Partizan – ekipa koju realnost ne zanima

Košarkaši Partizana biće učesnici Fajnal fora po četvrti put u istoriji kluba. Ipak, ‘crno-beli’ se neće osvrtati ni na 1988. godinu kada su na prvom Fajnal foru, takođe pod vođstvom Duška Vujoševića, zauzeli treće mesto. Neće se osvrtati ni na legendarnu 1992. kada su se zasluženo popeli na vrh Evrope, kao ni na 1998. kada su bili četvrti. Talentovana generacija predvođena i zvanično najboljim trenerom za prošlu godinu u Evropi i sa višestruko manji budžetom u odnosu na većinu učesnika Evrolige, pokušaće da stvori nešto novo što će budućim generacijama sa ponosom moći da se prepričava.

Srbija
Podeli

Put do Pariza

Trener Partizana Duško Vujošević svake godine na početku sezone imao je isti problem – morao je da iznova pravi ekipu pošto su ‘crno-beli’ bivali prinuđeni da svaki put prodaju svoje zvezde. Ipak, na početku ove sezone činilo se da su ‘crno-beli’ u najtežoj situaciji u poslednjih nekoliko godina. Partizan je praktično ostao bez četiri od pet igrača iz prve petorke. Tim su napustili Novica Veličković, koji je otišao u madridski Real, Milenko Tepić (Panatinaikos), Uroš Tripković (Huventud) i Stefon Lazmi (Makabi).

Prva pojačanja za Partizan bila su dvojica „klinaca“ i članova mlađih reprezentativnih selekcija, 19-godišnji Aleksandar Mitrović iz Mega Hipo Lizinga i Stefan Sinovec koji se u redove ’crno-belih’ vratio iz ukrajinskog Himika. Pored još jednog velikog talenta, 18-godišnjeg Branislava Đekića, kao glavna pojačanja najavljena su trojica povratnika u Humsku 1: Dušan Kecman, koji je sa Panatinaikosom osvojio titulu prvaka Evrope, Milton Palasio i ljubimac publike u ’Pioniru’ – Dejan Milojević. Koliko je povratak Milojevića obradovao navijače Partizana, toliko ih je i zabrinuo: sjajni centar je i u svojim najboljim danima, često imao problema sa povredama.

Nažalost, strepnje su se pokazale ispravnim, Milojević je pred sam početak sezone bio prinuđen da objavi povlačenje iz košarke zbog hroničnih problema sa kolenima. Takođe, gotovo u poslednjem času, otpao je i povratak Miltona Palasija.

Istovremeno, kroz medije se gotovo stidljivo, još početkom jula, provukla vest da su se ’crno-beli’ pojačali centrom, Aleksandrom Marićem. Marić je Srbin iz Australije koji je sa juniorskom selekcijom te države osvojio titulu svetskog prvaka 2003. godine. U tom momentu, 24-godišnji Marić, došao je iz španske Granade u kojoj je na 32 utakmice u ACB ligi ostvarivao skroman učinak od 4,6 poena i 3,5 skokova za 12 minuta po utakmici.

Dok su se mediji i navijači bavili pitanjem da li će ’crno-beli’ u radikalno izmenjenom sastavu uspeti da urade bilo šta u Evropi, osim da uigravaju tim za naredne sezone, u poslednji čas, polovinom oktobra, doveden je 24 godine star i 183cm visok Lester ’Bo’ MekKejleb, do tada plejmejker turskog Mersina. Kao i definitivno poslednje pojačanje, došao je Lorens Roberts, krilni centar koji je prethodne sezone nastupao za ’večitog’ rivala, Crvenu zvezdu.

Oni čiji su kvaliteti u tom momentu bili dovođenji u pitanje, ispostaviće se, postali su jedno od najboljih pojačanja u istoriji kluba iz Humske 1.

Uvertira za novu sezonu u Evroligi bila je Partizanova NBA turneja početkom oktobra. ’Crno-belima’ je ukazana velika čast pošto je Evroliga, ceneći sjajne rezultate prethodnih sezona, pozvala Partizan da učestvuje na turneji po SAD, koju Evroliga organizje svake godine u saradnji sa najjačom košarkaškom ligom na svetu. Partizan se na početku turneje, tada bez MekKejleba i Robertsa, dva puta sastao sa Midwest All-Stars ekipom i oba puta je zabeležio pobede, 88:82 i 101:81.

Prava provera je tek usledila: Denver Nagetsi i Finiks Sansi! Iako su NBA ligaši oba puta ubedljivo savladali ’crno-bele’ – 102:70 za Denver i 111:80 za Finiks, ekipa Partizana je pokazala da ima potencijal da opravda status koji je sticala prethodnih godina u Evropi. Ali, u tom momentu, to je bio samo potencijal.

Partizanu je na žrebanju zapala grupa B, u kojoj su se nalazile ekipe Olimpijakosa, Lijetuvos Ritasa, Efes Pilsena, Unikahe, Orleana

Da ’crno-bele’ očekuje puno posla, pokazale su prve dve utakmice u sezoni i dva poraza u ’Pioniru’ – od Cibone na otvaranju NLB lige i od Unikahe na premijeri Evrolige – 72:64. Drugi poraz u Evroligi Partizan je doživeo u Istanbulu od ekipe Efes Pilsena – 77:67.

Priliku da popravi utisak, Partizan je imao u trećem kolu protiv francuskog Orleana, objektivno najslabije ekipe u grupi B. Posle žestoke borbe Partizan je slavio sa 78:71. Posle meča, trener Partizana Duško Vujošević izjavio je kako će se „njegova ekipa boriti za plasman u Top 16“. U tom momentu, to je izgledalo više kao želja a manje kao mogućnost, pogotovo posle i trećeg poraza u Evroligi, ovaj put u Viljnusu od Lijetuvos Ritasa, ubedljivim rezultatom 78:56. U međuvremenu je Partizan doživeo poraz i u ’večitom’ derbiju i činilo se da najjača ekipa u grupi, Olimpijakos, dolazi u najgorem mogućem momentu po ’crno-bele’.

Fraza „najbolji kada je najteže“ je dobila svoj puni smisao. U paklenoj atmosferi pred prepunim ’Pionirom’ pala je verovatno najskuplja ekipa u Evropi. ’Crno-beli’ su predvođeni sjajnim Rašićem, Marićem i MekKejlebom slavili rezultatom 86:80. Marić je i poneo titulu MVP-ja petog kola sa indeksom 38.

Ipak, vremena za spavanje na lovorikama nije bilo pošto je Partizan u narednom kolu gostovao ekipi Unikahe, od koje je poražen u ’Pioniru’ u prvom kolu. Pokazalo se da je pobeda nad Olimpijakosom bila prelomni momenat sezone, podstrek koji je ’crno-belima’ bio preko potreban. Pala je i Unikaha i to identičnim rezultatom kojim su Španci slavili u ’Pioniru’ – 72:64! Vujoševićeve reči kako će se Partizan boriti za Top 16 počinjale su da imaju smisao.

U Beograd je došla ekipa Efes Pilsena, koja je u tom momentu imala isti učinak kao i Partizan – 3:3. U, po običaju, krcatom ’Pioniru’ Partizan je posle velike drame slavio sa 93:92. Turci su nekoliko sekundi pre kraja vodili sa 92:91, ali je odgovornost na sebe preuzeo najiskusniji – Dušan Kecman, i posle odlično organizovanog napada, sigurnim šutem gotovo sa linije slobodnih bacanja pogodio čime je izazvao delirijum među publikom. Pored Kecmana, najzaslužniji za pobedu bio je Marić koji je na meču ostvario neverovatan indeks – 49, čime je ponovo osvojio titulu najboljeg igrača kola i izbio na čelo liste najkorisnijih igrača Evrolige. Da Partizan sve mora težim putem, potvrdio je kiks u narednom kolu, na gostovanju Orleanu, kada su Francuzi zabeležili svoju prvu pobedu – 75:72. Marić je ponovo bio MVP kola, a zaradio je i titulu igrača meseca decembra u Evroligi.

Ono što je sledilo, bio je najveći test za tim Partizana. U Beograd je dolazila ekipa Lijetuvos Ritasa, i da bi obezbedili prolaz, ’crno-belima’ je bila potrebna pobeda od 23 poena razlike, pošto su Litvanci u prvom meču slavili sa 78:56. Motivaciju pred meč igrači Partizana su pronašli upravo u tome da je utakmica u Viljnusu bila njihovo verovatno najslabije izdanje u dotadašnjem toku sezone. Posle treće četvrtine Partizan je imao prednost od 11 poena razlike i igrao je bez Aleksa Marića koji se povredio početkom drugog poluvremena. Poslednjih deset minuta utakmice ostaće urezano u pamćenje svim navijačima Partizana. Furioznom igrom Partizan je taj period igre dobio sa 19 poena razlike, dozvolivši Litvancima da postignu samo šest poena (25:6). Ponovo, ’crno-beli’ su pokazali da od njih mogu da se očekuju velika dela, pošto je plasman u Top 16 bio obezbeđen. Meč poslednjeg kola u Pireju sa Olimpijakosom nije imao takmičarski značaj. Posle poraza od 81:60, Partizan je zauzeo treće mesto u grupi pred Top 16 fazu.

Sredinom januara izvučena je i Top 16 grupa i Partizan se našao zajedno sa, do tada neporaženom Barselonom, aktuelnim prvakom Evrope Panatinaikosom i grčkim Marusijem. Pored izuzetno teške grupe, Partizan je zadesio još jedan peh – zvanično najbolji igrač regularnog dela sezone Evrolige, Aleks Marić, zbog povrede je bio prinuđen da propusti veći deo Top 16 faze. Kao priveremena zamena, na mesec dana, bio je doveden centar Stevan Milošević.

Ipak, Partizan u Atinu, na duel prvog kola sa Panatinaikosom nije otišao sa podignutom belom zastavom. Da su ’crno-beli’ više nego ozbiljna ekipa, koja ne zavisi od jednog igrača, pokazali su na jednom od najtežih protivnika, aktuelnom prvaku Evrope. Posle velike neizvesnosti, Partizan je u Atini trijumfovao rezultatom 64:59! Ponovo su ’crno-beli’ briljirali u završnici pošto su poslednju četvrtinu dobili sa 18:7.

Sledeći protivnik je i definitivno bio najteži, makar na papiru. U ’Pionir’ je dolazila ekipa Barselone koja je u dotadašnjem takmičenju u celoj sezoni doživela samo jedan poraz i to u ACB ligi. U Evroligi Katalonci nisu znali za neuspeh – u 10 mečeva, isto toliko pobeda. Kako je Vujošević jednom izjavio da „realnost nije nešto što nas zanima“, to su pokazali i igrači i fanatičnih i fantastičnih 10.000 (nezvanično) navijača u ’Pioniru’. Pala je i velika Barselona posle produžetka – 63:62. U regularnom toku bilo je 61:61, a Barselona je na početku produžetka povela sa 66:63. Ipak, Roberts je vratio Partizan u igru, a odlučujuće poene postigao je Aleksandar Rašić sa linije slobodnih bacanja, 20-ak sekundi pre kraja produžetka. Posle toga Partizan je odigrao fenomenalnu odbranu, Pit Majkel je šutirao iz očaja, ali je bio neprecizan i loptu je uhvatio Lorens Roberts. Usledilo je nezapamćeno slavlje navijača koje je veoma brzo bilo prekinuto pošto se Barselona žalila da je Roberts skinuo loptu sa obruča. Posle više od deset minuta konsultacija i pregledanja snimka, pobeda Partizana je i zvanično bila potvrđena.

U trećem kolu Partizan je poražen u Atini od Marusija sa 57:49, a već u sledećem, četvrtom kolu, ’crno-beli’ su imali priliku za revanš. Revanš je i usledio, a Partizan je slavio sa 79:76. Pošto je u petom kolu Panatinaikos pobedio u ’Pioniru’ sa 82:66, o sudbini ’crno-belih’ odlučivali su drugi.

Ipak, sreća je zasluženo bila na strani Partizana. Iako je poražen u Barseloni sa 82:64, Partizan se treću godinu uzastopno plasirao među osam najboljih u Evropi, zahvaljujući pobedi Panatinaikosa nad Marusijem od 87:79.

Partizanov rival u borbi za Fajnal for u Parizu bio je Makabio koji je zahvaljujući pobedi u poslednjem kolu nad Realom u Madridu zauzeo prvu poziciju u grupi. Makabi je zahvaljući tome imao prednost domaćeg terena. Ipak, to ’crno-bele’ nije interesovalo i već na startu serije, Partizan je napravio ’brejk’ u Tel Avivu, slaveći sa 88:75! Ekipu je predvodio Dušan Kecman sa 29 poena i fenomenalnim šutem za tri poena – 7/9. Serija se u Beograd preselila sa skorom 1:1, pošto je Makabi slavio u drugoj utakmici sa 98:78. Partizan je domaćinstvo preselio u Arenu gde je preko 20.000 navijača u trećem meču nosilo ’crno-bele’ do pobede od 81:73.

Kada je bilo najpotrebnije, košarkaši Partizana sačuvali su hladne glave, svesni da još ništa nije rešeno. Predvođeni sjajnim MekKejlebom, košarkaši Partizana napravili su novi podvig i posle pobede od 76:67 obezbedili su priliku da se u Parizu, od 7. do 9. maja bore za novu titulu prvaka Evrope!

Ekipa i način igre

Partizan je tim u najboljem mogućem smislu te reči. Jedna zaokružena celina koju je trener Duško Vujošević uklopio do najsitnijih mogućih detalja. Vujošević je stvorio homogeni skup igrača gde malo šta može da zavisi od pojedinca. Ove sezone se u više navrata dešavalo da pojedinci rešavaju utakmice, ali su se junaci tih pobeda gotovo redovno menjali.

Nikada sa sigurnošću nije moglo da se kaže ko će biti taj koji će rešiti neizvesnu utakmicu, da li će to biti Božićeve trojke u poslednjim sekundama, Kecmanov neverovatan šut sa više od pola terena, MekKejlebova eksplozivnost i probojnost, Marićeva i Robertsova snaga i želja, sjajno šutersko veče Rašića, inspiracija Veselog itd itd – i tako u krug.

Protivnici Partizana su imali težak problem jer njihova taktika nije mogla da se svodi na to „zaustavljanje najboljeg igrača“ jer bi to značilo da se otvara prostor za nekog drugog. Uostalom, kada je Partizan ostao bez Aleksa Marića pred Top 16 fazu, malo ko je verovao da će ključni igrač u tom periodu biti, do tada često potcenjivani Slavko Vraneš koji je potpuno anulirao izostanak MVP-ja Evrolige.

U Partizanu svaki promašaj mora da se nadoknadi ofanzivnim skokom i onda da se pokuša opet. To je i bilo najjače oružje Partizana tokom cele Evroligaške sezone – skok, a pogotovo onaj u napadu.

Prvi plejmejker ’crno-belih’ je Lester MekKejleb. Kako je pomenuto, došao je kao nepoznat igrač sa solidnom statistikom u turskoj ligi, a sezonu je završio kao jedan od dva najbolja plejmejkera u Evropi, pored srpskog reprezentativca i direktnog rivala na F4, Miloša Teodosića. MekKejlebova alternativa je Aleksandar Rašić, koji nije uspevao da pokaže konzistentnost u igri, ali je u više navrata dokazao da itekako ume da bude čovek odluke – posebno u, u tom momentu ključnim mečevima sezone, utakmicama sa Olimpijakosom i Lijetuvos Ritasom u Beogradu. Na poziciji broj jedan, ali i dva igra kapiten i srce Partizana, Petar Božić. Igrač čiji se značaj ne meri statistikom već uticajem na ostale igrače. Božić je drugi Vujošević na parketu, vezivo cele ekipe, ali i igrač koji će trojkom da reši pitanje pobednika. Ukoliko Božić nije taj koji rešava pitanje pobednika, onda je to najstariji igrač u timu, Dušan Kecman. Nikada neće moći da se zaborave njegovi koševi protiv Efes Pilsena, kao i protiv Cibone, koji će ostati upamćen kao jedan od najneverovatnijih pogodaka u klupsko (a i šire) istoriji. Kecman će takođe biti jedini igrač koji će braniti titulu prvaka Evrope, pošto se prošle sezone u dresu Panatinaikosa, popeo na krov kontinenta. Da li je u pitanju bila godina dana u dresu evropskog prvaka, pod vođstvom jednog od najboljih trenera u istoriji evropske košarke, Željka Obradovića ili je u pitanju bio prirodan proces sazrevanja, ali Kecman je ove sezone pokazao izuzetno visok nivo sigurnosti i zrelosti u igri. Mirnoća kojom je rešavao brojne situacije, donela mu je titulu možda i najpouzdanijeg pojedinca u ekipi Partizana. Alternative na poziciji „dvojke“ su mlade nade, Aleksandar Mitrović i Stefan Sinovec. Vujošević je tokom sezone davao nešto više šansi Mitroviću koje je ovaj dobro iskorišćavao, tako da će definitivno biti neko na koga će se u Partizanu ozbiljno računati narednih godina.

Na poziciji niskog krila igra Jan Veseli, prirodna „četvorka“ koju je Vujošević spustio za stepen niže, a o tome možete više da pročitate u delu teksta posvećenom treneru ’crno-belih’. Strahinja Milošević je bio podrška Veselom sa klupe, „čovek od zadatka“, jedan od onih čija se uloga tačno znala, u svakom momentu. Odlazak Novice Veličkovića ostavio je ogromnu prazninu na poziciji krilnog centra koju je, možda i neočekivano, više nego dobro ispunio Lorens Roberts. Roberts je prethodne sezone igrao za najljućeg rivala, Crvenu zvezdu, ali njegov prelazak na drugu stranu topčiderskog brda nije izazvao preveliku buru, pošto transferi iz crveno-belog u crno-beli dres nisu bili nepoznanica. Roberts je tokom karijere imao ozbiljnih problema sa povredama, zbog čega možda i nije ostvario svoj puni potencijal koji je pokazao još na koledžu, kada je izabran u najbolju petorku lige zajedno sa današnjim NBA zvezdama, Džamirom Nelsonom i Emeka Okaforom, ali i sadašnjim igračem Olimpijakosa, Džošom Čajldresom.



Ipak, slobodno se može reći da je Roberts upravo u Partizanu pokazao koliko može. Njegova borbenost je od prvog momenta oduševljavala publiku u ’Pioniru’, koja uvek voli da vidi da neko „grize“. Robertsova preciznost iza linije za tri poena neretko je donosila prevagu u neizvesnim evroligaškim mečevima. Dominacija u skoku potvrđena je i drugom pozicijom na listi najboljih skakača Evrolige. Kao velika nada za budućnost, doveden je 18-godišnji Branislav Đekić, juniorski reprezentativac Srbije. Uprkos mladosti, Đekić je već u prvom evroligaškom meču postigao deset poena i nagovestio da na iskazivanje njegovog talenta, neće morati dugo da se čeka. Prvi centar Aleks Marić, zaslužio je mesto u rubrici „zvezda tima“, a njegova podrška je gorostasni Slavko Vraneš. Kada je pre tri godine došao u Partizan, Vraneš je iza sebe imao nekoliko prosečnih sezona u ekipama Budućnosti i Crvene zvezde, kao i neuspešne epizode u NBA u Turskoj. U svom, sada već čuvenom sistemu, Vujošević je našao mesto i za džina iz Pljevalja, visokog 229 cm. Uprkos očiglednim fizičkim ograničenjima, zbog izuzetne visine, Vraneš je postao izuzetno koristan igrač. Da se njegova uloga ne svodi samo na „deo sistema“, Vraneš je pokazao tokom Top 16 faze kada je sjajnim igrama nadoknadio izostanak Aleksa Marića.

Zvezda tima: Aleks Marić

Prema filozofiji Duška Vujoševića, nepravedno bi bilo izdvajati bilo koga iz ekipe Partizana, pogotovo davati mu status „zvezde tima“. Ipak, ako bi nekoga morali da istaknemo, to bi bio Aleks Marić. Kako je već ranije pomenuto, Marić je u Partizan došao kao gotovo anoniman igrač. Imao je pedigre juniorskog svetskog prvaka sa Australijom, ali kako to neretko biva, to nije bila garancija da je neko postao igrač u međuvremenu. U Marićevom slučaju, iz perspektive laika, bilo je i više nego dovoljno razloga za podizanje obrva. Posle sasvim solidne univerzitetske karijere, gde je postao peti najbolji strelac u istoriji Univerziteta Nebraske i izbora u prvi tim All-Big 12 divizije u svojoj seniorskoj godini, Marić je otišao u Evropu, u špansku Granadu.

Marić je u timu iz ACB lige imao epizodnu ulogu. Za prosečno 12,2 minuta u igri po meču, Marić je postizao 4,6 poena, uz 3,5 skokova što nikako nije bila statistika koja obećava. Ipak, skauti Partizana i trener Duško Vujošević videli su u Mariću nešto što neiskusno oko nije moglo da uoči. Odmah po dolasku u Partizan, Marić je sve impresionirao svojom fizičkom snagom, toliko, da su usledila poređenja i sa jednim Nikolom Pekovićem, bivšim igračem Partizana i možda najsnažnijim i najboljim centrom u Evropi.

Svoj potencijal, Marić je pokazao već na američkoj turneji ’crno-belih’. U svom prvom meču u dresu Partizana, Marić je ekipi Midwest All-Stars ubacio 13 poena, a već u narednom susretu postigao je 18. Ni sa NBA ligašima Marić nije bio ništa lošiji, Denveru je dao 16, a Finiksu 14 poena. Ipak, nije ni sve bilo tako savršeno. Kako je počelo takmičenje u Evroligi, Marić je imao ozbiljnih problema sa faulovima. Da li je bila u pitanju njegova snaga ili samo neprilagođenost na kriterijum suđenja, Mariću su često suđeni faulovi u napadu i takođe je veoma brzo ulazio u „opasnu“ zonu po broju faulova. Srećom, kako je sezona odmicala, Marić je postajao sve sigurniji a i stekao je, ipak neophodni i respekt kod sudija. Kulminacija je bio pomenuti meč sa Efes Pilsenom kada je Marić ostvario indeks uspešnosti od 49, što je bio šesti najbolji rezultat u istoriji Evrolige.



Trostruki najbolji igrač nedelje i MVP meseca decembra, kao i titula MVP-ja regularnog dela sezone, doveli su do toga da će Marić gotovo sigurno naći svoje mesto u idealnoj petorci Evrolige za ovu sezonu, gde se u izboru među deset igrača, našao i njegov saigrač, Lester MekKejleb.

Sjajne igre Srbina iz Australije privukle su pažnju mnogih skauta i trenera, kako iz Evrope, tako i iz NBA lige, tako da će glavno pitanje biti da li će Marić, koji sa Partizanom ima još dve godine ugovora, ostati u Beogradu i naredne sezone.

Trener: Duško Vujošević

Ako za nekoga može da se kaže da se „sve zna o toj osobi“, onda je to svakako trener Partizana Duško Vujošević. Dugo osporavan u svojoj zemlji, pogotovo posle šestog mesta na Evropskom Prvenstvu sa reprezentacijom Srbije i Crne Gore, 2003. godine, Vujošević je izrastao u velikog trenera čije je ime postalo sinonim za uspeh. Do sada najbolja potvrda Vujoševićevog kvaliteta došla je na kraju sezone 2008-2009. Strategu ’crno-belih’, njegove kolege su dodelile nagradu „Aleksandar Gomeljski“ za najboljeg trenera godine u Evropi.

Do prestižnog trofeja Vujošević je došao na mukotrpan način. Iako je Partizan od 2002. neprikosnoven u Srbiji, a i poslednje četiri sezone u regionalnoj ligi, ’crno-beli’ su prilično dugo bili „topovsko meso“ u Evroligi. Kada se uzmu u obzir sjajni rezultati u Evropi poslednjih nekoliko sezona, onome ko nije redovno pratio ’crno-bele’, teško je da poveruje da su Partizanu nekoliko godina „plafon“ bile dve pobede u Evroligi.

Kao glavni razlog tadašnjih slabih rezultata Partizana u Evropi mogle bi da se navedu finansije. Partizan je zbog neregulisanih sponzorstava, tj izostanka jednog jakog i „redovnog“ sponzora, svake godine bivao prinuđen da prodaje svoje najbolje igrače. Ono što je ironično jeste to da ’crno-beli’ i danas, kao jedna od najjačih ekipa u Evropi, posluju na sličan način – samo na kraju prošle sezone prodato je četiri igrača iz prve petorke.

Ipak, strpljivim i pametnim radom, uprkos izuzetno ograničenom budžetu, Vujošević je uspeo da stvori sistem u Partizanu. Sistem koji ne dozvoljava da odlazak nekog (bitnog) igrača pokvari atmosferu i energiju koja evidentno postoji i koja se prenosi sa sezone na sezonu, sa jedne generacije igrača, na drugu. Iako je odlazak igrača na kraju svake sezone neminovnost, onaj kostur ekipe koji je ostao, na najbolji mogući način prima novajlije u svoje redove.

Ono što je osnovno u Vujoševićevom radu jeste selekcija. Kada neki igrač dolazi u Partizan, pored očiglednog preduslova da je dobar košarkaš, za šta je zadužen veliki broj skauta i „ljudi od poverenja“, postoji i još jedan, eliminišući faktor: potencijalni igrač Partizana mora da bude kvalitetan čovek. Prema rečima najbližih Vujoševićevih saradnika, na taj način se automatski stvara preduslov da se taj neko uklopi u atmosferu koja je prisutna u ekipi. Upravo iz navedenog razloga, nijedan igrač koji dođe u Partizan, a nije sa ovih prostora, ne oseća se kao stranac.

Vujošević je tako postavio sistem, da je on apsolutno odgovoran za sve. Vujošević je taj koji će da prigovara sudijama ukoliko smatra da je to neophodno, a ne igrači. Vujošević će biti taj koji će zbog tog prigovora dobiti tehničku grešku, a ne igrači. Na taj način trener ’crno-belih’ je uspostavio gotovo savršen balans odgovornosti na parketu – na igračima je samo da razmišljaju o igri i to je njihova jedina briga, za sve ostalo zadužen je Duško Vujošević.

Takođe, kada je Vujošević u pitanju, potrebno je istaći njegov izvanredni rad sa centrima. Počevši od Vlade Divca, pre gotovo 25 godina, pa preko Nenada Krstića, Koste Perovića, Nikole Pekovića, pa sve do Slavka Vraneša i Aleksa Marića – Vujošević je od „velikih momaka“ izvlačio maksimum. Divac je ostavio veoma dubok trag u NBA ligi, Nenad Krstić je kapiten reprezentacije Srbije i starter Oklahoma Tandera, dok je Nikola Peković možda i najbolji centar u Evropi, titula za koju će se narednih godina ozbiljno boriti sa poslednjim Vujoševićevim „biserom“ – Aleksom Marićem.

Nepošteno bi bilo izostaviti i još jedan lucidan potez trenera ’crno-belih’ – „spuštanje“ Jana Veselog na poziciju niskog krila. Iako je momak iz Češke, koji je tek napunio 20 godina, po svojoj visini svakako idealan za poziciju krilnog centra, Vujošević je prošle sezone rešio da iskoristi njegovu eksplozivnost i brzinu i da ga postavi na poziciju broj tri. Vujoševićev potez ispostavio se kao pravo malo remek-delo. Iako Veseli možda u prvom momentu nije bio preterano vešt sa loptom, sa ne preterano kvalitetnim šutem, njegova visina i brzina bili su nešto sa čime je malo koje evropsko krilo moglo da se nosi.

U međuvremenu, Veseli je naučio da kontroliše loptu, da šutira i pogađa čak i za tri poena, a u kombinaciji sa već postojećim visokokvalitetnim atletskim sposobnostima, mladi Čeh je postao jedan od najozbiljnih kandidata za najviše pozicije na NBA draftu. Koliko ceni Vujoševićev rad, Veseli je pokazao time što je rešio da i naredne sezone igra u Partizanu, umesto da odmah da ostvari svoj san i zaigra u NBA ligi.

Kada su trofeji u pitanju, cifre najbolje govore: devet titula državnog prvaka, četiri Jadranske lige, pet nacionalnih kupova, Kup Radivoja Koraća (dok je još bio evropsko takmičenje) kao i titula juniorskog prvaka Evrope sa reprezentacijom Jugoslavije pre 22 godine.

Očigledno, u bogatoj kolekciji nedostaje samo još jedan trofej, koji će imati priliku da pridruži ostalima već predstojećeg vikenda.

Privatno, Vujošević je veliki ljubitelj umetnosti, kolekcionar umetničkih slika i knjiga koji je svoju ljubav uspevao da prenese i na svoje učenike.

Partizan Beograd:

4 Lorens Roberts (SAD), krilni centar, 206cm, 1982.
5 Stefan Sinovec (Srbija), bek, 195cm, 1988.
6 Lester „Bo“ MekKejleb (SAD), plejmejker, 183cm, 1985.
7 Dušan Kecman (Srbija), bek-krilo, 197cm, 1977.
8 Strahinja Milošević (Srbija), krilo, 203cm, 1985.
10 Aleksandar Rašić (Srbija), plejmejker, 193cm, 1984.
11 Vladimir Lučić (Srbija), krilo, 203cm, 1989.
16 Sava Lešić (Srbija), krilni centar, 204cm, 1988.
18 Nemanja Bešović (Srbija), centar, 221cm, 1992.
19 Aleksandar Mitrović (Srbija), plejmejker-bek, 201cm, 1990.
20 Petar Božić (Srbija), plejmejker-bek, 197cm, 1978.
21 Aleksandar Marić (Australija), centar, 211cm, 1984.
24 Jan Veseli (Češka), krilo-krilni centar, 210cm, 1990.
31 Branislav Đekić (Srbija), krilni centar, 207cm, 1991.
33 Slavko Vraneš (Crna Gora), centar, 229cm, 1983.

trener: Duško Vujošević

Sport

LŠ: Inter i Bajern za triplu krunu

Prvi put u istoriji Lige šampiona finale takmičenja igraće se u subotu, a na "Santjago Bernabeu" u Madridu sastaće se Inter Milan i Bajern Minhen. Dve ekipe će se boriti ne samo za "trofej sa ušima" već i za triplu krunu u sezoni. Inter je osvojio peti put uzastopno Skudeto te pobedio u Kupu Italije, dok je Bajern osvojio bundesligašku "salataru" i DFB Kup. Na stadionu tima koji je osvojio najviše titula u takmičenju, oči u oči će se naći učenik i mentor, Žoze Murinjo i Luj Van Gal koji imaju šansu da se pridruže trenerima koji su LŠ osvajali dva puta sa različitim ekipama.

Moto GP: Bitka se nastavlja u Le Manu

Posle još jedne duže pauze Moto GP šampionat se nastavlja predstojećeg vikenda trkom za Veliku nagradu Francuske na legendarnoj stazi „Bugati“ u Le Manu. Prethodne dve runde obeležili su vozači Jamahe, aktuelni šampion, Valentino Rosi, trijumfom u Kataru, i Horhe Lorenco, koji je pobedio u Španiji. Ipak, pred trku u Le Manu mladi Španac je taj koji zauzima čelo generalnog plasmana sa samo četiri boda prednosti u odnosu na 'Doktora'...

Dijamantska liga - počinje novo poglavlje atletike

U petak startuje ‘IAAF Dijamantska liga’, novo takmičenje Međunarodne atletske federacije (IAAF). Premijerno izdanje ’Dijamantske lige’ čini 14 različitih atletskih mitinga, koji će se tokom sezone održati širom sveta. Prvi domaćin najboljim svetskim atletičarima biće Doha, 14. maja, a na putu do finala, koja će biti održano u Cirihu i Briselu 19, odnosno 27. avgusta, novo takmičenje će posetiti čak tri kontinenta – Evropu, Aziju i Severnu Ameriku.

Sportska redakcija B92 četvrtak 13.05. 21:07 Komentara: 2

'Nepobedivi' idu na titulu prvaka Evrope

Vatepolisti Partizana jedini su koji će na završni turnir Evrolige u Napulju, koji će biti doržan 14. i 15. maja, otputovati sa maksimalnim učinkom, ali ni serija od 33 pobede u isto toliko zvaničnih mečeva u sezoni ne može da ih svrsta u favorite, pošto će fajnal-for biti veoma izjednačen.

CSKA - od pokojnika do pukovnika

Ako se za neki tim može reći da mu je fajnal for druga kuća, onda je to CSKA. Moskovski tim će u Parizu osmi put uzastopno btiti među četiri najbolja kluba u Evropi. CSKA je u prvoj deceniji ovog veka osvojio dve evropske titule čime je stigao do ukupno šest, po čemu je uspešniji samo Real Madrid sa osam. Poslednju krunu 'armejci' su osvojili 2008. godine. Posle nešto slabijeg starta sezone 2009/2010, Moskovljani su dominirali u nastavku izgubivši samo četiri meča. Rival u polufinalu u 'Bersiju' biće im Barselona koju su eliminisali u istoj fazi u poslednje dve godine.

Barselona - može li tim bez mane do evropske krune?

Jedini trofej Evrolige Barselona je osvojila 2003. godine predvođena Dejanom Bodirogom. Od tada nije imala bolji tim nego što je sadašnji, što najbolje potvrđuju rezultati – u dosadašnjem toku Evrolige Barsa je zabeležila samo dva poraza (Partizan i Real), a ubedljivo je prva i u domaćoj ACB ligi.

Saša Ozmo ponedeljak 3.05. 23:09 Komentara: 13