Ubuntu 11.04 – distribucija za preskočiti

Čini se kako sve distribucije Linuxa pate od nekakve kletve, pa se u nekom trenutku autori distribucije (ili aplikacije poput KDE-a) zaigraju sopstvenom maštom – rezultat čega ponekad budu ideje svojstva velike, slane vode.

Ubuntu je distribucija Linuxa vrlo poznata kao ljubazna prema korisniku, lagana za korišćenje, klikabilna i uopšte stvar koja ne traži duboko poznavanje Linuxa.

Iako je, naravno, reč samo o jednoj od mnogih distribucija koje danas sve nude više ili manje ugododan grafički interfejs i klikabilno podešavanje, Ubuntu je medijski najeksponiranija distribucija. Usudio bih se čak tvrditi kako je preuzeo neslavnu ulogu "onoga što je Linux": nekad su manje stručni korisnici Linuxa govorili kako su na mašinu instalirali "Red Hat", pa i novinari su, onako neupućeno, pisali kako "... eto, konačno postoji konkurencija Windowsu: Red Hat..." i uopšte je manje stručna populacija izjednačavala Red Hat distribuciju Linuxa sa samim Linuxom. Na zgražavanje ostatka slobodnosoftverskog sveta, posebno korisnika drugih distribucija.

Tako je nekako danas sa Ubuntu distribucijom Linuxa: "Šta si si instalirao? Instalirao sam Ubuntu. Šta je Ubuntu? To ti je konkurencija Windowsu."

Što jest, jest – Ubuntu je zaista popularna distribucija. No, uspeh valjda svakome udari u glavu, pa je Canonical, firma koja stoji iza ove distribucije Linuxa, odlučila uvesti neke zanimljive zaokrete u najnovijoj distribuciji, nazvanoj Natty Narwhal.

Frankenštajnovski rezultat

Najpre, kako je bilo najavljeno na Canonicalovom blogu, došlo je do spajanja distribucije rađene za desktop računare sa onom za netbook računare. Rezultat je, barem meni, poprilično frankenštajnovski, groteskan i veliki korak nazad u upotrebljivosti.

Glavni grafički interfejs distribucije više nije Gnome, već Unity, interfejs optimizovan za netbooke, tablete osetljive na dodir i sličnu gadgeteriju. Srećom, Ubuntu 11.04 nudi mogućnost i startovanja starog Gnome interfejsa (2.x), ali njega morate prilikom prijave na sistem baš eksplicitno izabrati.

Unity je značajno drugačiji od Gnome i KDE, dva dominantna interfejsa na Linux računarima. Za razliku od ovih, Unity nastoji da najbolje iskoristi limitirani prostor ekrana i smanji potrebu za korišćenjem miša. I, ne manje važno, Unity je Canonicalov proizvod.

Svojim svojstvima, Unity se zaista čini nelošim rešenjem za segment tržišta za koji je izvorno namenjen: netbook računare. Oni su mali, imaju male ekrane, koriste ih obično neki mlađi ljudi, za neke lake oblike zabave. Drugim rečima, Unity je interfejs koje pametno koristi prostor i cilj mu je upravo pružiti najbolju uslugu ljudima koji bi samo malo surfali, pa malo facebookali, tweetnuli tu i tamo, socijalno se umr(e)žavali, retko napisali neki duži tekst, vrlo retko radili neke ozbiljnije stvari na tim računarima.

Ta bi priča bila sasvim Ok da Canonical nije odlučio forsirati Unity kao univerzalno rešenje za sve korisnike, što uključuje i "desktopaše". I tu nailazimo na probleme.

Laptop za zabavu, desktop za produktivnost

Dekstop korisnicima produktivnost je obično najvažnija. To znači da žele da se koncentrišu na posao, pri čemu žele da imaju na oku željene informacije i izgube što je manje moguće vremena na petljanje sa samim interfejsom. I dok se Unity okruženju ne može prigovoriti kako ne dozvoljava koncentrisanje na posao, barem dok je samo jedan prozor u pitanju, u svemu ostalom ne bih ga nazvao idealnim interfejsom za produktivnost.

Najpre, Unity izgleda kao podskup bilo kakvog decentnijeg interfejsa. To je u redu za netbook računare, ali na svom radnom računaru ja želim da imam puno više od unificirane trake na vrhu ekrana, na koju zapravo ne mogu ozbiljnije uticati, i pored nje Launchpada sa leve strane, koji takođe ima svoj skup problema. Moji monitori imaju rezoluciju 1920x1200 i zaista nema potrebe skrivati tu traku sa leve strane, ali ni držati je zakucanu za levu ivicu. Levu, ne desnu. Ne dole.

Niti gore. Levo. Tamo i samo tamo.

Kad smo kod Launchpada... za razliku od većine drugih sličnih alata, Launchpad pokazuje izuzetnu nefleksibilnost. Prva stvar koju sam pokušao da uradim bila je staviti ikonu neke aplikacije na njega. Drag&drop – ne radi. Ne, ne možete jednostavno odvući sličicu aplikacije na Launchpad (onako kako to radite na Macintoshu ili Windowsu) kako bi ona tamo ostala.

Ako već niste primetili, Launchpad je zapravo rip-off Macintoševog launchera, ali je on položen vodoravno i tako ima više mesta za aplikacije, dok je Unity položen uspravno i zapravo ima vrlo malo mesta za aplikacije, posebno na netbook računarima; dodamo li tome podatak da se Launchpad, kao ni Unity, gotovo uopšte ne može prilagođavati – dobili smo to što smo dobili.

Kao na Macu, samo uspravno

Da biste aplikaciju stavili na Launchpad, morate je prvo pokrenuti, a zatim kliknuti desnim klikom na njenu sličicu koja se pojavila na Launchpadu, te izabrati opciju "Keep in Launcher".

Ako u Launcheru nema aplikacije koju želite, moraćete je potražiti kroz sistem (meni) vrlo neintuitivnih izbora – napušteno je stablo aplikacija kakvo imaju Gnome, KDE i Windows, i uveden je nekakav panel u kojem imate ponuđeno tek nekoliko aplikacija, a ostale morate tražiti. Priznajem, vidim korist ovakvog rada na netbook računarima i tabletima osetljivim na dodir, ali na desktopu ovo je samo bespotrebno komplikovanje i odbacivanje starih, ali ergonomski superiornih stvari.

To možda jesu sitnice na koje će se korisnici vremenom navići (a i Unity će se vremenom poboljšati), ali za sad ću se složiti sa drugim komentatorima koji Unity opisuju kao poluproizvod.

Tim više što je neko izuzetno inteligentan zaključio kako je aplikaciju za podešavanje sistema ("System Settings") najzgodnije sakriti u meni koji se dobije klikom na – ikonu za gašenje računara!

Mislim, zaista – kad je Microsoft u Windowsu 95 naterao korisnika da gasi računar tako da prvo klikne na "Start" – smejali smo se toj gluposti. Sada, kada je Canonical odlučio kako će opcije za podešavanje sistema strpati ne iza dugmeta "Start" već iza piktograma koji doslovno označava paljenje i gašenje – zar se tome ne bi trebalo da se jednako, ako ne i više smejemo?

Loše kopiranje

Loše kopiranje je i smeštanje trake sa menijem na vrh ekrana, umesto na vrh prozora aplikacije – onako kako to radi Macintosh. No, Macintosh to radi dobro, način na koji to Unity radi izgleda kao poluproizvod.

Činjenica da Canonical forsira Unity kao osnovni korisnički interfejs uprkos njegovoj radikalnoj rezoluciji, a pogotovo zato što ga forsira i na desktop računarima podseća pomalo na taktiku Microsofta i Applea: "mi znamo što je za korisnika najbolje". Druga činjenica – da je Canonical tvorac tog interfejsa – nimalo ne ublažava taj utisak, dapače: dok je u ovoj inkarnaciji Ubuntu distribucije još moguće izabrati Gnome kao interfejs, najavljeno je kako će već prva sledeća distribucija prognati i Gnome i KDE daleko iz dvora cara Unitya, pa ko želi neka se zlopati tražeći pakete ili kompajlirajući sam t grozn konkurentske interfejse, tako ružne i tako nazadne, tako gadne pred ovim našim prekrasnim Unity čudom.

S druge strane, ovo je svet slobodnog softvera, pa korisnici isto tako mirno mogu reći: "WTF je Canonical da nam određuje kako ćemo koristiti Linux? Ima još distribucija, široko nam polje!"

Drugi sitni problemčić ove Ubuntu distribucije je vreme pokretanja, koje je, sudeći po testovima sa Phoronixa, veće nego što je bilo u nekoliko pređašnjih distribucija.

O ovome mogu posvedočiti i svojim starim ThinkPadom T60p, na kom se vreme podizanja Linuxa osetno produžilo.

To je u kontradikciji sa Canonicalovom idejom objedinjavanja Desktop i Netbook distribucije u jednu - netbook računari su redovno slabašni u poređenju sa desktop računarima iste generacije, pa je svako gubljenje performansi na njima još uočljivije. Napraviti objedinjenu distribuciju koja se pokreće osetno sporije od prethodne – ima li to smisla?

Da, moram primetiti i kako sam imao poteškoća sa instalacijom na T60p – upgrade je prošao glatko, ali iz neobjašnjivih razloga počeo sam dobijati neobične artefakte na ekrane – izbornik Unitya jednostavno bi potpuno pocrneo, iako bi i dalje bio funkcionalan: klikom na crninu propao bi odgovarajući meni.

Ima i lepih stvari...

Reinstalacija sa formstiranjem particije na kojoj je Linux distribucija iz nekog je neobičnog razloga rešila taj problem. No, pojavili su se drugi – distribucija ne prepoznaje ATI karticu i ne nudi mogućnost instaliranja proprietary drajvera. Dugme za uključivanje i isključivanje više ne reaguje – niti "baca" računar u shutdown, niti pita za akciju.

No, dosta o ružnim stvarima. Ima ova distribucija i nekoliko lepih.

Pre svega, umesto OpenOffice.org paketa instalira LibreOffice, fork nastao razmimoilaženjem u stavovima između Oraclea i developerske zajednice. Možda se nećete složiti sa mnom, ali ja mislim da je LibreOffice ipak bolje rešenje (zamišljam kako Oracle u nekom trenutku kreće u ludu avanturu sličnu onoj Caninicala sa Unityem...).

App Store za Ubuntu

Ubuntu Software Center doživeo je nekoliko krasnih osveženja. Najpre, tu je obogaćena kolekcija komercijalnog softvera (aka App Store za Ubuntu). Zbirka je još uvek poprilično skromna, ali čini se kako kontinuirani trud marketinga daje prve zgodne rezultate.

Druga vrlo dobra stvar jeste mogućnost ocenjivanja aplikacije i ostavljanja komentara.

No, najzanimljivija i potencijalno najdisruptivnija fora je nova i do sad jedinstvena mogućnost koju nudi Software Center: (skoro) svaku aplikaciju s spiska, pre nego što je instalirate na svoj računar, možete isprobati: ispod slike aplikacije pojaviće se (imate li instaliranu aplikaciju qtnx – koju ćete instalirati kroz Software Center, naravno) dugme "Test drive". Klikom na njega otvoriće vam se (broadband konekcija izuzetno poželjna, jelte...) prozor sa udaljenom, uoblačenom instancom Ubuntu računara na kom će se zatim instalirati i pokrenuti željena aplikacija. Vrlo zgodna stvar – aplikaciju možete pogledati i zaista testirati, pa ako zadovoljava kvalitetom i funkcionalnošću, i na svoj računar instalirati.

Eto, koliko mi se Unity nije svideo, toliko mi se ta novost svidela. Iako od nje nema tako velike koristi kao u slučaju, na primer, Windows računara – na Linuxu možete do besvesti instalirati i uklanjati aplikacije, a da ga to ne uspori ili za sobom ostavi smeća po sistemskim mestima, u slučaju da vas zaintrigira neka malo ozbiljnija aplikacija od stotinak megabajta – brže i spretnije biće ovako je isprobati nego trošiti vreme, pakete i struju na cuclanje, instalaciju, razočaranje i zatim brisanje aplikacije sa računara. U tom smislu, kod velikih aplikacija, možemo čak reći kako je "Test drive" i ekološki prihvatljivije rešenje.

I to je otprilike to što se nove distribucije tiče. Osim (po meni) nedorađenog i iritantnog Unitya kojeg Canonical baš bezobrazno forsira, i izvrsne mogućnosti živog testiranja aplikacije pre instalacije, novi Ubuntu ne nudi nikakve posebne novosti. Dapače, barem u mom slučaju, nudi samo novi set problema sa hardverom.

Sporiji od prethodnika

Želite li koristiti ovu distribuciju? Da, ako vas Unity oduševljava ili imate netbook na kojem će ovaj poluproizvod pokazati svoje dobre strane. Ili ako vas oduševljava mogućnost "živog" testiranja aplikacija.

Ako ne pripadate gore navedenim profilima, možda je najbolje da ovu distribuciju jednostavno – preskočite.

Nije ništa bolja u odnosu na prethodnu verziju (dapače, sporija je) i čini se kako je manje kompatibilna sa različitim hardverom. Ako i vas iritira Unity, možete se složiti sa mojim zaključkom o ovoj novoj Ubuntu distribuciji: sa konja na magarca.

Autor: Radoslav Dejanović

Autor je jedan od vodećih domaćih informatičara i ekspert za slobodni softver, informatički novinar, bivši stručni savetnik za informatiku Grada Zagreba i vlasnik kompanije Operacijski sustavi. Jedan je od 25 najboljih IT konsultanata u Hrvatskoj, prema izboru korisnika tih usluga. Njegove tekstove možete pronaći na njegovom blogu oddparity.org.