Košarka na Maldivima, fudbal u Indoneziji i Vanuatuu

Svaki klinac koji počne da se bavi sportom mašta da će igrati na najvećim stadionima, u najpoznatijim dvoranama, bazenima, borilištima... Samo retki nađu put do velike svetske scene, ali i priče onih koji u tome nisu uspeli, poprilično su zanimljive.

Nikola Đukić Svet
Podeli

Širom planete postoji preko 1.300 srpskih fudbalera, kao i nešto manje od polovine tog broja naših košarkaša koji sreću traže van granica Srbije.

Većina se odlučuje za proverene destinacije poznate po tome da mogu doneti uspeh, minutažu, kvalitet, pa i finansijsku bezbednost. Međutim, postoje i oni koje su avanturistički duh i želja za novim izazovima odveli na nesvakidašnje lokacije.

Tako, u ovom trenutku Srbi igraju fudbal u Tadžikistanu, Omanu, Vanuatuu, Mjanmaru, Maleziji, Indoneziji, Hongkongu, Singapuru, Tajlandu, Farskim Ostrvima, dok košarkaši probacuju kroz obruče na Kajmanskim ostrvima, Maroku, Omanu...

Bez razmišljanja bi se vratili...

Među onima koji su skupili hrabrosti i otišli u neku od egzotičnih država bio je Saša Radivojević, bivši golman Crvene zvezde, čačanskog Borca i Čukaričkog. Godinu dana je proveo u indonežanskoj ekipi Persipasi Bandung Raja koja je 2010. zbog sponzorskih ugovora nosila naziv Pelita Bandung Raja. On se pridružio Žarku Lazetiću i Stevanu Račiću – njih dvojica su tada branili boje Persis Sola.

“U početku mi je bilo potpuno nepoznato jer je u to vreme malo naših ljudi bilo u tim krajevima. Nisam znao ništa o Indoneziji osim kontakta koji sam imao sa trenerom kluba. On me je zvao i dao mi uvodne informacije o situaciji u zemlji. Apsolutno nikakvu predstavu nisam imao, osim onoga što smo još u školi učili o Indoneziji. Tada sam počeo da se raspitujem i delovalo mi je primamljivo. U prvo vreme sam se preispitivao sa suprugom – kako ćemo i šta ćemo jer imamo malo dete. Bili smo razdvojeni u početku, ali su oni posle pet meseci došli kod mene. I oni su se oduševili i imamo lepe uspomene na taj period. Utisci su sjajni i to predstavlja lepu crtu u našim životima”, rekao je Radivojević za B92, dodavši da je 365 dana uživao u glavnom gradu Džakarti.

“Iako je to drugi svet za nas, drugačiji ljudi i vera, ja se nijednog trenutka nisam osećao kao stranac, osim kada neko na ulici primeti da smo malo drugaciji. Bele smo puti i nešto smo viši od njih. Stranaca ima, ali ne u tolikom broju, pa postoji znatiželja. Mnogi se ne zadržavaju u Indoneziji već samo dođu i prođu. Međutim, za život je divna jer su oni strašno prijatan i druželjubiv narod. Uvek su spremni da pomognu kao i Srbi, ali su za razliku od nas mnogo vedriji i nasmejaniji. Postoji velika razlika između bogatih i siromašnih, ali su svi nekako raspoloženi. Bude ti prijatno kada se nalaziš u takvom okruženju i uživao sam u životu tamo”.

Njegovim stopama krenuli su mnogi, poput Nemanje Vučićevića i Saše Zečevića, jedine dvojice igrača koji trenutno brane boje Srbije u Indoneziji. Fudbalskoj javnosti poznati Marko Perović i dalje igra u malezijskom klubu Sime Darbi, a u istoj zemlji takmiče se Bojan Miladinović, Nemanja Vidaković i Ivan Dragićević.

Iako su druge destinacije godinama držale primat, u ovom trenutku još nekoliko Srba našlo je uhlebljenje u tom delu sveta. U Mjanmaru su Lazar Vidić i Dragan Ljubisavljević, u Hongkongu igraju Bojan Mališić i Mirko Teodorović, dok nas Emir Lotinac i Vuk Sotirović predstavljaju u Singapuru.

“U našim životima i sportu kojim se bavimo, s vremena na vreme se pojave zanimljive destinacije. Svi očekuju da igraju u najvećim zemljama i najpoznatijim klubovima, ali se meni na zalasku karijere pojavila interesantna ponuda iz jedne tako egzotične zemlje. Bilo mi je prihvatljivo u tom trenutku i odlučio sam se za daleki put”, dodao je Radivojević.

Tajland je poslednjih godina postao veoma popularna destinacija za srpske turiste, ali ne samo za njih, već i za fudbalere. Može se reći da je pionir Miloš Bogunović, nekadašnji napadač Partizana, a koji sada nosi dres subotičkog Spartaka.

Bogunović je posle Srema iz Jakova, Rada, Partizana, Kadiza i Novog Pazara otputovao u Bangkok i potpisao za tamošnji Junajted. Za godinu i po dana odigrao je 36 utakmica, postigao šest pogodaka i postao ljubimac navijača.

“U odnosu na fudbal kod nas, to je nebo i zemlja – njima je to više kao zabava. Nema netrpeljivosti na tribinama, pa su, na primer, posle utakmice naši igrači išli kod njihovih navijača i obrnuto, kako bi se pozdravili i čestitali. Nema nekog posebnog rivaliteta – postoji nekoliko klubova koji se konstantno bore za vrh. To je Muangtong Junajted za koji igra Mario Đurovski, i Buriram Junajted. Ostali klubovi su po kvalitetu manje-više jednaki, ne postoje velike razlike i oko plasmana odlučuju nijanse”, objasnio je Bogunović za B92.

Momak iz Beograda je 2013. postao jedan od tek nešto manje od 20 srpskih igrača koji su se oprobali na Tajlandu. Želeo je da ostane i duže, ali su ga aktuelne fudbalske okolnosti naterale da se vrati u Srbiju, odnosno Donji Srem.

“Imao sam želju da ostanem duže na Tajlandu, štaviše ušli smo u pregovore sa klubom u vezi sa novim ugovorom, ali su u Fudbalskom savezu Tajlanda odlučili da smanje broj stranaca. Spustili su granicu sa sedam na pet inostranih fudbalera i upali smo u problem jer je Bangkok Junajted već imao petoricu stranaca pod ugovorom. Meni je isticao ugovor i, nažalost, nismo uspeli da se dogovorimo oko dalje saradnje”.

Finansijske ponude kao retko gde u Evropi

Sve više stranaca doprinelo je kvalitetu u zemlji od 66 miliona stanovnika, pa je i samo prvenstvo postalo neizvesnije. Trendovi u tajlandskom fudbalu krenuli su nagore, što pokazuju i rezultati nacionalnog tima. Reprezentacija ne zna za poraz u poslednjih osam utakmica u svim takmičenjima i kao prvoplasirana je prošla u drugu rundu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Rusiji 2018.

“Na Tajlandu je fudbal do pre nekoliko godina bio maltene amaterski, ali sada su velike kompanije počele mnogo da ulažu u klubove, stadione, infrastrukturu... Recimo, taj Buriram Junajted ima trening centar na kojem mogu da mu pozavide mnogi klubovi iz Zapadne Evrope. Mislim da će u narednom periodu tamošnji fudbal biti sve jači, što se vidi i po reprezentaciji. Prvi su u kvalifikacijama, o čemu su mogli samo da sanjaju pre dve-tri godine. Tamo je fudbal u strašnoj ekspanziji i biće sve bolji”, dodao je Bogunović osvrnuvši se i na finansijski aspekt priče. “Takva ponuda retko gde i u Evropi može da se dobije, tako da je to bio jedan od glavnih razloga da pređem u Bangkok”.

Posle svih navedenih činjenica, a i Bogunovićevih reči, fudbal na ostrvu deluje bajkovito, ali nije baš sve tako. Svedok je Milan Bubalo, bivši igrač Muangtonga, koji je morao da se preseli u drugu ligu i zaigra Pataja Junajted.

“Sa Muangtongom nismo uspeli da osvojimo titulu, a i u pitanju je više politički klub – trener se ne pita mnogo i tu drugi ljudi odlučuju o tebi”, rekao nam je nekadašnji član Gjeongama i Hajduka iz Kule.

Ispostavilo se kao veoma dobar potez.

“Došli su ljudi iz Pataja Junajteda, popričali smo i delovalo mi je kao ozbiljna priča. Finansijska ponuda je isto bila dobra. Želeo sam da se dokažem ostalim klubovima, što mi je i uspelo. Postigao sam više od 20 golova u prvenstvu, četiri kola pre kraja smo drugi na tabeli i verovatno ću ih uvesti u Premijer ligu. Sada imam mnogo ponuda, zovu me da se vratim u Koreju, zovu me iz Japana, a i sa Tajlanda mi stižu ponude. Dobro ću razmisliti, pa ću odlučiti”.

Iz ove perspektive nije čudno što se Srbi odlučuju i za klubove u nižim rangovima. Osim Bubala, i Darko Rakočević sjajno ‘gura’ u drugoj ligi, dok Ivan Petrović i Žarko Jeličić nastupaju za premijerligaše.

Kao u Bajaginoj pesmi sportisti su rasuti po svetu – Nikola Stošić je od ove godine u Tadžikistanu, Dejan Brzaković u Omanu... Za razliku od njih, Igor Manojlović već drugu sezonu živi u Lihtenštajnu.

I srpski treneri redovno preuzimaju ne baš poznate timove, a primera je mnogo. Milovan Ćirković radi u Tanzaniji, Vladislav Herić u Južnoj Africi, Slobodan Pavković u Omanu, a Vojislav Bralušić u Mongoliji. Takođe, svi znamo legendarnog Zorana Đorđevića, nekadašnjeg selektora Južnog Sudana, Filipina, Bangladeša itd. Britanski reditelj Sem Bensted snimio je o njemu dokumentarni film “Fudbalski trener Zoran i afrički tigrovi”.

Vanuatu!

Međutim, ako bismo morali da izdvojimo poseban primer, to bi bez dileme bio onaj Marka Milivojevića, još jednog bivšeg čuvara mreže beogradskih ‘crveno-belih’. Milivojević je nastupao za mlađe kategorije Crvene zvezde, a onda i za prvi tim Policajca, Posavca, Sopota i PKB-a. Posle srpskoligaša iz Padinske Skele, 2012. godine otišao u je Albaniju, gde je sa Skenderbegom osvojio titulu.

Dve i po godine kasnije telefon je zazvonio, sa druge strane žice glas mu je saopštio najneobičniju ponudu u životu. Usledio je put od skoro 16.000 kilometara u potpuno novu sredinu – Vanuatu. Vlasnik kluba Amikale, višestrukog šampiona ove ostrvske države, odlučio je da napravi respektabilni tim i doveo je dvadesetak stranaca u glavni grad Port Vilu.

Sa Milivojevićem u timu su bili Nemanja Đolović i Mladen Stanojević. Nažalost, ni oni nisu bili dovoljni da se obezbedi glavni cilj – osvajanje Lige šampiona Okeanije. Na završnom turniru zaustavio ih kasniji šampion Oklend.

“Vanuatu je zaista raj na zemlji. Plaže su prelepe, baš kao lagune i vodopadi”, u nekoliko navrata isticao je Milivojević koji je smeštaj dobio u hotelu sa pet zvezdica.

Sistem takmičenja sličan je kao u ostalim ligama, ono što ga odvaja jesu poprilično drugačije okolnosti – učestvuje osam ekipa, igra se dvokružno, ali sve utakmice održavaju se na jednom stadionu. Jedan meč na programu je petkom, a subotom zaljubljenici, iako nisu ‘fudbalski pismeni’, uživaju od 12, 14 i 16 časova kada se igraju preostale tri utakmice. Očekivano, teren nije u najboljem stanju.

Momak iz Beograda nije imao prijatnu dobrodošlicu na ostrvo na kojem živi nešto manje od 270.000 ljudi, ali ne zbog lokalnog stanovništva, nego zbog prirode. Ciklon Pem je u martu opustošio Vanuatu nanevši veliku materijalnu štetu, uz desetak ljudskih žrtava.

Zvanični jezici su engleski, francuski i bislama. Država ne poseduje pozorište, ni bioskop, a i informisanje putem televizije je ograničeno. Zbog svega navedenog mnogi stanovnici nemaju predstavu gde je Evropa, a Radivojević je otkrio i da nisu čuli za Novaka Đokovića.

Fizička, karakterna i razlika u mentalitetu Srbima nikada nije predstavljala problem, čak je bila i spona u odnosima sa lokalnim stanovništvom, bilo u Vanuatuu ili Indoneziji.

“Divno je iskustvo, kada bi se sada pojavila neka slična ponuda, ne bih ni razmišljao kao što sam tada to činio. Dok neko ne oseti na svojoj koži i doživi tako nešto, nema predstavu o zemljama koje su nam tako daleke. Tada sam imao problem da se usaglasim sa porodicom i razmišljao sam da li da dođem, ali ponavljam, sada bih se spakovao ‘na keca’ i otputovao u Indoneziju”, podsetio se Radivojević.

Život na Maldivima nema veze sa rizortima

Fudbal jeste najvažnija sporedna stvar na svetu, ali i košarka nudi mnoge zanimljive situacije. Možda i najpozvaniji da o tome govori jeste član Proletera iz Zrenjanina Filip Vukosavljević.

Vukosavljević je u Srbiji igrao za Metalac i čačanski Borac, a posle Kipra, Maroka i Bugarske, jedan ‘razgovor’ na Fejsbuku promenio mu je gledište o ovom sportu. Video je fotografije kolege Nikole Kuge sa Maldiva i u šali ga pitao da li može da se pridruži. Srećnim okolnostima Kuginom klubu bio je potreban igrač, platili su mu kartu i smeštaj, i otišao je na mesec dana u Bous, ekipu koju je osnovala banda.

“Igranje na Maldivima je za mene bilo veoma interesantno iskustvo – kako košarkaško, tako i životno. Živeo sam u glavnom gradu među lokalnim stanovništvom, život koji nema veze sa rizortima po kojima su Maldivi poznati. Sasvim slučajno sam otišao i proveo sjajnih skoro mesec i po dana. Ljudi su bili sjajni, nikad nisam osetio nikakvu nelagodnost, dok nisu počele utakmice kada se pojavio osećaj da nas na terenu niko ne voli. Razlog tome nije njihova priroda već taj da su vlasnici našeg kluba lokalni kriminalci, ljudi na lošijem glasu. Koja je to vrsta kriminala i kakvog stepena stvarno ne znam jer nikada ništa nisam naslutio, ali takva je priča kružila i takav status smo imali”, počeo je priču Vukosavljević.

Visina od 205 centimetara donosila mu je značajnu prednost u odnosu na protivnike, pa je redovno ubacivao 50 i više poena po meču. Bio je dominantan na Maldivima jer su protivnici uglavnom bili niži, pokušavajući da konstantnim trčanjem nadomeste nedostatak kvaliteta.

“U početku je bilo veoma teško. Igrao sam u timu u kojem, čini mi se, nisam imao nijednog košarkaša – što po izgledu, što po ozbiljnosti. Kao profesionalcu mi je bilo sve čudno, ja sam centar, a tamo sam igrao plejmejkera. Bukvalno sam sve morao sam da radim. Taktika ne postoji, nema ozbiljnosti. Ljubav prema sportu je ispred znanja, ali koliko mi je bilo teško, toliko sam i uživao. Iskustvo koje ne može da se kupi. Na Maldivima se igra jedan turnir godišnje na kojem je dozvoljeno da učestvuju stranci. Ima oko 10 klubova, sa po dvojicom stranaca. Uglavnom svaki put zovu iste igrače ako ih zavole. Trebalo je da idem i ove godine, ali nažalost nisam zbog nekih obaveza”.

Zbog brojnih tetovaža postao je atrakcija lokalnim navijačima.

“Imao sam sjajan status, osećao sam se kao zvezda. Maldivi su muslimanska zemlja i tamo tetovaže nisu mnogo popularne , tako da sam im ja bio kao neka atrakcija. Ljudi su me zagledali, prilazili… Koliko je bilo lepo toliko je bilo naporno, jer su sve oči bile uprte u mene. Navikao sam se i bio sam lepo prihvaćen, iako sam bio drugačiji, onakav na kakve oni nisu navikli”, dodao je ‘srpski Denis Rodman’.

Nedugo zatim, saigrač mu je ponudio da se okuša na Šri Lanki. Ponuđen mu je ugovor posle prvog susreta sa predsednikom kluba Avanta, čija je jedina želja bila da vidi Filipa kako zakucava.

“Nakon dobrih partija sam dobio poziv da odem na Šri Lanku. Odmah posle onog na Maldivima, igran je turnir i tamo. Oni su želeli da po prvi put u istoriji dovedu strance. Saigrač me je preporučio i dobio sam poziv. Ideja je bila da ostanem mesec dana, odigram turnir i vratim se u Evropu, odnosno na Kipar. Međutim, vlasnik kluba je bio oduševljen i ponudio mi je višegodišnji ugovor. Dao mi je ponudu koju nisam mogao da odbijem i to je iz korena promenilo moj život. Tamo sam ostao da živim, zaposlio sam se u kompaniji koja se bavi obezbeđivanjem i doživeo neke stvari koje nisam mogao da zamislim. Sada sam na odmoru u Srbiji, ali bi uskoro trebalo da se vratim. Kada jednom naviknete na egzotičan život, boravak u gradu može da bude naporan”.

U ovoj ostrvskoj zemlji pravila takmičenja su nešto drugačija.

“Na Šri Lanki imate samo dva, eventualno tri turnira godišnje na kojima je dozvoljeno igranje stranaca. U međuvremenu vreme provodite na plaži, niko ne radi ništa što ima veze sa košarkom. Dve nedelje pred turnir počinju treninzi i oni tamo košarku doživljavaju veoma opušteno – kao vid zabave. Turnir traje mesec dana, utakmice se igraju svaki drugi dan, ali ima i poneki problem. Najveći je taj što se igra na otvorenom, na betonskom terenu i gumenim loptama. Sudije kao da ne postoje, a kvalitet nije ništa bolji nego na Maldivima, čak je možda i slabiji. Najpoznatiji turnir je ‘Charlton Cup’, svi žele da ga osvoje jer je prestižan. Sve ostalo je manje važno”.

Nikola Kuga, momak koji je Vukosavljevića odveo 'preko bare', u potrazi za košarkaškim izazovima proputovao je čitav svet. Od Maroka i Letonije, do Maldiva i Australije – svugde je ostavio značajan trag. Za razliku od Filipa, igrao je na poziciji beka i morao više da se oslanja na šut. Zabeležio je jednu od najboljih partija u istoriji marokanske košarke. U meču nacionalnog Kupa postigao je 41 poen (7-9 za dva, 7-7 za tri, 6-6 penali), uz 7 skokova i 5 asistencija, za ukupni indeks 57.

Kuga i Vukosavljević nisu jedini koje je magična igra pod obručima dovela na nesvakidašnjih destinacija. Borislav Đorđić, Mile Ivanić, Miloš Martinović i Mihajlo Stracenski prošle sezone vodili su Lavove iz Kaledonije do titule u nacionalnoj ligi Kajmanskih ostrva. Momci rođeni u Sremskoj Mitrovici ponovo su se okupili daleko od kuće i to je bila dobitna kombinacija na Karibima.

Bojan Malešević već skoro deceniju lepo zarađuje u omanskom timu Al Nizva, dok su na Bliskom Istoku angažmane pronašli i Miljan Medveđ (Irak), Miljan Pupović i Slavko Vraneš (Iran), Vladimir Mijović (Katar), Darko Čohadarević (Saudijska Arabija), Branko Cvetković i Vladan Vukosavljević (Liban).

Libija i Sirija – sport ispaštao zbog rata

Niko od njih, ipak, nije uspeo ono što je pošlo za rukom Radovanu Dragoviću. Momak iz Lebana bavio se košarkom u dvema državama koje su bile u centru pažnje ne zbog sportskih, već političkih pitanja. Iz Libije je otišao pre svrgavanja vođe Moamera al-Gadafija posle 42-godišnje diktature, ali se u Siriji našao u jeku ratnih sukoba.

“Kad sam igrao u Libiji, nije bila frka, ona je krenula kasnije. Ipak, iz Sirije su nas evakuisali kada je zaratilo. Očigledno je da je rat mnogo uticao na sport tamo”, kazao nam je Dragović i potom se osvrnuo na košarku u navedenim zemljama.

“U Libiju sam otišao 2005. godine kada me je preporučio trener Mirko Ocokoljić, a u Siriju pet godina kasnije, ovoga puta na preporuku Vlade Bošnjaka. Tamo je definitivno kvalitet mnogo veći nego u Libiji. U ovoj zemlji je bilo Srba i pre mene. Malo je poznato da je Demarkus Nelson, bivši igrač Crvene zvezde, u to vreme igrao za ekipu Jala, kao i Samaki Voker. Bivši centar Los Anđeles Lejkersa osvojio je NBA prsten 2002. godine. Za razliku od njih, u Libiji kvalitet baš varira i mnoge ekipe su ‘divlje’. Mnogo su sebični”.

Baš kao u fudbalu, i srpski košarkaški treneri vole da eksperimentišu. U Singapuru radi Zoran Visić, njegov imenjak Slavković je u JAR, Željko Zečević u Maroku, Rajko Toroman u Jordanu, a u spomenutoj Libiji su čak trojica naših stručnjaka – Bojan Kusmuk, Veselin Matić i Nenad Spasojević.

Bangkok kao Las Vegas, Pataja još luđa

Reprezentacije Srbije u mnogim sportovima čine igrači koji su uspeli da doguraju do velikih evropskih i svetskih klubova. Zbog male šanse onih iz drugog, trećeg ili četvrtog reda da se nađu u nacionalnom timu, postoji mogućnost da obuku dres države u kojoj igraju, ali Bubalo kaže da ona na Tajlandu nije velika.

“Nije bilo kontakta iz Saveza jer je ovde to teško izvesti. Prvi uslov koji moraš da ispuniš jeste da 10 godina boraviš u državi kako bi dobio papire. Takođe, oni forsiraju svoje igrače jer žele isključivo Tajlanđane u reprezentaciji. Veliki su fanatici”, otkrio je fudbaler Pataje.

Osim bavljenja sportom u egzotičnim zemljama, veliki značaj pri odabiru klubova imaju i gradovi u kojima se oni nalaze. Nešto opušteniji način života uvek je prijao srpskim igračima i možda je to glavni razlog za uspehe koje beleže u ne baš najrazvijenijim sportskim sredinama.

“Inače sam skeptičan što se takvih zemalja tiče, ali sam se oduševio kada sam otišao tamo – ono je 22. vek. Život u Bangkoku je fenomenalan. To je grad od 15 miliona stanovnika koji je živ u svakom trenutku. Ima posebne ulice u kojima su stranci, zabava traje 24 sata dnevno, kao u Las Vegasu. Svako ko zarađuje u glavnom gradu Tajlanda ne mora da razmišlja o finansijama. Poslednjeg radnog dana stižu plate i ne postoji šansa da zakasne. Kod njih je sve isprogramirano u dan”, istakao je Bogunović, a sa njim se usaglasio i Bubalo.

“Odluka da dođem u Pataju imala je veze i sa gradom. Što se provoda tiče, ovo je najluđi grad na Tajlandu”.

Nikola Đukić (NikolaDjukic43)

Sport

Rožerio 'M1TO' Seni – golman sa 'krizom identiteta'

Sećam se da je trebalo da se nađem sa najboljim ortakom u kraju, krajem devedesetih na dan nekog od silnih državnih praznika. U tom trenutku to je bio idealan scenario – nije se išlo u školu, pa je bilo logično da se celodnevni plan i program sadržao isključivo od igranja Internacional Superstar Soccera, koji se samo nekoliko dana ranije pojavio kod lokalnih ’pirata’.

Nemanja Đorđević četvrtak 24.12. 13:45 Komentara: 21

Doviđenja, Brđo, ne zbogom!

Bio je pravi kapiten. Vođa na terenu kakav se samo poželeti može. Van njega, sjajan čovek i zato je njegova smrt došla kao šok, kako onima koji su ga poznavali, tako i onima koji nisu. Jer, živeo je malo, tek 50 godina, ali je pružio mnogo. Ime Dejana Brđovića zauvek će zlatnim slovima biti upisano u istoriji srpske odbojke, a ljubitelji tog sporta uvek će ga se ponosno sećati.

Jelena Trajković utorak 22.12. 20:00 Komentara: 39
strana 1 od 1 idi na stranu