisam mogla da imam decu, što me je rastužilo, ali shvatila sam da posedujem drugačiji život kao osoba koja je preživela leukemiju. Važno mi je da pomognem drugim pacijentima da se nose sa bolešću. Tako sam upoznala svog supruga.

Danas sam živa zahvaljujući ljudima koji su mi pomogli. Bez obzira na to šta lekari kažu, borba se mora voditi do samog kraja. Najvažniji dar koji dobijamo od ove borbe je ljubav.

Klod Alan Planšon, star šezdeset dve godine, lekar iz Pariza. Oženjen je i ima jednu odraslu ćerku.

Upravo sam 9. aprila 1988. godine sa svojom ćerkom Žistin, koja je tada imala osam godina, proslavio svoj trideset i deveti rođendan, kad sam osetio snažan bol na levoj strani tela. Plašio sam se onoga što bi moglo da proistekne iz toga.

Već početkom maja moj bol je dobio ime: rak slezine (non-Hočkinsov limfom brzog rasta). Lekar mi je rekao da imam nešto više od godinu dana života i to je bilo poražavajuće. Počeo sam da plačem. Plakao sam dva sata, toliko sam se plašio. Međutim, narednih dana sam pokušao da se saberem. Odlučio sam da ne prestanem da se nadam, da dam sebi neke šanse. Proći ću kroz operativni zahvat i hemoterapiju. Moram da vodim računa o Žistininoj budućnosti. Moram da naučim da prihvatim ljubav i pomoć porodice i prijatelja. Odlučio sam da živim koliko je moguće punim životom i što intenzivnije.

Nakon poslednje hemoterapije, četiri meseca kasnije, bio sam iscrpljen i mentalno i fizički. Brat me je odveo na Siciliju. Naterao me je da se šetam, da plivam, da uživam na suncu. Njegova životnost prešla je i na mene. Dao mi je nadu.

Dve godine su prošle i još sam bio živ. Oženio sam se svojom devojkom Žilijet. Njena ljubav mi je pomogla da nastavim da se borim protiv raka. Tada nisam mogao ni pretpostaviti da ćemo zajedno živeti duže od dvadeset godina.

Tek posle pet godina shvatio sam da preživljavam, da sam preživeo. Lekari ne znaju zašto. Međutim, prihvatio sam ono što mi je dato i veoma sam ozbiljno razmislio o tome kako da one godine koje su mi preostale – koliko god da ih bude – učinim što plodnijim i korisnijim.

Želeo sam da podelim svoju priču sa ostalima i da im pružim ohrabrenje i nadu. Postao sam predsednik francuskog ogranka organizacije Vital Options International, koja se bavi komunikacijom u oblasti raka.

Život posle raka je drugačiji. Oslobodio sam se nepotrebnih briga i usredsredio sam se na ono što je važno – prijatelje i porodicu. Kad razgovaram sa pacijentima obolelim od raka, savetujem im da prihvate ljubav i prijateljstvo i da se prepuste sebi i sopstvenim interesima. Otkrio sam da imam talenat za pisanje i postao pesnik. Upravo sam objavio četvrtu knjigu!

Šta je novo?

jennifrog / Flickr.com

Rak pluća

Novi lek nazvan crizotinib dobio je licencu za lečenje pacijenata sa rakom pluća u poodmakloj fazi koji pate od posebne genetske anomalije koja proizvodi ćelije raka, a koja je poznata pod nazivom ALK. Prema jednom istraživanju, terapija ovim lekom smanjila je tumor kod pedeset sedam procenata pacijenata koji su imali ovu genetsku mutaciju.

Prirodno lečenje

Otkrivši poseban enzim, istraživači su uspeli da imitiraju ćelijske procese koji se dešavaju kao rezultat hemoterapije i zračenja – ali bez neželjenih efekata. Njegovo pronalaženje može da smanji potrebu za ovim često razarajućim terapijama – posebno kada se radi o slučajevima kojima je terapijski teško prići, kao što su oblici raka vrata i glave.

Dečja leukemija

Hemoterapijski lek mitoxantrone čini se da spasava život deci uzrasta od jedne do osamnaest godina koja boluju od posebnog oblika leukemije. Otkriveno je da ovaj moćni lek povećava trogodišnju stopu preživljavanja onih pacijenata koji boluju od povratne akutne limfoblastične leukemije za 24 posto, skok koji naučnici nazivaju „izuzetnim”.

Rak creva

Nova dijagnostička procedura nazvana fleksibilna sigmoidoskopija, ili FlexiSig, ima potencijal da smanji rak creva za četrdeset tri procenta. Mala fleksibilna alatka sa minijaturnom kamerom na vrhu dozvoljava lekarima da otkriju i otklone polipe iz donjeg stomaka, koji obično prethode raku na debelom crevu.

Rak nerava

Ponekad vredi pokušavati nove kombinacije starih lekova. Lekari u Evropi (glavni autor je Austrijanac, subjekti eksperimenta su opisani kao „Evropska SIOP neuroblastoma grupa”) nedavno su otkrili da paralelno davanje lekova busulfana i malfalana – koji su u upotrebi još od pedesetih godina – ima efekta u lečenju neuroblastome, retkog oblika raka nerava kod dece.

Rak jajnika

Kanadski istraživači, uključujući i tim iz Agencije Britanske Kolumbije za rak, otkrili su da velika većina raka jajnika počinje u jajovodima. Tim predviđa da će broj obolelih od raka jajnika znatno opasti ako se uklone falopijeve cevčice tokom histeroktomije i podvezivanja jajovoda.

Isto istraživanje takođe je utvrdilo da je jedan od pet najčešćih tipova raka jajnika povezan sa genetskim mutacijama. Lekari su sve hrabriji da se obrate ćerkama i sestrama pacijentkinja obolelih od raka jajnika i da ih pozovu na proveru mutacija. Žene koje pripadaju rizičnim grupama potom mogu da izaberu profilaktičko uklanjanje jajnika i jajovoda.

Očekuje se da će ove dve inicijative u narednih dvadeset godina prepoloviti smrtnost od raka jajnika.