Sećanje: Greg Mur, 1999-2009

Veliko finale Kart sezone ’99, trka od 500 milja na Kalifornija spidveju (Fontana), imalo je da donese odluku o šampionu i obezbedi naslov Montoji ili Frankitiju. Greg Mur nije postigao kvalifikaciono vreme i morao je da krene sa 27, poslednje pozicije. Već u 4. krugu, sa piste je sleteo Riči Hern, bez ikakvih posledica i, zanimljivo, na istom mestu na kome će nedugo zatim auto savladati i Mura. Žuta zastava, restart u 10. krugu i odmah nova havarija, ali dramatična i pogubna. Na izlasku iz krivine 2, plava formula #99 otela se kontroli, skliznula je na unutrašnju stranu, krenula preko trave nesmanjenom brzinom, odskočila, poletela i gornjom stranom silovito udarila u betonski zid brzinom od 350 km/h.

Snimak mučnog udesa ponavljan je sve dok nije postalo jasno da je nesrećni Kanađanin u jednom trenutku napola ispao iz kokpita, dok je ono što je ostalo od Rejnard-Mercedesa nastavilo da se zajedno s bespomoćnim pilotom prevrće, lomi, melje i raspada na komade. Nije bilo izgleda da će vozač preživeti, kasnija očitavanja pokazala su da je ’crna kutija’ izmerila silu udara od 154g. Povrede su bile opsežne i fatalne: stradali su glava, vrat, mozak, unutrašnji organi. Još dok je sezonsko finale trajalo, lekari su pred kamerama saopštili neizbežni ishod, zastave su spuštene na pola koplja, drugi auto Forsajt tima povučen je sa staze (Karpentije), ali pilotima još aktivnim u trci nije govoreno ništa.

Brajan Herta je ipak shvatio: „Organizatori su učinili nešto što smatram pogrešnim. Na glavnom pravcu je bila velika (američka) zastava i spustili su je na pola koplja. Odmah sam znao šta to znači. To je bilo loše i teško, jer kada ste na stazi i trkate se, pokušavate na to da ne mislite. Mnogi vozači to nisu primetili, ja jesam. Herta se radio-vezom interesovao za Murovo stanje i dobio odgovor ’Izgubili smo Grega’. Posle toga: „Više nisam želeo da se trkam tog dana. Kao da neko na vas ispusti tonu cigala. Morate da nastavite, a to je najgora stvar na svetu.“

Petsto milja Fontane osvojio je Adrian Fernandes. Drugi put u životu Meksikanac je pobedio na trci sa fatalnim ishodom - pre toga, isto mu se dogodilo u Torontu 1996, kada je stradao Džef Krosnof, pa je šokirani i duboko dirnuti vozač i ovaj trijumf ocenio kao ’besmislen’. Titula je otišla Montoji - Kolumbijac i Frankiti završili su bodovno poravnati, ali je presudilo Juan Pablovih sedam pobeda naspram Dariove tri. Sve je to bilo od sekundarnog značaja: umesto da se euforično proslavlja, na spidveju se stajalo mirno i slušala se molitva prisutnog sveštenika. Nijedno od različitih tumačenja uzroka udesa ne pruža puno objašnjenje. Jedan sudija rekao je da je Murov auto očešao zid u prvoj krivini posle restarta, što je poremetilo oslanjanje, ili je načelo gumu, koja je popustila do krivine 2. Možda su pneumatici bili isuviše hladni, možda je jak udar vetra destabilizovao formulu? Koliko su na sve uticale posledice nezgode, banalne saobraćajke u subotu u padoku na Fontani? Greg je oboren sa skutera i pretrpeo povrede šake, prelomljeni prst je učvršćen, ruka zavijena, flasteri i analgetici uradili su svoje. Za svaki slučaj, kao zamena već je bio označen Roberto Moreno, ali Mur je želeo da vozi i tim lekara dao je zeleno svetlo...



Godine u žiži: 1996-1999.

Greg Mur bio je prosto stvoren za američke formule. Rođen 1975. u Nju Vestminsteru, Britanska Kolumbija, sin dilera Krajslera prešao je školski put od kartinga, preko formula Ford 1600 i 2000 do Indilajts serije, koju je 1995. osvojio uz rekordni bilans od 10 pobeda u 12 startova. Penjući se lestvicama klasičnim za jednog Kart pilota, Kanađanin je bio spreman za elitnu američku formulu i na veliku scenu stupio je 1996, kao dvadesetogodišnjak sa već utvrđenom reputacijom najvećeg talenta svog doba u severnoameričkom auto-sportu.

Era o kojoj govorimo bila je period totalne dominacije tima Target Ganasi, kojoj su šampionske titule u nizu donosili Vaser, Zanardi i Montoja. Njihova tehnička platforma bila je besprekorna (Rejnard-Honda-Fajerston), strategija po pravilu najbolja, rad u boksu bezgrešan. U šampionatu toliko konkurentnom i po prohtevima raznovrsnom, kakav je Kart onog doba bio, svi ostali trkali su se za drugo mesto. Uspeh konkurenata merio se time koliko bi uspeli da se suprotstave Ganasijevim ljudima i da im život otežaju. Ne jednom su se Plejers Forsajt i Greg Mur pokazali dorasli tom kolosalnom zadatku.

Tako je 1996. Vaser slavio osvajanje Vanderbilt kupa, Zanardi status rukija godine, Čip prvu timsku krunu, ali nešto takođe značajno dešavalo se i u drugom planu: Mur je vozio 16 trka, tri puta stizao do pobedničkog postolja, uz najbolji finiš na drugom mestu u Nazaretu. Debi sezonu završio je na poziciji devet. Kao Mercedesov vozač, stekao je uvažavanje Norberta Hauga, a prema svemu prikazanom, nije bilo pitanje da li će momak postati Kart šampion, već u kojoj će se od dolazećih sezona to dogoditi.

I naredne godine bile su Ganasijeve, ali su Gregovi snaga i status rasli. U 1997. postao je najmlađi pobednik Kart trke - imao 22 godine, mesec i 20 dana kad je prvi prošao kroz cilj na Milvoki milji. Taj je rekord 2001. srušio Skot Dikson, a letvicu je dalje naniže spustio Nelson Filip 2004. Samo sedmicu posle Milvokija, Kanađanin je trijumfovao još jednom, u šok završnici na ulicama Detroita, kada se ekipa Pakvest teško preračunala u strategiji, ostavivši oba svoja pilota bez metanola u poslednjem krugu. Konačnoj poziciji sedam na tabeli pomogla su druga mesta u Kvinslendu, Riju i Leksingtonu, ali je veće domete sprečila serija odustajanja u drugoj polusezoni, što će postati zaštitni znak svih Murovih preostalih Kart godina.

Očekivanja od 1998. bila su velika, a Greg je nazvan ’novim Vilnevom’ koji ’napada stazu napoleonskom lukavošću i žestinom’. Tim Forsajt proširio je svoju operaciju i angažovao Patrika Karpentjea, još jednog Kanađanina sa sjajnim učinkom u Formuli Atlantik. Protiv Zanardija se, svejedno, ponovo nije moglo ništa. Mur je pobedio dva puta, u Riju i na Mičigen spidveju, osvojio 4 pol pozicije i zauzeo peto mesto u generalnom, što je i najbolji konačni rezultat karijere. Međutim, poene je osvajao na samo 11 od 19 trka, što nije recept kojim se u Kart seriji gradila pozicija za atak na titulu. Zaključak je bio da Greg mora da prestane da pravi greške koje ga koštaju finiša.

Jedna od njih bio je do apsurda ambiciozni start u Portlandu, kojim je Kanađanin do prve krivine naumio da kompenzuje loše 14 mesto sa kvalifikacija. Ishod: prodor do sedmog i grandiozni karambol na prvoj krivini, koji je pokupio još šestoricu kolega. Pol Trejsi, jedan od eliminisanih u Portlandu, seća se: „On i ja vodili smo nekoliko bitaka. Čak i kad bi vas isekao, ili pritisnuo, niste mogli da se ljutite na njega, van auta bio je tako bezbrižan... na neki način moja suprotnost. Niko se nije ljutio a Grega. Da sam ja uradio ono što je on izveo u Portlandu, obesili bi me.“

Godina 1999. počela je trijumfom na otvaranju sezone na Homstedu. Niko nije mogao da pretpostavi da će to biti i finalna Murova, ali i poslednja pobeda za Mercedes u trkama američkih formula. Početni niz od sedam plasmana u bodovima bio je ohrabrenje, ali je u preostalih 13 trka Greg do poena stigao samo u tri navrata, ponovio se pad forme u drugom delu sezone, pretovarene odustajanjima. Do fatalnog Kalifornija spidveja osvojio je svega 97 bodova, bilo je očigledno da je posredi najblaže rečeno neuspešna godina, ali je budućnost trebalo da bude garantovano bolja. Barem je tako izgledalo

Konačni bilans jedne nedopustivo kratke karijere: 72 starta, 5 pobeda, 5 pol pozicija. Njegovi trijumfi kazuju da je Mur bio najmoćniji na ovalima (Milvoki, Rio, Mičigen, Homsted), jednom je slavio na ulicama (Detroit), a na klasičnim pistama nikad. Pregled podijuma pruža još precizniju sliku: 11 od ukupno 17 stekao je na ovalnim, 4 na uličnim, tek dva na klasičnim pistama. Govor brojeva podupiru i lični utisci, na primer Frankitijev: „On je verovatno najbolji vozač na ovalima protiv kog sam ikada vozio.“

Budućnost koje nije bilo

Realno, Greg Mur prerastao je svoje okruženje, uslovi za novi pravac u karijeri bili su sazreli, a idealna prilika za napredak ukazala se onda kada se za usluge dvadesetčetvorogodišnjeg Kanađanina zainteresovao Rodžer Penske, čovek čije se ponude ne odbijaju. U vreme trke u Detroitu, avgusta ’99, objavljeno je da su vozač i ’Kapetan’ potpisali ugovor težak 10 miliona dolara. Trogodišnji angažman trebalo je da počne 2000. godine i samo Nebo zna koliko bi ovakav talenat u Timu Penske napredovao i šta bi još postigao. Nova ekipa - i to kakva! - dodala bi nesporno ogromnom vozačkom potencijalu završnu dozu stalnosti u rezultatima i stabilnosti za volanom, finalne sastojke neophodne za iskorak na vrh.

Rodžer Penske zamislio je poslednju godinu XX veka kao novi početak i generalni remont svoje trkačke postave. ’Kapetan’ je odustao od izrade sopstvenih šasija. One su donosile titule od kasnih sedamdesetih do sredine devedesetih, ali su poslednje kreacije ispadale pravi fijasko, te je epoha ’svi kupuju, Penske pravi svoje’ okončana, baš kao i saradnja sa Mercedesom. U ceo plan uklapali su se i odlazak Ansera mlađeg i dovođenje Žila de Ferana. Kanađanin i Brazilac trebalo je da postanu udarna snaga slavnog tima na duži rok.

Za Grega Mura takve sutrašnjice nije bilo. De Feran je vozeći Rejnard Hondu osvojio dva uzastopna šampionska naslova 2000. i 2001. godine, čime je dokazao ispravnost Penskeovih strateških promena. Društvo mu je u ekipi pravio zemljak Helio Kastro Neves, regrutovan na Fontani odmah nakon Murove pogibije. Tim Penske je fatalne 1999. već bio izgubio vozača, crveno-beli auto #3 na Laguna Seki u je smrt odneo rukija Gonzala Rodrigesa. Predstava nije smela da stane.

Sve Murove kolege su saglasne - da je Kanađanin poživeo i pošao već trasiranim putem, verovatno bi postao višestruki prvak Kart i IRL/Indikar serija i osvajač 500 milja Indijanapolisa. Ponovo Frankiti: „Ne sumnjam da bi Greg sa Penskeom i Žilom kao timskim kolegom osvojio more trka, uključujući Indi 500, kao i šampionat.“ Toni Kanan se našalio: „To sa Penskeom bila bi savršena kombinacija, razbijao bi nas da je još ovde, bio bi jedan od najomraženijih vozača, jer bi toliko mnogo pobeđivao.“ Skoro je izvesno da bi se Greg trkao i danas. Poginuo je kad su mu bile 24 godine, a Frankiti, Kanan i Kastro Neves, njegovi rivali i prijatelji s kraja devedesetih, još uvek su aktivni i uspešni.

U životno nasleđe Grega Mura ne spadaju samo fondacija i nagrada koje nose njegovo ime, već i trajno prijateljstvo među vozačima iz ’Družine derana’, koju je oko sebe okupio i u kojoj su se našli Frankiti, Vaser, Papis, Kanan i Fernandes. Ekipa stvorena u svetu apsolutnih profesionalaca i jakih individualaca i dalje je blisko povezana, što je redak slučaj među vrhunskim igračima u istom sportu, trkačkom pogotovo. U spomen na neugaslo prijateljstvo, Frankiti je u oktobru osvojeni drugi naslov Indikar prvaka posvetio sećanju na pre deset godina poginulog druga.

Hrabrog Kanađanina gledali smo na najvećoj sceni samo četiri prekratke sezone. Njegov život i karijera jesu priča čija je sudbina da doveka ostane neispričana. Večito dvadesetčetvorogodišnjak, jedan na predugom spisku onih koji su svoju strast prema brzini platili najvećom cenom, Mur je upamćen kao omiljeni kolega i draga osoba koja je volela život. Džimi Vaser kaže: „Danas bi mu bile 34, možda bi imao nešto sedih, možda bi počeo da ćelavi. Smešno je misliti o tome. Kada se osvrnem, izgleda mi kao da sam ga oduvek poznavao, ali to je bilo tako kratak vremenski period. Ljudi se gube u vremenu, ali niko ne zaboravlja Grega Mura.“