Kako je promeniti pol?

Na čelu operacionog tima biće doktor Miroslav Đorđević, vodeći stručnjak u ovoj oblasti, koji bi trebalo da operiše i Čez Bono (42), ćerku poznate američke pevačice Šer.

Čez je rođena kao Čestiti Bono, prošla je hormonske terapije i odstranila grudi, i izrazila je želju da joj završna operacija bude urađena baš u Beogradu.

"Danas su sredstva informisanja tako razvijena da je novinar koji je intervjuisao sina pevačice Šer pronašao moje kontakte i istog trenutka zvao direktno na telefon. Danas ne postoji transseksualna osoba u Americi koja ne zna za naš tim i operacije koje izvodimo.

Visok nivo održavamo stalnim radom i unapređujući postojeće operativne tehnike novim modifikacijama", priča doktor Miroslav Đorđević, potvrđujući da je sa direktorom Republičkog zavoda za zdravstvenu zaštitu dogovoreno je obrazovanje komisije koja će proučiti medicinsku dokumentaciju pacijenata koji se leče od bolesti transseksualizma, i doneti zaključak o ispravnosti njihovog hirurškog lečenja, a koje uključuje odstranjivanje genitalija pripadajućeg pola i formiranje novih genitalija pola kojem se teži.

"U našoj zemlji je do sada hirurški lečeno oko 200 pacijenata. Novih pacijenata je oko 20, i oni su sada u fazi uzimanja hormonske terapije i potpune pripreme za operaciju. Nekoliko njih je već dobilo sve potrebne lekarske saglasnosti i mi se spremamo, čim se oformi komisija, da započnemo njihovu tranziciju", kaže dr Đorđević.

Lečenje pacijenata kod nas je koštalo od 120.000 do 220.000 dinara, u zavisnosti od toga koji je zahvat urađen. To je pokrivalo troškove smeštaja u bolnicu, lekove, operativni zahvat i punu medicinsku negu.

"U poslednjih nekoliko godina uradimo desetak operacija godišnje, što se i uklapa u statistiku pojavljivanja ove bolesti. U našoj zemlji se, otprilike, javi jedna osoba sa poremećajem polnog identiteta na oko 70-80.000 stanovnika.

Proces je, inače, veoma jasan. Osoba koja se oseća pogrešno u svom telu javlja se svom lekaru, koji je upućuje psihijatru, a onda psihijatar dalje upućuje psihijatrima iz našeg tima. Nakon evaluacije takvih osoba, i potvrde da se radi o poremećaju polnog identiteta, pacijent se upućuje endokrinologu, radi započinjanja hormonske terapije, i praćenja promena koje nastupaju sa ovim lekovima.

Oko godinu dana nakon toga, pacijent je spreman za završni vid lečenja, a to je hirurška transformacija genitalija. Od početka lečenja, pa do dolaska na operaciju prođe obično od 18 do 24 meseca", objašnjava dr Đorđević. Dodaje da je nekada taj period i duži, što je uslovljeno produženim praćenjem pacijenata kako bi se izbegle greške u proceni.

"Ono što je meni, nakon dvadeset godina bavljenja ovom vrstom hirurgije, najinteresantnije, jeste pojava pacijenata koji su se predomislili. Naime, uradili operacije promene genitalija, a onda uvideli da se radi o grešci.

Tu je interesantno da oni, u stvari, nisu dobro ispitani od samog početka i da su psihijatrijske procene bile pogrešne kada su upućivani na hiruršku transformaciju genitalija. Na svu sreću, mi u Srbiji nismo imali ovakve slučajeve, a najviše zahvaljujući našim vrhunskim psihijatrima i endokrinolozima", naglašava dr Đorđević.

U kontaktu je sa većinom svojih pacijenata.

"Iskustva sa takvim osobama nekoliko godina nakon operacija su stvarno fascinantna. Kod onih gde je lečenje proteklo bez ikakvih problema, i koji su zadovoljni krajnjim rezultatima, pomak u kvalitetu života, njihovo psihofizičko i psihoseksualno stanje je fantastično. Manji broj zahteva određene, manje hirurške korekcije, što mi takođe omogućavamo, a sve u cilju potpunog zadovoljenja potreba kod ove osetljive grupe pacijenata", kaže dr Đorđević.

On dodaje da je transseksualizam, ili poremećaj polnog identiteta, definisan medicinski termin i kao oboljenje svrstan u međunarodnu klasifikaciju oboljenja pri Svetskoj zdravstvenoj organizaciji.

Osobe se rađaju sa ovom bolešću, a prvi osećaj nepripadanja svom telu javlja se jako rano, već od 4-5. godine života. Detinjstvo, pubertet i odrastanje transseksualnih osoba su jako bolni, i zbog toga je, prema rečima našeg sagovornika, bitno da se što pre jave lekaru.

Nebojša J. je rođen kao žensko pre skoro 40 godina, ali se od najranijeg detinjstva osećao neprilagođeno u svom telu.

"Naša tela ne određuju ko smo. Čak ni seksualnost. Unutrašnjost je ono što nas određuje, a u biti svi smo jednaki. Razlikuju nam se jedino tela koja smo dobili, ali i njih možemo da promenimo", počinje priču 39-ogodišnji Nebojša J. koji je pre 19 godina izvršio operaciju promene pola.

"Već 20 godina sam muško, u smislu posedovanja primarnih i sekundarnih polnih karakteristika. Inače, od kad znam za sebe osećam se kao muškarac, koji je do svoje 19. godine živeo u ženskom telu. Operisan sam u bolnici 'Dragiša Mišović'. Operacije su doskora bile jako skupe, i protokolarno neuređene. Teško je bilo doći na red, ne zbog broja ljudi koji su čekali na operaciju, već zato što sistem nije funkcionisao, ali će se to novim zakonskim rešenjima uskoro rešiti", kaže Nebojša.

Pre same operacije promene pola pacijent prolazi kroz tri faze pripreme - prvi deo je razgovor sa psihologom i psihijatrom, zatim faza sa endokrinolozima i na kraju hirurzi. Ceo proces traje i po nekoliko godina.

Iako je transformaciju promene pola izvršio 1993, u vreme nemaštine i velike krize, kaže da je srećan što je operisan u Srbiji, jer smo uvek imali vodeće stručnjake u ovoj oblasti, čak i začetnike određenih zahvata i metoda.

"Odluku da promenim telo doneo sam u 10. godini. S obzirom da tada nije bilo interneta, informisao sam se putem časopisa, i poneke emisije na televiziji. Kasnije sam se raspitivao i kod lekara, ali nisam mogao da započnem proces transformacije pola pre punoletstva, jer je za tako nešto potrebna saglasnost roditelja.

Svoju odluku saopštio sam roditeljima pred kraj srednje škole. Nisu je baš najbolje prihvatili niti su tako nešto očekivali. Jedinac sam, ali moja porodica nije bila funkcionalna. Majka je bila teško bolesna, a otac je dosta vremena provodio u inostranstvu. Ni danas ne znam da li je prihvatio moju promenu. I sada je u inostranstvu i nismo toliko bliski. Ne pričamo o tome. Majka je u međuvremenu umrla. Ipak, svoj sam čovek, i najbitnije je da funkcionišem dobro sa samim sobom", priča Nebojša.

Naglašava da transseksualnost ne treba mešati sa seksualnom orijentacijom. On je heteroseksualan i ima devojku. Na laičko pitanje može li da ima potomstvo odgovara da ne može, jer medicinski ne postoji mogućnost da bude otac.

"Da nisam operisao reproduktivne organe, mogao sam da budem majka. Sećate se primera muškarca koji je ostao u drugom stanju, čiji slučaj je izazvao veliku medijsku pažnju pre par godina? Međutim, ja nisam imao želju za takvom vrstom potomstva", kaže Nebojša, dodajući da u Srbiji malo ljudi donese odluku da sa procesom transformacije ne ide do kraja, dok u svetu to nije slučaj.

"U inostranstvu ima dosta primera gde osobe prime hormonske terapije, dobiju sekundarne polne karakteristike, ali ne odu na završnu operaciju, formiranje penisa ili vagine. Upoznao sam bračni par gde su oboje modifikovali svoja tela do određene granice, ali nisu išli do kraja", napominje Nebojša.

Kaže da društva robuju stereotipima i oduševljen je „eksperimentom“ britanskog bračnog para koji je do pete godine krio pol svog deteta, puštajući ga da se samo oblači kako hoće, i igra sa čim hoće.

"Zašto je roze za devojčice, a plavo za dečake? Zašto je lopta za dečake, a lutka za devojčice? Identitet se gradi. Moramo definisati sebe. Onog trenutka kada to učinimo, javlja se želja da (re)konstruišemo sebe. Jedino tako možemo živeti u miru sa sobom. Svi smo mi jednaki. Razlikuju nam se jedino tela koja smo dobili, ali i njih možemo da promenimo", zaključuje Nebojša, koji je zadovoljan svojim telom i životom.