Gotov(i) je(smo)?

Od našeg izveštača iz Novog Sada Milana Pavlice

Treće košarkaško reprezentativno takmičenje u poslednje tri godine naš tim završava loše.

Krivaca na sve strane. Pa ne bi ovo bila Srbija da ih nema. Ali kada ih treba locirati... to već teže ide. Kao da svako dâ svoj mali doprinos, što na kraju dovede do kraha.

Sada da pričamo... da li je Miličić trebalo da igra, da li je Radmanović trebalo da igra više, Bodiroga manje, Pera da skače, Mika da dodaje, itd... Mislim da će o tome mnogi više da kažu u toku narednih dana. Selektor je odgovoran za igrače koje je pozvao, igru koju je odabrao, igrači za način na koji su igrali i to je jasno.

Ipak i dalje smatram da je ovaj tim imao šansu za više, ali očigledno da, kako je inače trener Obradović rekao, odnosi u timu nisu bili odgovarajući, sada da li na liniji trener-igrači, igrači-igrači, trener,igrači-savez, NATO-Buš-Putin-Vatikan i ko već sve ne... Kolektivna odgovornost? – prava stvar za nas ovde, što manje se češemo, manje će da svrbi.

To samo niko nije javio Toniju Parkeru. Nije čovek znao da nije u redu da tim SCG izgubi kod kuće, i da mu treba dati malo fore, da ne treba mnogo da češe... I da nije u redu da domaća publika zviždi i vređa... No, to je već opet druga priča, ona sa Špancima, pošto koliko čujem, ovoga puta nije bilo zamerke na kupce karata.

Čak su i novosadske čirliderice smislile koreografiju, da udovolje publici koja voli da peva „Marš na Drinu“, ali ni to nije bilo dovoljno.

Mnogi kažu sramotan nastup naših košarkaša. Ne bih, kažem, da analiziram, pošto sam siguran da se na kraju odgovorni neće pronaći, osim ako sami sebe ne otkriju. A i oni koji se otkriju, verovatno su najmanje odgovorni.

Nego, dajmo malo da pogledamo u budućnost. Da li je moguće popraviti stvari i da li je naša košarka zaista u krizi?

Šta imamo kod kuće? Šizofreno takmičenje u dve lige, jednoj regionalnoj, drugoj „zajedničkoj“ (glupo je reći federalnoj, pošto to više ne postoji). Imamo velike protivnike Jadranske ili Goodyear lige, koji su spremni više da kritikuju, a manje da ponude nešto kvalitetno na mesto tog modela.

Imamo Super ligu, u kojoj se dešava da na gostovanje Reflexa Partizanu dođe jedva hiljadu ljudi u Pionir, a reč je o možda dva najkvalitetnija tima, bar u prošloj sezoni. Zanimanje publike, ubilo se.

Iz Goodyeara i Super lige u nacionalnom timu smo imali Dejana Milojevića i Vuleta Avdalovića, procenite i sami da li je to dovoljno.

Onda taj čuveni NBA. Iz njega su stigli Radmanović, Jarić, Miličić, Rebrača i Krstić. Svi su odigrali koliko su mogli, a najveće iznenađenje i osveženje je sigurno Darko.

Ostali su došli iz evropskih liga.

Da li se neko seća reprezentacije Danske sa EP ’84 i SP ’86 sa Lerbijem i Laudrupima. Danci su bili fenomen koji tada nije postojao, da se ekipa skuplja pre prvenstva iz raznih fudbalskih klubova širom Evrope i osim golmana niko nije igrao u Danskoj ligi. Da li je tako nešto moguće napraviti i dalje... Verovatno jeste, ali tada se postavlja pitanje timskog duha, motivacije i cilja.

Timskog duha, ako je verovati Obradoviću nije bilo... Možda jedino za Ultimejt fajt, ali ne za organizovani basket na dva koša.

Motivacije... hm... pa bilo je, ipak se igralo na domaćem terenu, ali i tu mi se čini da je nije bilo na nivou tima, već kako je ko individualno ušao u celu priču. Videli smo veoma motivisane: Miličića, Rakočevića, pa i Rebraču, Milojevića... Marka Jarića, koji je odradio još jednom nepopularnu ulogu preuzimača odgovornosti kad svi beže od lopte. Radmanović je takođe bio željan dokazivanja u nacionalnom dresu posle svih priča iz prošlosti. Ali negde je puklo, pa se sva motivacija na kraju zagušila, skvrčila u nervozu, koja se očitovala promašenim penalima protiv Francuza.

Na kraju cilj... Pa koji je cilj bio? A, da, prvo mesto, i nijedno drugo. Tu već možemo da skrenemo odgovornost malo i na naš dobri narod, koji voli da pobeđuje, ali često više kroz druge. Možemo reći: „Pa ovo je sramota, ne mogu da verujem, pa oni su ukaljali ugled naše nacije ili nešto slično“. I da se stvori cela histerija oko nacionalnog neuspeha, kakvu samo sportski događaji i ratovi mogu da izazovu. A da se zapitamo, kako i gde živimo, to ne, to je suviše teško. Što otaljavamo posao, što vozimo kao ludaci, što ne možemo da skontamo tačno u kojoj državi živimo i ko smo uopšte. Lako je identifikovati se sa idolima, ali idoli nisu konstanta u modernoj civilizaciji. Brže se ruše nego pre... Hej, pa ovo je 21. vek. Pošalješ mail sa virusom i razbucaš bezbednosni sistem Pentagona....

Nego da skratim... Juče bilo, danas se priča, sutra se seća, a prekosutra zaboravlja. Mislim da će najteže biti gledati domaću ligu u kojoj igraju klinci, gledati blamažu u Evrokupovima i na kraju najteže pogledati jedne druge u oči i reći ko je pogrešio.

Na muci se poznaju junaci.

Srećom, fudbaleri su još u konkurenciji za Svetsko prvenstvo J